Najbolji ambasadori Srbije u Belgiji: Deca srpskih iseljenika u Briselu pohađaju dopunsku školu i uče o svojoj otadžbini

Komentari

Autor: Euronews Srbija

22/10/2023

17:57

Euronews TV

veličina teksta

Aa Aa

Pedeset i jedno dete srpskih doseljenika u Belgiji svake subote pohađa Dopunsku školu na srpskom jeziku "Ivo Andrić" u Belgiji. Deca u ovoj školi uče srpsku istoriju, upoznaju se sa srpskom književnošću i da pišu ćirilicom.

Dopunska škola na srpskom jeziku, u organizaciji Ministarstva prosvete Republike Srbije, postoji već skoro 20 godina, a deca podeljena u tri grupe uče tri predmeta – Srpski jezik, Moja otadžbina Srbija i Osnove kulture srpskog naroda.

Nastavnica Jelena Stojanović za Euronews Srbija kaže da se deca na časovima osposobljavaju da pravilno koriste srpski jezik u komunikaciji i razvijaju ljubav prema književnosti.

"Što se tiče predmeta 'Moja otadžbina Srbija', učimo o prirodnim i geografskim odlikama naše zemlje, učimo državne simbole Srbije. Kada je reč o 'Osnovama kulture srpskog naroda', tu se deca upoznaju sa najznačajnijim muzičkim delima srpske kulturne baštine", objašnjava Stojanović.

Ideja o pokretanju srpske škole je potekla od manje grupe roditelja, iz glavnog mešovitih brakova, tokom 2003. godine. Idejni tvorac i pogon cele priče je bila Ljiljana Simić, vođena željama da njeni blizanci, Ula i Oleg, pored sticanja znanja srpskog jezika i kulture steknu i neke druge.

Sve ono što nauče posebno je važno njihovim roditeljima. Otuda i velika podrška ovakvom vidu dopunske nastave.

Olivera Dražić Gaubert, majka jednog od đaka, objašnjava da joj mnogo znači što sa svojim detetom može da razgovara na srpskom jeziku.

"Moj muž je Francuz, tako da u kući zajednički jezik je ipak francuski. Ali, sa Milanom se trudim da pričamo srpski. Tek sada možda vidim plodove toga što već duže ide u srpsku školu, jer vrlo često kaže: 'Mama, hajde da pričamo naš jezik da nas niko ne razume'", kaže Dražić Gaubert.

Korisno je i to što deca mogu da govore srpskim jezikom i kad dođu u posetu Srbiji.

"Oni se lako snalaze. Naši prijatelji koji žive u Srbiji kada vide kako razgovaraju, kažu da nikada ne bi rekli da ta deca ne žive u Srbiji, što je za nas veliki kompliment. Oni koriste pravilno padeže, imaju određen fond reči koji koriste u razgovoru, što nas čini ponosnim i jako nam je važno da bi mogli da razgovaraju i sa babama i dedama", kaže jedan od roditelja Sreten Milinković.

U Srbiju svi idu, povremeno, jednom ili dva puta godišnje. Uglavnom kod baka i deka, koji ih dočekuju i koji im se raduju širom Srbije – od Vojvodine, preko Mačve, centralne i zapadne Srbije, do juga.

Tamo imaju priliku i da obnove istoriju i književnost koje su im, čini se, posebno važne, ali i da se bave sportom.

Sva deca su tokom radne nedelje đaci redovnih belgijskih škola. Nastavu pohađaju na francuskom ili holandskom, a uz to se i druže sa vršnjacima ne samo iz Belgije, nego i sa onima koji su poput njih, došli iz zemalja širom sveta.

Sve to, zasigurno od njih pravi dobre ljude, one koji poznaju i poštuju sve različitosti, sve kulture, vere, rase i nacije. U taj mozaik njihovih malih bića, kroz ovu školu i rad sa nastavnicom Jelenom, ugrađuje se i onaj delić koji je neizostavni deo njihovog identiteta. Poštujući i voleći i tuđe i svoje, ova deca su najbolji ambasadori zemlje svog porekla.