Igre 
"Bila sam u panici": Zašto je toliko Belorusa pobeglo iz zemlje posle prošlogodišnjih izbora
Komentari24/05/2021
-12:34
Jana se nikada ranije nije interesovala za politiku, ali su prošlogodišnja dešavanja u Belorusiji za nju promenila sve.
Ona je bila jedna od hiljada ljudi koji su izašli na ulice posle spornog reizbora Aleksandra Lukašenka za predsednika.
Jednom prilikom, na demonstracijama, Jana kaže da je pocepala masku interventnog policajca dok je udarao drugu devojku po zemlji.
Brzo je shvatila da zbog toga može da završi u zatvoru i zajedno sa osmogodišnjim sinom napustila je zemlju s polupraznim rancem i gotovo bez novca. Uputila se u Poljsku i zatražila politički azil.
Priča kao što je Janina ima mnogo. Broj beloruskih tražilaca azila u Evropi naglo je porastao od izbora u avgustu prošle godine.
Oko 995 ljudi potražilo je utočište u zemljama EU između avgusta i decembra 2020. godine, u poređenju sa 545 u istom periodu 2019.
„Pokušala je da pobegne, ali joj je pritisnuo vrat nogom“
Prisećajući se svog sudbonosnog trenutka u Belorusiji prošle godine, Jana se priseća da je bilo veoma sunčano kada je krenula na demonstracije.
Povezane vesti
Ubrzo je, kaže, stiglo nekoliko kombija bez registarskih tablica. Maskirani muškarci, bez policijskih uniforma, počeli su da privode demonstrante.
"Jedan od muškaraca zgrabio je devojku, zavrnuo joj ruke i bacio je na stomak, na zemlju", priseća se Jana.
"Pokušala je da pobegne, ali joj je on nogom pritisnuo vrat. Videla sam koliko ju je to bolelo. Znao sam da je bolje da to ne uradim, ali sam mu pocepala masku s lica“, priseća se.
Zatvorske kazne za takve postupke postale su uobičajene u Belorusiji. U decembru 2020. godine, Natalija Herše, koja ima beloruski i švajcarski pasoš osuđena je na dve i po godine zbog kidanja maske policajcu s lica.
„Oni svuda idu s kapuljačom na glavi i veoma se plaše da će im lice biti prepoznato", kaže Jana.
Zaprepašćena sopstvenim postupkom, Jana je videla besno lice napadača, čula nekoliko ruskih psovki i potom pobegla.
"Ne mogu logično da objasnim svoje postupke. Sve sam uradila iz straha. Neko bi mogao da me pita zašto sam išla na proteste ako su zbog toga mogli da mi oduzmu dete, ali ja drugačije nisam umela. Kada drugi i rizikuju da se njihovim porodicama nešto desi, ja nisam mogla da budem po strani", priznaje ona..
Povezane vesti
Jana je zgrabila svoje osnovne stvari i otišla kod drugarice, gde ju je čekao sin. Sledećeg jutra, komšija je pozvao da upozori da su vrata Janinog stana razbijena.
"Bila sam u panici. Pozvala sam mamu koja živi u Italiji, a ona me je savetovala da što pre pobegnem. Rezervisala sam najbliži autobus za Belostok (grad odmah preko granice u Poljskoj) i odlučila da podnesem zahtev za politički azil", kaže Jana.
"Nikada nisam želela da napustim Belorusiju"
Prema izveštaju Vijasne, centra za ljudska prava u Belorusiji, od početka predizborne kampanje u toj zemlji, više od 30.000 ljudi je privedeno zbog učešća u demonstracijama. Neki od njih su mučeni. Mnogi Belorusi su morali da pobegnu od progona.
Povezane vesti
"Ako ljudi imaju vremena, dobijaju humanitarnu vizu i čekaju najbolji trenutak da napuste Belorusiju", kaže Eva Ostaževska-Žuk, advokat Helsinške fondacije za ljudska prava u Poljskoj.
"Kada vide da ih policija traži, ne čekaju. Vrlo često imamo osobe koje imaju samo jedan ranac i koje čekaju na granici. Odluke se donose vrlo brzo i te osobe generalno nisu pripremljene“, navodi Eva Ostaževska-Žuk.
Najveći deo podnosilaca zahteva otišao je u Poljsku, a zatim u Nemačku i Francusku. Poljska je primila oko 405 zahteva u nekoliko meseci posle izbora, što je jedanaest puta više nego u istom periodu 2019. godine. Evrostat nije imao podatke za Ukrajinu, za koju se takođe zna da je primila migrante iz Belorusije.
"Belorusima vrlo brzo odobre zahtev. Zvanična politika je da se pomogne Belorusiji", kaže Eva Ostaževska-Žuk.
"Poljaci su nas veoma lepo primili", priznaje Jana. "Rekli su: "Ne plašite se, zbrinućemo vas.“
Nisam očekivala da ćemo dobiti toliku pomoć. Pripremala sam se za neizvesnu budućnost i da ćemo morati da krenemo od nule. Ali to bi bilo bolje nego biti u zatvoru u Belorusiji."
Po dolasku u Poljsku, Jana se nekoliko puta selila iz izbegličkog kampa u izbeglički kamp. Sada uči poljski jezik, a sin joj ide u školu. Zahvalna je na podršci poljskom narodu, ali se i dalje čuje tuga u njenom glasu.
"Nikada nisam želela da napustim Belorusiju, iako me je majka pozvala da živim sa njom u Italiji", priznaje Jana.
"Zaista želim da se vratim svojim prijateljima i porodici, ali da budem iskrena, veoma se plašim čoveka kome sam strgla masku s lica. Čak i ako se vlast promeni, plašim se njegove lične osvete", kaže Jana.
"Sve više Belorusa dolazi i traži azil. Ipak, po onome što vidim, to je za većinu bila teška odluka. Ako im uspe, dobijaju humanitarnu vizu i čekaju u Poljskoj nadajući se da će se situacija u Belorusiji promeniti. Računaju na mogućnost povratka u domovinu", navodi Eva Ostaževska-Žuk.
*Jana je zamolila da ne objavimo njeno pravo ime i prezime i ostale podatke.
Komentari (0)