Biznis vesti

Šta su carine i koliko dugo su odlika američke trgovinske politike?

Komentari

Autor: History.com

03/04/2025

-

15:43

Šta su carine i koliko dugo su odlika američke trgovinske politike?
Šta su carine i koliko dugo su odlika američke trgovinske politike? - Copyright Tanjug/Arne Dedert/dpa via AP

veličina teksta

Aa Aa

Carine - porezi na uvezene proizvode - bile su sastavni deo trgovinske politike Sjedinjenih Američkih Država od osnivanja nacije. Do Građanskog rata, činile su većinu vladinih prihoda, a ostale su veoma važan izvor prihoda sve do uvođenja formalnog poreza na dohodak 1913. godine.

Iako su visoke carine uglavnom izašle iz mode nakon Drugog svetskog rata, zbog zabrinutosti zbog smanjenja trgovine i rasta troškova za potrošače, one su poslednjih godina ponovo dospele u centar pažnje kao ključni alat u trgovinskoj politici SAD prema Kini, između ostalih zemalja, piše History.com.

Predsednička administracija Donalda Trampa saopštila je da će od 5. aprila na snagu stupiti osnovna carina od 10 odsto za celokupni uvoz u Sjedinjene Američke Države, a od 9. aprila će  uslediti recipročne carine za približno 60 zemalja i teritorija koje je Bela kuća nazvala "najgorim prestupnicima".

Definicija i svrha 

Jednostavno rečeno, carina je porez koji vlada neke zemlje nameće na robu koja se uvozi iz drugih zemalja. Uvoznik plaća carinu kada roba pređe granicu u zemlju, obično u morskoj luci ili aerodromu. Najčešći tipovi carina su "ad valorem" tarife, koje se utvrđuju kao fiksni procenat vrednosti uvoza, i "specifične" tarife, koje se naplaćuju kao fiksni iznos na svaku jedinicu uvezene robe.

"U osnovi postoje tri motivacije za korišćenje carina", kaže Daglas Irvin, profesor ekonomije na Dartmut koledžu.

U svojoj knjizi "Sukob oko trgovine: Istorija trgovinske politike SAD", Irvin ih naziva "tri R": prihod, ograničenje i reciprocitet. 

"Oni su porez, tako da povećavaju prihod. Ali takođe sprečavaju stranu robu, tako da ograničavaju uvoz, obično da bi pomogli nekim domaćim firmama koje se suočavaju sa stranom konkurencijom. Mogu se koristiti i za reciprocitet - ako imamo carine i druge zemlje takođe, možemo pregovarati da ih snizimo i promovišemo trgovinu, ili ako je vaše tržište zatvoreno za nas, možemo ponovo da podignemo tarife protiv vas", naveo je.

Carine u ranoj istoriji SAD

Upotreba, ali i debata, o carinama seže još od osnivanja Sjedinjenih Država. Mnogi su u novoj naciji videli slobodnu trgovinu kao važan princip, posebno u suprotnosti sa britanskom kontrolom kolonijalnih trgovačkih praksi. Ali carine su takođe predstavljale važan izvor prihoda, potrebu koju su kreatori Ustava SAD predvideli u članu I, odeljku 8 tog osnivačkog dokumenta, koji Kongresu daje "ovlašćenje da propisuje i prikuplja poreze, dažbine, namete i akcize, da plaća dugove i obezbeđuje zajedničku odbranu i opšte blagostanje Sjedinjenih Država". 

Predsednik Džordž Vašington je 4. jula 1789. potpisao Zakon o tarifama iz 1789. godine, prvi materijalni zakon koji je doneo Kongres.

Tanjug/AP/Fernando Llano

 

 

Aleksandar Hamilton, prvi državni sekretar za trezor, snažno se zalagao za carina ne samo kao ključnog izvora prihoda, već i za način zaštite mlade domaće industrije u novoj zemlji. U svom čuvenom "Izveštaju o temi proizvodnje" iz 1791. godine, Hamilton je tvrdio da su visoke carine bile ključ za omogućavanje američkoj industriji da raste i razbijanje stalne zavisnosti nacije od britanske trgovine i proizvodnje.

Tarife kroz 19. vek

Posle rata 1812, carinsko zakonodavstvo je korišćeno za dalje podsticanje domaćeg industrijskog rasta nacije. Kongres je 1828. usvojio zakon o podizanju carina na čak 50 odsto, što je najveći porast u istoriji zemlje. Reakcije na poskupljenja produbile su rastuće tenzije između industrijskog severa - gde su mnogi ljudi favorizovali visoke carine kako bi zaštitili domaće proizvođače - i više poljoprivrednog juga, koji se oslanjao na izvoz u Britaniju i druge zemlje.

"Ono što vidite kroz istoriju SAD je ova borba između toga, da li ste izvoznik i želite niske carine, ili ste industrija koja se nadmeće sa uvozom i želite visoke carine. Oni se nalaze u različitim delovima zemlje, tako da se ti različiti delovi zemlje međusobno bore oko toga kakva bi trebalo da bude trgovinska politika", objašnjava Irvin. 

Pre građanskog rata, carine su predstavljale oko 90 odsto prihoda američke vlade. Taj udeo je pao na oko 50 odsto sa pojavom novih poreza za plaćanje ratnih napora. Carine bi postale relativno beznačajne kao izvor državnih prihoda nakon uvođenja poreza na dohodak 1913. godine, ali su ostale važno sredstvo za zaštitu domaćih proizvođača od strane konkurencije.

Uticaj Smut-Holijevog zakona o tarifama (1930)

Nakon sloma berze 1929. godine, Kongres je usvojio Smut-Holijev zakon o tarifama – nazvan po svojim glavnim sponzorima, senatoru Ridu Smutu iz Jute i predstavniku Vilisu Holiju iz Oregona – koji je podigao ionako visoku prosečnu stopu carine u zemlji za nekih 20 odsto. 

Potpisivanjem Smut-Holijeve tarife u junu 1930. godine, predsednik Herbert Huver je zanemario savet više od 1.000 ekonomista koji su ga molili da stavi veto na zakon.

"Ljudi su mislili da bi to moglo pomoći privredi, jer ako ne uvozite, onda morate da kupujete domaću robu. Ali ono što zaboravljaju je da, ako zadržimo uvoz, utičemo na sposobnost drugih zemalja da kupuju naš izvoz. Onda kada se ukomponuje činjenica da i druge zemlje počnu da podižu carine protiv SAD, to dovodi trgovinu u silaznu spiralu", kaže Irvin. 

Tanjug/AP/Manuel Balce Ceneta

 

Različite strane zemlje su ubrzo uvele carine kao reciprocitet, a između 1929. i 1932. godine američki uvoz iz Evrope i izvoz u Evropu opao je za oko dve trećine, pri čemu je ukupna globalna trgovina opala na sličan način.

Iako globalni ekonomski problemi nisu počeli sa Smut-Holiijem, mnogi ekonomski istoričari se slažu da je tarifni zakon značajno pogoršao Veliku depresiju, prema istraživanju objavljenom u časopisu The Journal of Economic History iz 1995.

Promena politike posle Drugog svetskog rata

Smut-Holijev zakon o tarifama bio bi poslednji zakon u kojem je Kongres odredio tarifne stope, pošto je zakonodavna vlast postepeno ustupila nadležnost nad trgovinskom politikom izvršnoj vlasti. Ova promena je počela 1934. godine kada je predsednik Frenklin D. Ruzvelt potpisao Zakon o recipročnim trgovinskim sporazumima, čime je započela nova era trgovinske politike SAD zasnovana na principu pregovaranja o nižim carinama sa drugim zemljama radi promovisanja ukupnog ekonomskog rasta.

"Posle Drugog svetskog rata želeli smo da podignemo svetsku ekonomiju na noge, a jedan od načina da to uradimo je da stimulišemo svetsku trgovinu. Tako smo rekli, voljni smo da smanjimo našu carinu ako su i druge zemlje spremne da se prijave i smanje svoje", kaže Irvin. 

Ovaj princip je nastavio da vodi trgovinsku politiku SAD u decenijama koje dolaze, što je dovelo do sporazuma kao što su Opšti sporazum o carinama i trgovini, Svetska trgovinska organizacija i Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini, o kojima su pregovarali predsednici SAD, a ne Kongres.

"Ovlastili smo predsednika, iako su tarife u Ustavu – član I – za Kongres. Kongres je to delegirao, a predsednik je sada najvažniji lider u trgovinskoj politici, kaže Irvin. 

AI Preporuka

Komentari (0)

Biznis