Tako je govorio Dejan Tiago Stanković: Ekstravagancije mi se praštaju, to je jedna od lepih strana kad si umetnik

Istaknuti domaći pisac i prevodilac Dejan Tiago Stanković iznenada nas je napustio u 57. godini života, potvrdila je i njegova izdavačka kuća Laguna.

Autor bestselera "Odakle sam bila, više nisam" koja je na Laguninoj listi 40 najprodavanijih knjiga beletristike zauzimala prvo mesto, bio je i laureat prestižne Nagrade Evropske unije za književnost za svoje delo "Zamalek".

Dejan Tiago Stanković rođen je u Beogradu 1965. Kako je sam ispisao u svojoj biografiji, u Beogradu je živeo dok nije diplomirao arhitekturu 1991. godine, a potom u London, pa u Lisabon, gde je pronašao svoj novi dom.

"Obitavam u Lisabonu, dobio sam njihovo državljanstvo i gledaju me kao svog", zabeležio je svojevremeno pisac.

Bio je laureat nagrade "Branko Ćopić", a njegova dela bila su u užem izboru za NIN-ovu nagradu, priznanja "Isidora Sekulić", "Dušan Vasiljev"… Bio je i kolumnista NIN-a i plodan prevodilac. Na portugalski je prevodio dela Andrića, Crnjanskog, Dragoslava Mihailovića, Dušana Kovačevića, a na naš jezik knjige iz pera Saramaga, kog je naročito cenio.

U čast preminulog pisca, izdvajamo neke od njegovih misli iz brojnih intervjua koje je davao tokom bogate karijere: 

O svom imenu

"To što imam fudbalera homonima verovatno pomaže strancima da zapamte moje dugo i komplikovano ime. Nisam imao nevolja zbog toga, čak mi se isplatilo. Jednom sam u Madridu, kad nije bilo mesta u hotelima, dobio sobu preko reda i ispod cene samo zahvaljujući slavi imenjaka iz sveta sporta. Razočarali su se kad su shvatili da to nije on, ali je meni soba ostala", rekao je Tijago u jednom intervjuu.

O prezimenu

U razgovoru za "Blic" Tiago Stanković je svojevremeno objasnio otkud rođenom Beograđaninu tako egzotično prezime. 

"Tiago je, u stvari, prezime moje bivše supruge Lusije, Portugalke", rekao je on tada i objasnio da ga je uzeo kako bi njihovi unuci jednog dana zadržali portugalski deo prezimena, jer po tamnošnjem zakonu nasleđuju samo očevo.

"Spojili smo deci prezimena crticom, kao da pravimo dinastiju, Habzburzi i Vindzori", rekao je pisac u šali.

O domovini

"Postojim ja i postoji kultura iz koje sam (koja je u mom slučaju jugoslovenska jer sam iz te zemlje otišao) i druga na koju sam se nakalemio, koja je u mom slučaju portugalska ili čak bolje neka neodređena zapadnoevropska.

Ja sam se iz jedne malo odrodio, a u drugoj se nisam sto posto primio, a nije mi ni cilj, pa sam uspeo da sačuvam određenu distancu i prema Srbiji i prema Portugalu.

FoNet/vikipedija

Nema šanse da bih ja za tu ili bilo koju državu ikada dao život, niti da bih bilo kome to preporučio niti od koga očekivao, a čak i kad bih rekao da sam spreman da se žrtvujem, to mi u Portugalu niko ne bi verovao.

Meni je za tu i za svaku drugu državu u kojoj živim bitno samo jedno – kakve usluge pruža građanima. Baš me briga da li je velika ili mala, da li ima izlaz na more ili nema, da li u njoj žive moji sunarodnici ili ne, da li se vlast bolje slaže sa Zapadom ili Istokom.

Sve mi je to potpuno nebitno, bitno mi je samo da mi država pruža dobre usluge. Da nam život bude što mirniji, lakši i lepši. Da se radi i da ide nabolje. Toliko je meni bitno", ispričao je pisac.

O razlikama između prošlosti i današnjice 

"Moja deca tvrde da su srpska deca konzervativnija od svojih roditelja, dok su portugalska liberalnija od svojih. Takođe se čude kad u Beogradu sretnu homofoba, u Lisabonu ima više šanse da sretneš tranvestita nego homofoba, pa im je čudno na isti onaj način na koji sam se ja iščuđavao kad sam prvi put stigao u Portugal i upoznao čoveka koji ne zna slova do te mere da ne ume da pročita šta piše na boci. Slažem se da je mlada generacija Srbalja podložnija gutanju mitova nego što smo mi tada bili, ali nama se tada smešila budućnost, tako je makar izgledalo, a vama sve miriše na odlazak iz zemlje. Držite se za mitove. Slabo putujete, ima vas strašljivih. I ja sam bio takav, ali tek posle puno godina sam došao do zaključka da je svuda na svetu velika većina ljudi dobronamerna i čestita. Mislim da sam od tada bolji čovek", rekao je Tiago Stanković.

O autentičnosti

"Ja nemam izbora nego da svuda budem ja, jer ako nisi iskren i foliraš se, džaba ti umetnost.

Čitaoci časkom provale foliranta. A u privatnom životu ja sam već toliko dugo na ovoj zemlji da mogu da se ponašam kako ja hoću, dokle god se držim u okvirima zakona i bazične pristojnosti, dok mi male ekstravagancije već praštaju, to je jedna od lepih strana kad si umetnik i kad si mator", govorio je književnik.

O prevođenju 

"Da bi ti knjiga ispala dobra treba i da imaš priču, i da umeš da je ispričaš. Problem s pisanjem je kad ti se piše, a nemaš ideju. I svrbe te prsti, makar da vežbaš, ako ništa drugo. Čak i ako ti u međuvremenu ništa pametno ne padne na pamet, opet je bolje da pišeš bilo šta, nego ništa. Pa neka i ispadnu stranice glupog pisanija, pa makar i sve posle bacio, opet je bolje džabe da pišeš nego džabe da sediš.

Fonet

Međutim, ako si i prevodilac, ti lepo vežbaš pisanje prevodeći. U pravu je Kiš, to opušta. Opušta jer nemaš odgovornost za sadržinu, poruku, ništa tu nije tvoje. Tvoje je da to lepo ispadne na drugom jeziku.
Ja sam imao sreće da prevodim vrhunska dela. Imao je i Kiš. Zato nam je valjda sličan utisak", izjavio je jednom prilikom Tiago Stanković.

O godinama

"Kad krene priča o godinama bude mi žao što nisam žensko, nego ovako svako može da me proziva da sam mator. Ali kad je već to tema, priznaću vam da sam godinama vežbao kako se piše, što prevodeći, što piskarajući svašta nešto. Moj je problem, dok sam bio mlađi, bio taj što nisam imao baš mnogo toga da kažem. Tek kad sam prebacio četrdesetu počeo sam da budem zadovoljan onim što pišem. U svemu tome, mislim ja, nema ništa neobično. Veliki Saramago je prvi roman izdao sa 55, a prvi roman kojim se istakao, 1982, sa tačno 60 godina. I uspeo je da napiše dosta toga izvrsnog i još je i Nobelovu nagradu dobio. Dakle, ima vremena, samo da smo živi i zdravi", rekao je Dejan Tiago Stanković.

Datum i vreme njegove sahrane biće naknadno saopšteni.