Nikola Kent, od Harvarda do Holivuda: Američki san za mene je spoznaja da nikad nije kasno ostvariti snove

Glumci koji su se odavde otisnuli u svet, obično se vraćaju sa željom i potrebom da igraju na maternjem jeziku. Nikola Kent ima malo drugačiju priču.

Ovaj rođeni Beogađanin otišao je u Ameriku devedesetih, ne zbog glume, već da bi se školovao. Iako ga je gluma privlačila još od detinjstva, mislio je da se u toj profesiji ne može napraviti karijera, pa se posvetio nauci i tehnologiji. 

Put od Harvarda do Holivuda

Bio je stipendista za informatiku na Harvardu, koji je završio kao jedan od studenata generacije, a onda se zaposlio u Los Anđelesu. Godinama je bio aktivan u IT industriji, napravo i sopstveni biznis, ali je u nekom trenutku shvatio da je vreme za promenu. 

Završio je školu glume kod Entonija Mendla, uporedo počeo da se bavi i producentskim poslom, snimao male uloge, da bi ga put odveo do samog krema Holivuda i saradnje sa dvojicom oskarovaca.

Nakon uloga ostvarenih u hit seriji "Rej Donovan" i rimejka kultnog "Leptira", Nikola Kent sada učestvuje u projektu "Heroji Halijarda-Vazdušni most", jednom od najkompleksnijih i produkciono najzahtevnijih filmsko-televizijskih projekata koji se trenutno snimaju u Srbiji.

"Heroji Halijarda" su vas vratili u Srbiju, ali da igrate lik jednog Amerikanca srpskog porekla - jeste li se prvo nasmejali, a onda i "na prvu" prihvatili ulogu? 

Vrlo je zanimljivo kako je došlo do ove saradnje. U Americi postoji izraz "art imitates life" (umetnost imitira život). Nakon skoro 30 godina provedenih u Americi, ovo je na neki način bila savršena uloga za mene. Igram lik Džordža Musulina, koji je istorijska ličnost i rođeni Amerikanac, čiji si roditelji srpskog porekla. Musulin je odigrao jednu od ključnih uloga u Operaciji Halijard. Gluma u filmu je i na srpskom i na engleskom. Kada sam se prvi put sastao sa Radošem Bajićem i video entuzijazam sa kojim je on pristupio ovom projektu, momentalno sam znao da želim da učestvujem. 

Koliko ste i sami znali o "Operaciji Halijard"? 

Pre samog anagažovanja, vrlo malo. Operacija Vazdušni most ili kako je u SAD poznata kao Operacija Halijard, je bila najveća spasilačka misija američkih pilota tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Srbije. Spaseno je više od 500 savezničkih pilota, koje su Nemci oborili iza neprijateljskih linija. U okolini sela Pranjani, bilo je spremno za evakuaciju oko 350 avijatičara. Početkom avgusta 1944. godine stigla je tročlana misija iz Barija, kojom je komandovao kapetan Džordž Musulin, a koju su još sačinjavali i poručnik Majkl Rajalić i narednik telegrafista Artur Džibilijan. Avioni za evakuaciju su stigli 10. avgusta. Tada su uspešno ukrcani piloti i manji broj američkih civila, koji su odleteli put Barija. Aerodrom za vreme evakuacije su obezbeđivale snage Prvog i Drugog ravnogorskog korpusa, omladinske brigade i oficirske škole. 

Contrast Studios

Ova priča je decenijama bila "pod tepihom", koliko je značajno što se sada konačno snima film o pomenutom događaju? 

Veoma, jer je potrebno da se zna što više podataka sa obe strane iz prošlosti, naročito iz vremena Drugog svetskog rata. Lokalno stanovništo je rizikovalo živote skrivajući savezničke pilote od Nemaca. To je bio izuzetno značajan događaj o kome se dugo nije govorilo. 

Čovečanstvu fali empatije

U središtu ove drame su čovečnost, herojstvo, prijateljstvo, dobročinstvo... Da ocenjujete, na čemu bi čovečanstvo ovih dana palo na ispitu? 

Čovečanstvu generalno fali empatije. Postoji tendencija da se sve više fokusiramo na stvari koje nas dele umesto na stvari koje nas spajaju. Individualizam dominira, i u tom smislu problemi koji nas sve dotiču, na kolektivnom nivou su zapostavljeni.

Razlikuje li se priprema za ulogu epohe od nekog savremenog karaktera? 

Do sada nisam imao prilike da igram istorijske ličnosti. Prednost ovakvih uloga je što na neki način imate podatke na osnovu kojih dalje kreativno razvijate ulogu. U tom smislu se možete osloniti na neke osobine i karakteristike ličnosti, koje nisu nužno deo vašeg identiteta. Onda je na glumcu da upotpuni taj lik i oživi ga na svoj način. 

"Vratićete se u lik" tek s proleća, da li je otežavajuća okolnost to što se snima u fazama? 

Rad u fazama je za mene donekle i olakšavajuća okolnost, jer daje više vremena da vam taj lik, koji igrate, "legne". Međutim, prilično sam siguran da za svaku produkciju rad u fazama prestavlja veliki izazov i napor. Postoji previše aspekata koji moraju biti u kontinuitetu, jer scene koje su prikazane jedna za drugom, mogu biti snimane i sa godinu pauze. 

Entuzijazam kao kod Radoša Bajića, do sada nisam video

U Srbiji ste već snimali, radili ste holivudske produkcije, a kako sada izgleda raditi sa srpskom produkcijom i Radošem Bajićem? U čemu su razlike?

Rad na "Herojima Halijarda" je moje prvo iskustvo rada sa produkcijom u Srbiji i zaista je jedno fenomenalno iskustvo. Radio sam sa dosta režisera u Americi, ali taj entuzijazam sa kojim Radoš Bajić prilazi projektu do sada nisam video. Od prvog momenta, kad sam kročio na set, Radoš je učinio da se osećam više nego dobrodošlim. 

Mislim da postoji razlika između režisera koji su se tokom svoje karijere isključivo bavili režijom i onih koju su, takođe, bili ostvareni glumci, kao što je Radoš. Teško je to opisati, ali on tako režira da tačno zna šta da vam kaže kako bi vam pomogao da se oslobodite, da nađete nove kreativne momente i da se jednostavno izgubite u ulozi, što je san svakog glumca. Kada radite sa Radošem, imate osećaj da ste deo jednog tima u kome svi odlično sarađuju i po meni je to ključna stvar kod svih uspešnih projekata. 

Contrast Studios

Ne možemo da ne pitamo kakvo je iskustvo sarađivati sa oskarovcem Remijem Malekom?

Rami Malek je zaista fenomenalan lik. Vrlo je opušten, i na sceni i van scene. Zaista je bilo zadovoljstvo raditi sa njim. 

A kako je izgledao prvi susret sa Džonom Vojtom? 

Sećam se da sam pre susreta imao veliku tremu. Moj prvi dan i prva scena na radu u seriji "Ray Donovan" je bila upravo s njim. U takvoj situaciji, iako smo kolege, u glavi su vam uvek prisutne misli da stojite pred jednom legendom, pred glumcem koji je dobio Oskara i koji je ujedno i otac još jedne globalno poznate glumice - Anđeline Džoli.

Sećam se da mi je pre početka snimanja prišao, rukovao se sa mnom, a onda me ležerno zamolio da nasamo prođemo kroz scenu par puta. Iako snimanje još nije bilo počelo, imao sam veliku tremu. Par puta smo prolazili kroz scenu, ali moja trema nije jenjavala. U jednom momentu me je zaustavio, stavio ruku preko scenarija koji sam držao u ruci i blago rekao: "Mi smo samo dva čoveka koja pričaju, ništa više". Tim postupkom je učinio da sva moja tenzija nestane. 

Često kao glumac imate tendenciju da toliko uvežbate scenu, da dolazi do momenta gubljenja ljudskosti, odnosno dolazi do momenta da "preglumite" scenu. Tim jednostavnim rečima mi je na suptilan način pomogao da se opustim. Nakon prvog  dana rada na seriji mi je prišao, stavio ruku oko vrata i rekao da je preda mnom lepa karijera. Tokom cele serije smo bili vrlo bliski. Uvek bi me zvao da mu se priključim za stolom tokom ručka i večere i uvek je bio tu da mi kao mentor da savet. To je nešto što nikad neću zaboraviti. 

Završiti Harvard, potom napraviti sopstveni biznis u Los Anđelesu. Za mnoge je već ostvarenje "američkog sna". Šta vas je i pored toga odvuklo ka glumi? 

Vrlo je interesantan taj pojam "američkog sna" koji je relativno teško definisati. Kad ste mladi, mislite da ima veze sa nekim konkretnim stvarima koje morate ispuniti da bi on bio ostvaren - stabilan posao, krov nad glavom i opštim pojmom o nekoj prividnoj stabilnosti. Ali kad malo sazrite, shvatite da je "američki san" za svakoga nešto drugo. Za mene lično, to je ideja da imate slobodu nad svojim vremenom, da budete okruženi ljudima koji vam prijaju i koji vas podržavaju, i da imate mogućnost da se posvetite stvarima kojima ste oduvek želeli da se bavite, a niste mogli iz različitih razloga. "Američki san" je meni u tom smislu spoznaja da nikad nije kasno da ostvarite svoje snove. Gluma je bila nešto što me je privlačilo od detinjstva. Ali sticajem okolnosti, ranih devedesetih sam sam otišao u Ameriku i trebalo je naglo sazreti, a mladalačke želje ostaviti po strani. 

Privatna arhiva

Život u Beogradu je opušteniji i mirniji

Život u Los Anđelesu, sigurno nije samo glamur koji nam se predstavlja. Imate li utisak da je postalo i surovije, posebno u filmskoj industriji, od početka pandemije? 

Ako niste u industriji filma, Los Anđeles je jedan fenomenalan grad što se tiče kvaliteta života. Sa savršenom klimom i toliko prostora za rekreaciju, grad vam nudi sve što je potrebno za jedan kvalitetan život. Možete da plivate i da skijate u istom danu. To je, takođe, grad u kome sam proveo najveći deo mog života i uvek će mi tamo biti kuća. 

Ali ako se selite u Los Anđeles čisto radi glume, rekao bih da je to greška. U poslednjih deset godina je većina produkcije izmeštena iz Los Anđelesa zbog visokih troškova, pa su gradovi kao Vankuver, Atlanta i London, kao i gradovi po istočnoj Evropi, postali novi centri produkcije. Mislim da je taj trend počeo i pre pandemije, ali da ga je pandemija učinila vrlo očiglednim. 

Privatna arhiva

Gluma nije jedino što vas intersuje. Vi ste i scenarista? 

Ako govorimo o karijeri, gluma je dosta nesigurna i nestabilna. To će vam reći svaki glumac, bez obzira na kojoj lestvici svoje karijere se nalazi. Delom i zbog toga sam u poslednih par godina počeo da se bavim pisanjem scenarija. Moj prijatelj sa Harvarda i ja smo nedavno napisali jedan kratkometražni film, koji ćemo snimati u Srbiji. 

Zašto želite da prvi kratkometražni fim snimate baš u Srbiji? 

Srbija ima toliko kreativnih, talentovanih ljudi, da smo želeli da napravimo jedan projekat koji bi na festivalima predstavio sve nas, a ujedno i Srbiju. Mislim da Srbija, kao i ceo region, ima dosta neiskorišćenog potencijala za filmsku industriju. Bilo bi mi zadovoljstvo kada bi ovaj film doprineo da se ona više razvije. Iz tog razloga nismo želeli da napravimo još jedan američki film sniman u Srbiji, već srpski film sa američkim režiserom.

Kako provodite slobodno vreme u Beogradu? 

Volim Beograd. To je grad u kome sam rođen, u kojem imam porodicu i prijatelje. Iako se grad znatno izmenio u poslednjih par decenija, postoji jedan prijatan podsvestan osećaj familijarnosti koji osetim čim sletim na beogradski aerodrom. Naročito mi prija to što je grad spontan, a to mi nedostaje u Los Anđelesu. Ovde ima par kafea, gde volim da se nalazim sa prijateljima i gde volim da sednem i pišem. Volim i reku, opušta me. Ovde je život opušteniji i mirniji, pa imam utisak da imam više vremena za sve.