Kako je Ogist Roden ulio život u kamen i bronzu: Najvažniji radovi iz opusa jednog od najvećih vajara u istoriji

Ogist Roden bio je jedan od vajara novog doba koji je bio najbliži renesansi i Mikelanđelovom talentu, a njegova dela nalaze se u muzejima širom sveta.

Rođen je 12. novembra 1840. godine, samo dva dana pre Kloda Monea, koji će mu kasnije postati veliki prijatelj. 

Od malih nogu pokazivao je natprosečan talenat za likovni izraz i zato u 14. godini upisuje Školu za dizajn i matematiku u Parizu, poznatu kao "Petite École". Međutim, kasnije je tri puta padao na prijemnom ispitu za čuvenu Školu lepih umetnosti (École des Beaux-Arts).

Suočen sa nizom odbijanja, ali i zbog tuge za prerano preminulom sestrom, Roden se 1862. pridružuje katoličkom bratstvu iz Reda Presvete Tajne i uzima monaško ime Avgustin.

Osnivač reda brzo je prepoznao njegov talenat i podstakao ga da se vrati vajarstvu i on odlučuje da se tome posveti kao samouki umetnik. Zato 1875. kreće na putovanje Italijom, gde ga očaravaju dela renesansnog majstora Mikelanđela i ostavljaju trajan uticaj na njega.

"Moje oslobađanje od akademizma bilo je putem Mikelanđela. On je most kojim sam prešao iz jednog kruga u drugi", rekao je on kasnije.

"Bronzano doba"

Roden je počeo da radi na skulpturi "Bronzano doba" pre polaska u Italiju, a završio je nakon povratka u Francusku. Mišićava struktura muškog tela bila je toliko autentična, da se našla na udaru kritičara, koji su mislili da ju je Roden stvorio iz odlivka živog modela.

Wikipedia.org/Yair Haklai

Roden je oštro odbacivao te optužbe i objavio zvanično saopštenje u svoju odbranu, priloživši i fotografije svog modela, mladog belgijskog vojnika, kako bi ukazao na razlike između njegovog rada i originalne inspiracije. I grupa uglednih umetnika tada je stala u odbranu svog kolege, a početne kontroverze ispostavile su se kao dobre, jer je samo tri godine kasnije, istu tu statuu otkupila je Vlada Francuske i njen bronzani odlivak izložila na Pariskom salonu 1880.

"Vrata pakla"

Prepoznavši ogroman talenat vajara, Vlada Francuske je iste godine od njega poručila set bronzanih vrata za novu zgradu koja je trebalo da postane muzej dekorativne umetnosti u Parizu. 

Wikipedia.org/Emw

Inspirisan "Božanstvenom komedijom", Roden je u početku želeo da likovi na kapiji prolaze kroz Danteove krugove pakla, ali je onda odlučio da temi pristupi fleksibilnije i kreirao je bestežinski, haotični svet sa preko 200 figura u mukama i očajanju.

Na vratima je radio punih 37 godina, s vremena na vreme menjajući, uklanjajući i modifikujući pojedinačne elemente, ali rad nikad nije završio. 

Ni muzej nikad nije sagrađen, ali su zato mnoga od najvećih radova Rodena, nastala zahvaljujući "Vratima". Ona su ostala samostalan umetnički rad i "izvor gotovo svega što je bilo uspešno", kako je umetnik kasnije govorio.

Pred kraj života, planirajući stvaranje muzeja posvećenog njegovom radu, napravio je novi odlivak "Vrata", jer se originalni već raspadao zbog onolikih dorada. Zbog Rodenovog slabog zdravlja, ali i izbijanja Prvog svetskog rata, njegovi planovi da uradi vrata u mermeru, nikad nisu ostvareni. 

Danas postoji sedam bronzanih odlivaka "Vrata pakla" koji se nalaze u Filadelfiji, Parizu, Tokiju, Cirihu, Stenfordu, Šizuoki i Seulu. 

"Poljubac"

Jedan od najpoznatijih Rodenovih radova poznat pod nazivom "Poljubac", zapravo prikazuje Danteove likove Frančesku de Rimini i njenog ljubavnika Paola Malatestu. Frančeskin muž i Paolov brat pronašao je ljubavnike i besan zbog njihove izdaje izbo ih nožem na smrt.

Wikipedia.org/Philipp Weissenbacher

Roden je u početku želeo da pokaže njihovu grešnu strast, ali je onda shvatio da je rad suviše nežan i ispunjen ljubavlju, da se ne uklapa u tematiku "Vrata pakla", pa je postao nezavisna skulptura. 

Iako su razmere odgovarale izlaganju pod vedrim nebom, "Poljubac" se nije našao napolju sve do 1998. kada je njegova bronzana verzija našla mesto u Parku Tiljerije u Parizu.

"Mislilac"

Jedna od najpoznatijih Rodenovih skulptura trebalo je da se nađe na vrhu "Vrata pakla". Čovek koji sedi predstavljao je Dantea, ali je umetnik na kraju odlučio da tu skulpturu odvoji i izloži je samostalno kao generički portret koji je nazvao "Pesnik" ili "Mislilac". 

profimedia

Grad Pariz je 1904. uvećanu verziju tog rada izložio kao javni spomenik sa sasvim novom simbolikom. "'Mislilac' gospodina Rodena je obični radnik, anonimus, nepoznati. On simboliše egalitarno društvo i republiku", pisala je štampa tog vremena.

"Portret Viktora Igoa"

Nedugo nakon smrti Viktora Igoa 1889. Roden je dobio porudžbinu da napravi skulpturu velikog pisca u pozi mislioca. U početku je želeo da iza Igoa postavi i tri muze koje mu šapuću, ali je komitet procenio da je takav dizajn konfuzan. U verziji izlivenoj u bronzi, muze su zamenjene jednom figurom boginje Iride, koja simboliše slavu.

Originalna mermerna statua trebalo je da postane deo Enažalberovog spomenika Mirabou i postavljena u desnom transeptu Panteona u Parizu. Međutim, utvrđeno je da se ipak ne uklapa u postojeću skulpturu, pa je samostalno izložen u vrtovima Kraljevske palate. 

Tu je stajala dvadeset godina, pre nego što je premeštena u Rodenov muzej.

"Goli Balzak"

Kao i u slučaju Igoa, Roden je posthumno trebalo da ovekoveči čuvenog Balzaka, koji je umro 1850. Porudžbinu je dobio 1891. ali je godinama planirao konačni izgled skulpture. Tako je 1892. nastala serije nagih portreta Balzaka. Roden je tako uvežbavao formu i slojevitost, a svojim skulpturama je dodavao odeću tek kada bude potpuno zadovoljan osnovnom građom tela.

Wikipedia.org/Museum Associates/LACMA

Umesto određenih osamnaest meseci, Roden je na skulpturi radio sedam dugih godina. Osim u formu, uronio je i u Balzakovu suštinu, iščitavajući njegove radove i odlazeći više puta u rodni grad pisca, kako bi skicirao i modelovao ljude slične njemu, budući da ga nikad nije lično sreo. Čak je naručio od krojača i ogrtač kakav je Balzak imao i koji se na kraju našao na finalnoj skulpturi.

Udruženje pisaca koje je poručilo skulpturu zapretilo je da će posao predati drugom vajaru i da će tražiti novac nazad, ali je Roden uporno tražio produženje roka, sve više se distancirajući od fizičkog portretisanja ka opisu Balzakove ličnosti.

Na posletku je u pismu jednom piscu rekao: "Shvatam danas da je vrat previše jak. Mislio sam da moram da ga uvećam, jer prema mom mišljenju, moderna skulptura mora da preteruje u formi. Kroz preuveličan vrat hteo sam da predstavim snagu i shvatam da je rezultat prevazišao ideju".

"Rodenova ruka drži torzo"

Nekoliko nedelja pre Rodenove smrti, u novembru 1917, jedan od njegovih asistenata napravio je odlivak njegove desne ruke po zahtevu čoveka koji će postati prvi kustos Rodenovog muzeja u Parizu, koji je otvoren 4. avgusta 1919. godine. 

profimedia

Nije poznato čija je ideja bila da se u ruku smesti jedna od malih skulptura torza, koja verovatno potiče iz vremena dok je Roden radio na "Vratima pakla". Kompozicija odgovara drugim Rodenovim radovima na kojima ruka pridržava ljudsko obličje i rezonuje sa njegovim uverenjem da umetnici imaju božansku sposobnost stvaranja života i lepote.

Njegovi radovi od mermera, gipsa i bronze mogu se danas naći širom sveta, ali je jedina institucija kojoj je dozvoljeno da stvara bronzane odlivke Rodenovih skulptura upravo njegov muzej u Parizu.