Igre 
Jugoslav Pantelić o skrivenim biserima 50. Festa: Šta pod obavezno treba pogledati
Komentari23/02/2022
-07:17
Mislim da je pred nama jedno programski izuzetno jako izdanje Festa, kazao je Jugoslav Pantelić, umetnički direktor i selektor Festa u razgovoru koji je objavljen na zvaničnom sajtu festivala, a koji u celini objavljujemo.
Poslednjeg dana prošlogodišnjeg Festa na pitanje šta mislite kako će izgledati filmska ponuda za 2022. zbog pandemijskih okolnosti, odgovorili ste: "Koliko god čudno izgledalo, to je za mene veći izazov i omogućava mi da dragulje tražim u onim, neću reći malim, kinematografijama dokle možda ne bih stigao da je ponuda uobičajena". Da li je doista bilo izazovno, kao što ste predvideli, selektovati filmove za 50. Fest?
Svake godine svetska filmska ponuda je tolika da nije lako ograničiti se na broj filmova koji je potreban festivalu. Ove godine smo malo restriktivniji po broju filmova - ima 88 premijernih naslova - pre svega, zbog izostanka Velike dvorane Sava centra i želje da filmove kroz veći broj projekcija učinimo dostupnim svima koji su zaintreresovani da ih pogledaju.
Zadovoljan sam ovim izborom, a mislim da će biti i gledaoci. Ovogodišnji program je sve ono što Fest treba da ponudi najzahtevnijoj, kao i publici koja želi da proveri da li su nominovani za Oskare i dobitnici najprestižnijih nagrada sa pravom nagrađeni, tj. nominovani.
Selektovati filmove za festival kao što je Fest je zadovoljstvo, a pomalo i nerviranje, pri čemu mislim na sva ona pravila koja nameće globalizam u distributivnoj politici. Iako danas nije lako, kao nekada, film do koga vam je izuzetno stalo sačuvati za festival, potrudili smo se i u tome uspeli. Mislim da je pred nama jedno programski izuzetno jako izdanje Festa.
Niste osećali dodatni teret pri selektovanju jer je reč o velikom jubileju, 50. izdanju festivala?
Mislim da je 50 godina značajan jubilej za jedan filmski festival, ali doživljavam ga kao samo jedan u nizu kada značajnije treba da se okrenemo unazad i prisetimo se onih koji su stvarali festival, omogućili njegov opstanak i trudili se da on zaista bude prozor u svet u trenutku kada se održavao.
Povezane vesti
S ponosom se ističe da je Fest jedan od retkih festivala u regionu koji je od početka pandemije održan u fizičkom, neizmenjenom formatu. Koliki su tu bili izazovi?
Kriza, to znamo, ume da bude inspirativna za one koji stvaraju umetnost; za one koji tu umetnost čine dostupnom najčešće nije, tako da i u ovoj godini kada se, praktično, treći put na Festu susrećemo sa pandemijom (za koju se iskreno nadam da je u svojoj silaznoj putanji, ovoga puta zauvek) mi osećamo njene restrikcije koje se, pre svega, odnose na neke "festivalske migracije". Ohrabrujuće je ipak to što samo nekoliko dana pred početak ovogodišnjeg festivala imamo zaista impozantan broj filmskih stvaralaca koji dolaze u Beograd.
Može li se izvući neka zajednička nit ili neka preovlađujuća tema koja je prisutna u ovogodišnjoj selekciji? Da li su umetnici bili više okrenuti ka sebi ili šire, ka društvu i koliko je, uopšte, trenutna situacija u svetu uticala na stvaralaštvo u tom smislu?
Jeste, ali ja ne bih ovde govorio o ljudima koji su direktno inspirisani svim tim restrikcijama nametnutim globalnom pandemijom. Mnogo su mi zanimljive priče za koje mislim da su gradacija svega toga: scenaristi koji su korigovali svoje ranije napisane priče i učinili ih aktuelnim na jedan izuzetno pametan način kada je u pitanju ova problematika.
Nisam uočio neku dominantnu temu, ali jesam nešto drugo - prilično drastične primere insistiranja određenih autora da kod gledalaca izazovu osećaj preispitivanja po pitanju problema dualizma istine. To da je istina u oku posmatrača zvuči kao jedna pohabana fraza, ali tako bih najjednostavnije mogao da približim čitaocima ono što sam kao gledalac nekih filmova - koji će oni tek gledati - mogao da primetim.
Kada izađete sa projekcije filma "Optužba" Ivana Atala (gde sjajne uloge imaju Šarlot Gensbur i Matje Kasovic), vi se preispitujete do srži, ne samo kada se radi o vašim odnosima prema drugima, već i o odnosima drugih prema vama. Poenta je da neke istine koje smo sami sebi nametnuli ili koje su nam, prosto, nametnute, treba revidirati.
Znali ste da kažete da ćete neki Fest najpre pamtiti po autorima koje ste tada otkrili nego po prikazanom filmu nominovanom za Oskara. Na koje autore iz ovogodišnje selekcije treba posebno da obratimo pažnju, bilo na debitante bilo na one još neafirmisane?
Povezane vesti
Ono što prvo upada u oči, kada pogledate program festivala, jesu sada već neki, uslovno rečeno, miljenici Festa. Ima dosta autora koje sam prethodnih godina karakterisao kao "novajlije" (newcomer) na koje treba obratiti pažnju. Neki od njih su u međuvremenu dobijali i nagrade na Festu. Tako ove godine imamo u žiriju Grka Argirisa Papadimitropulosa, koji je za sjajni film "Toplotni udar" dobio Beogradskog pobednika za scenario 2017.
Brazilski autor alžirskog porekla, Karim Ajnuz napokon dolazi na Fest. Iako ove godine njegov film "Mornar sa planina" nije u takmičarskom programu, već u selekciji Fest fokus, Karim je 2020. trijumfovao na festivalu filmom "Nevidljivi život". Tu je i briljantni Kornel Mundruco sa filmom "Evolucija"... Imamo nemali broj autora koje prosto negujemo iz godine u godinu.
Što se tiče kod naše šire publike još uvek nedovoljno afirmisanih autora, preporučio bih, recimo, francuskog reditelja Kentena Dipijea koji se takmiči u glavnom programu sa filmom "Neverovatno ali istinito". Njegovo ostvarenje "Jelenska koža" je 2020. sa velikim uspehom bilo prikazano na Festu. On je neko ko zaslužuje da bude otkriven od stane šire publike Festa, s obzirom da izvesno spada u red autora od kojih, u godinama koje dolaze, očekujemo još više.
Povezane vesti
Sonja Tarokić, koja nam dolazi iz susedne Hrvatske, snimila je izuzetno zanimljiv, film "Zbornica". Pažnju zaslužuje i ostvarenje "Lucifer" Austrijanca Petera Brunera, jedno od prijatnijih iznenađenja iz kinematografija nemačkog govornog područja, sa briljantnim Francom Rogovskim koji se ovim i filmom "Velika sloboda" iz prošle godine potvrdio kao vodeći nemački glumac svoje generacije.
Dina Duma iz Severne Makedonije, režirala je jedno od, za mene, prijatnijih iznenađenja koje nam stiže iz cele regije, film "Sestre". Lako je primetiti impresivan talenat rediteljke ali bih naročito istakao direktora fotografije, Nauma Doksevskog koga sam, nakon što sam pogledao film u Bitolju, tražio da upoznam.
Rumunski film "Neukaljana" Monike Stan i Džordža Čipera-Lilemara takođe treba da nosi oznaku "obavezno pogledati".
Braća Damjano i Fabio Dinoćenco, koji su prošle godine nagrađeni na Festu za najbolji scenario za film "Tamna bajka", ove godine se vraćaju u glavni takmičarski program sa ostvarenjem "Latinska Amerika". Nadam se me niko od njih neće pogrešno shvatiti kada ovo kažem, a da će publici značiti da se opredeli da ogleda ovaj film, ukoliko zaključim da će svi poštovaoci rane faze Jorgosa Lantimosa u "Latinskoj Americi" pronaći put koji je on, nadam se na kratko, zamenio nekim drugim.
Još jedan "stari znanac", Aleksej German Mlađi, koji se 2018. takmičio sa filmom "Dovlatov", ovoga puta predstaviće film "Kućni pritvor". Ruski reditelj će se, kao i većina pomenutih autora do sada, obratiti publici u Kombank dvorani, gde će se prikazivati Glavni takmičarski program Festa.
Naime, gotovo svi oni koji se takmiče za nagrade Beogradski pobednik žele da dođu i dolaze u Beograd. To je još jedan pozitivan uticaj takmičarskog porgrama.
Sem pomenutog Argirisa Papadimitropulosa, ko će još odlučivati o Beogradskom pobedniku?
U glavnom žiriju ove godine su Miloš Biković, Tamara Dragičević i Toni Gojanović, te Đerđi Raduli, direktor Mađarskog filmskog arhiva.
Ove godine na programu je sedam domaćih ostvarenja, možete li nam ukratko reći nešto o njima?
Osam, ukoliko računamo i kratkometražni film "Organizmi" Nikole Polića. Fest otvara "Strahinja Banović" Stefana Arsenijevića koji je, naknon trijumfa na festivalu A kategorije u Karlovim Varima, van konkurencije.
Van konkurencije je i film Gorana Radovanovića, nedavnog osvajača Beogradskog pobednika za najbolji srpski film za "Slučaj Makavejev" (2019). Sada će predstaviti svoj novi dokumentarac "Čekajući Handkea".
U takmičarskom programu su dva naslova: "Mrak" Dušana Milića i "Heroji radničke klase" Miloša Pušića. Drago mi je što je Pušićev film uvršten i u Berlinale gde je prikazan s uspehom. To je sjajna vest.
Posle "Jeseni u mojoj ulici" i "Odumiranja", u filmu "Heroji radničke klase" Pušić je uspeo uz pomoć sjajne glumačke ekipe, da predstavi jedan od velikih i još većih nadolazećih problema sa kojima se suočavamo i to ne samo mi ovde. Međutim, problemom koji je poprilično jedinstven na svetu bavi se Dušan Milić u svom izuzetnom filmu "Mrak". Na jedan karpenterovski način on uspeva da gledaocu dočara osećaj straha i jeze i deli ga sa junacima ove priče smeštene u jednu izolovanu kuću u kojoj žive Srbi na Kosovu.
Ovo nije horor film već film koji govori o hororu, a Milić je uspeo da dopre do gledaoca i njegovih emocija na način na koji je želeo, što samo govori o tome o kakvom je autoru reč. To zbog čega ovaj film - koji bi po kvalitetu mogao da bude prikazan u glavnom programu bilo kog festivala A kategorije - nije imao takvu sudbinu, pitanje je koje izvesno prevazilazi priču o umetnosti, filmu i talentu.
Zanimljiv je i film "Komunistički raj" Miloša Stojanovića. Pored toga što se radi o ekranizaciji dela našeg velikana Aleksandra Popovića, to je jedan smeli prikaz istorijskog trenutka koji korespondira i sa sadašnjošću, na način koji zaslužuje da bude otkriven.
Dve manjinske srpske koprodukcije, "Stado ovaca" Dimitrisa Kanelopulosa i "Lovac na vetar" Mihaija Sofrone, biće prikazani u Glavnom takmičarskom, odnosno programu Fest fokus, gde će se naći i "Heroji" Gorana Nikolića sa izuzetnim Mladenom Soviljom.
Slobodu Mićalović ćemo gledati u dva filma na Festu: u američko-srpskom filmu "Igra" (Game) Ane Lazarević i kazahstanskom "Suncokretu" Elije Gilmana.
Publika FEST-a će, već tradicionalno, imati priliku da prva pogleda nove epizode jedne domaće popularne serije?
Tako je. Gledaoci Festa će moći da uživaju u početku druge sezone sjajne serije "Klan", kreatora, reditelja i scenariste Bobana Skerlića. Izvesno je da će druga sezona obradovati sve one koji su uživali u prvoj i privući nove poklonike. Nije lako izdvojiti se u ovako oštroj i kvalitetnoj konkurenciji, a Klanu je to pošlo za rukom.
Kako vidite budućnost Festa u odnosu na striming platforme?
Sa godinama sam naučio da stvari konkretizujem. Ukoliko je situacija ovakva kakva je danas, onda je sudbina sledeća: nećemo imati "Power of Dog" Džejn Kempion i nećemo imati filmove koji se prikažu u bioskopu na globalnom nivou pre nego što se održi Fest. Ali, to još uvek nije problem. Mislim da je ovaj koncept Festa - takmičarski program, revijalni program, akcenat na regiji - koncept za budućnost. On je upravo i napravljen zbog pitanjâ koje postavljamo sve glasnije, a jedno od njih je i vaše. Ja u tome ne vidim ništa sporno.
Naravno da bih voleo da imamo film Džejn Kempion, s obzirom na to da se radi o možda najboljem filmu snimljenom prošle godine, ali zato imamo druge filmove koji dostižu tu amplitudu kvaliteta. Imajući u vidu svetsku filmsku produkciju, ne mislim da platforme mogu drastično da utiču na kvalitet programa festivale. Barem za sada.
Da li mislite da je ugrožena budućnost filmskih festivala?
Mislim da stanovište kako su festivali nešto što nema perspektivnu apsolutno ne stoji. Zaista verujem da su festivali poslednja odbrana kvalitetnog nekomercijalnog filma. Pogotovo danas i ovde, gde imamo bioskopski repertoar (čast izuzecima), kojim vladaju isključivo visokobudžetni komercijalni filmovi velikih studija, protiv kojih nemam ništa, ali naravno da mi nedostaje i širi izbor onih drugih filmova u bioskopima.
Fest prikazuje filmove nominovane za Oskara ili one koji su trijumfovali na uglednim filmskim festivalima a koji posle Festa ne ulaze u srpske bioskope. Fest i drugi filmski festivali omogućavaju publici da zaista uživa na pravilan način u umetničkom delu. Gledati film na alternativne načine i gledati ga na festivalu, u bioskopu vam je isto kao da gledate Paju Jovanovića u Narodnom muzeju ili na razglednici ili internetu, odnosno kao da gledate "Mona Lizu" u nekoj monografijI ili odete u Luvr. Bioskop je isto što i Luvr ili Narodni muzej, a internet je - ono drugo.
Da li biste mogli da preporučite neki film za dobro raspoloženje za gledaoce kojima je dosta teških i mračnih tema i žele da se osete pozitivno ushićenje kada izađu iz sale?
Deo opusa nekih autora često dovodimo u vezu sa upravo takvim filmovima. Ne mogu da kažem da će neko ko pogleda "Paralelne majke" Almodovara imati taj osećaj. Imajući u vidu individualnost, teško je generalizovati...
Kada neko pogleda "Između dva sveta", briljantan film Emanuel Karer sa Žilijet Binoš, možda će imati taj osećaj; ja sam imao drugi.
Jedna vaša koleginica je oduševljena filmom "Anet" Leosa Karaksa, on kod nje budi upravo to osećanje, kod mene ga nije probudio; moja fascinacija tim filmom je iz jednog potpuno drugog ugla.
Ranije bih, možda, odgovorio vrlo jednostavno na ovo pitanje, a sada sam sumnjičaviji i uzdržaniji. Prihvatam te drastične različitosti koje postoje među nama i ne bih se usudio da kažem nekome da je nešto takozvani feel-good film. Zapravo, jedan izvesno to jeste: "Zvanična konkurencija" koji će na Festu predstaviti glumac Oskar Martinez.
Preporuka za vas
Komentari (0)