Igre 
Kako su radovi ukrajinske samouke slikarke postali simbol antiratnih protesta širom sveta
Komentari18/03/2022
-20:32
S pravom se može reći da je samouka umetnica Marija Primačenko (1909–1997) najvoljenija ukrajinska slikarka, čije se živopisne slike nalaze i na poštanskim markama i na novčanicama te zemlje.
"Klanjam se pred umetničkim čudom ove briljantne Ukrajinke", rekao je Pablo Pikaso, kada je prvi put video njene radove na Svetskom sajmu u Parizu 1937. godine, a divio joj se i Mark Šagal, koji je svoje slike fantastičnih stvorenja nazivao "rođacima čudnih zveri Marije Primačenko".
Samouka umetnica rođena u siromaštvu postala je poznata po svojim jarkim i inovativnim prikazima životinja - lavova, ptica, konja i drugih stvorenja, u gotovo psihodeličnim slikama.
Međutim, od nedavno je njeno stvaralaštvo u žiži javnosti iz jednog tužnog razloga. Muzej u Ivankivu u kom je bilo dvadesetak njenih radova, pogođen je projektilom 28. februara, nekoliko dana nakon početka rata u Ukrajini.
EPA/John Mabanglo
Fondacija porodice Marije Primačenko, kojom upravlja njena praunuka Anastasija Primačenko, potvrdila je da je jedan lokalni stanovnik uspeo da spase neke radove, ali još nema potvrde o kojim slikama je reč.
Radovi inspirisani su ukrajinskom tradicijom
Primačenko se svrstava u grupu naivaca, odnosno samoukih umetnika, ali to ne znači da njeni radovi nemaju oslonac u bogatoj kulturnoj tradiciji.
Rođena u siromašnoj porodici u selu nadomak Černobilja, Primačenko je dobila dečju paralizu, zbog koje je najveći deo detinjstva provela u krevetu.
Povezane vesti
Tokom tih godina, majka ju je učila vezu, kao i da oslikava uskršnja jaja. Kasnije je uspešno operisana zahvaljujući čemu je prohodala, ali je njena ljubav prema kreativnom izražavanju nastavila da raste.
"Jednom sam kao mala čuvala jato gusaka. Kada sam ih odvela do plaže na obali reke, prošla sam pored polja prepunog divljeg cveća i počela da crtam prave i izmišljene cvetove štapom po pesku. Kasnije sam odlučila da oslikam zidove moje kuće prirodnim pigmentima. Od tada nikad nisam prestala da crtam i slikam", ispričala je jednom ona.
Tokom tridesetih godina postala je deo Udruženja vezilja u Ivankivu, gde je počela da kombinuje tradicionalne ukrajinske motive sa svojim maštovitim kreacijama.
wikiart
Njen rad otkrila je umetnica iz Kijeva Tetjana Floru, koja ju je pozvala u Centralnu eksperimentalnu radionicu u kijevskom Muzeju ukrajinske umetnosti.
To je bio studio u kom je umetnički tim radio na prvoj izložbi narodne umetnosti, koja je prvi put održana 1936. godine.
Motive iz veza Primačenko je počela da prenosi na slikarsko platno i to s velikim uspehom, prikazujući često motive iz ukrajinske istorije i tradicije.
Tako na jednoj od njih prikazuje voljenog ukrajinskog pesnika, pisca, folkloristu i nacionalistu Tarasa Ševčenka koji se vraća iz egzila, zbog promovisanja ukrajinske nezavisnosti.
Povezane vesti
U drugom radu, nastalom desetak godina kasnije, Primačenko zamišlja ukrajinske vojnike ne u uniformama, nego kao obične muškarce i žene, u nošnjama među cvećem.
Slike koje pozivaju na mir
Ratne traume su duboko i direktno uticale na život slikarke. Nedugo nakon što je upoznala svog partnera Vasila Marinčuka 1941. rodila je sina Fedora.
Međutim, Marinčuk je poginuo u Drugom svetskom ratu, dok su joj brata ubili nacisti.
Povezane vesti
Tokom i nakon rata, Primačenko je napustila slikanje i vratila mu se tek šezdesetih godina 20. veka.
wikiart
Iako se i dalje bavila folklornim temama, počela je i da slika motive iz svojih snova, a dobar primer su slike: "Četiri pijanca jašu pticu" i "Konj sa klipovima kukuruza u svemiru".
Međutim, njene slike često su nosile antiratnu poruku, kao što su: "Nek je proklet taj nuklearni rat" (1978) i "Dajem ovaj ukrajinski hleb svim ljudima u ovom velikom svetu" (1982).
Dok rat u Ukrajini ne jenjava, slike Marije Primačenko ponovo šalju poruku mira, pa je tako američka umetnica Marija Karmen Neht nedavno oslikala njen rad "Golubica širi krila i moli za mir" kao mural na jednoj zgradi u Sent Luisu u Sjedinjenim Američkim Državama, a od tada se mogu videti na antiratnim protestima širom sveta.
Slike je poklanjala, nikada prodavala
Nakon što je 1966. dobila Nacionalnu nagradu "Taras Ševčenko", jedno od najvećih priznanja u Ukrajini, imala je pristup svim potrebnim materijalima za stvaranje slika velikog formata.
Ipak, držala se jednostavnih pigmenata, slikala gvašom i vodenim bojama, a uprkos popularnosti koju je imala, radove nikad nije prodavala.
Poklanjala ih je prijateljima i komšijama, a procenjuje se da je za života naslikala na hiljade slika.
U Nacionalnom muzeju ukrajinske narodne dekorativne umetnosti u Kijevu nalazi se oko 650 njenih radova.
Komentari (0)