Igre 
Suecki kanal nacionalizovan 1956, uvod u krizu i vojnu intervenciju
Komentari26/07/2024
-10:37
Na današnji dan, 26. jula 1956. godine, predsednik Egipta Gamal Abdel Naser tokom govora u Aleksandriji objavio je nacionalizaciju Suckog kanala. Paralelno, egipatske trupe, u skladu sa prethodno predviđenim planom, zaposele su Zonu kanala. Šifra za početak akcije bilo je Naserovo pominjanje imena Ferdinanda Lesepsa, graditelja kanala, tokom političkog obraćanja u Aleksandriji.
Suecka kriza koja je time započela, ili je dovedena do usijanja, jedan je od prelomnih momenata u istoriji te regije, arapsko izraelskih odnosa, ali isto tako i procesa dekolonizacije uopšte. Naser je tada obelodanio da Zakon o nacionalizaciji podrazumeva da je imovina Kompanije Sueckog kanala zamrznuta.
Odmah je takođe rečeno da će akcionari biti obeštećeni tako što će im biti isplaćena vrednost akcija po ceni važećoj tog dana na berzi u Parizu. Istog dana Egipat je zatvorio Suecki kanal za izraelska plovila. Paralelno, zvanični Kairo blokirao je Tirenski prolaz, odnosno promet iz i u Akabski zaliv za Izraelce, čime je Izrael odsečen od Crvenog mora.
Mere ograničenja prava plovidbe bile su protivne međunarodnim propisima, još od Konstantinopljske konvencije iz 1888, kojom je garantovan slobodan promet Kanalom. Šta više, ovim potezima narušen je i mirovni sporazum iz 1949.
Zaposedanje Sueckog kanala dovelo je reakcije neposredno zainteresovanih zemalja, Izraela, Britanije i Francuske. Njihova vojna intervencija ostaviće trajne posledice na samo na prilike u regiji, nego na celokupan proces dekolonizacije. Prilike u Egiptu promenjene su obaranjem monarhije 1952. godine. Državni udar koji se tada dogodio predstavljen je kao nacionalna revolucija. Po posledicama on je to i bio.
Kada se Naser utvrdio na poziciji prve ličnosti zemlje, između ostalog smestivši u kućni pritvor generala Mohameda Nagiba, prvog predsednika republike, postupno je postala očigledna njegova opsesija panarabizmom.
Kreditiranje
Sa jedne strane Naser je bio usmeren ka Izraelu, uz naglašavanje palestinskog pitanja. Sa druge, nastojao je da utiče na prilike u drugim arapskim zemljama. Poseban problem, kako ga je on video među Arapima tih godina bio mu je režim u Bagdadu. Obe hašemitske države (Irak i Jordan) bile se izrazito zapadno orjentisane.
Povezane vesti
U tom periodu predstavnici Vašingtona koji su prvih godina Nasera doživljavali kao njihovog čoveka nastojali su da oblikuju blok koji bi bio brana prema sovjetskom uticaju na Bliskom istoku, lokalni mali NATO, znan kao Bagdadski pakt, odnosno, zvanično METO (Middle East Treaty Organization).
Predstavnici SAD bili su sasvim zbunjeni činjenicom da je Naserovoj pažnji Moskva sasvim izmicala. Smatrao je da pretnju perdstavlja, kako je govorio, cionizam, dakle Izrael, a onda i Britanci, a ne Sovjetski Savez. Posledice su bile sledeće, Vašington jeste obećavao pomoć u naoružavanju Egipta, ali ni blizu u obimu koji je Naser očekivao.
profimedia
Paralelno, postojao je dogovor o kreditiranju novog, grandioznog hidrosistema koji je podrazumevao novu Asuan branu. Prethodnu akumulaciju i branu na Asuanu napravili su početkom veka Britanci, sada je međutim zamišljena elektrana i akumilacija enormnih razmera.
SAD su obećale podršku, na više načina. Iako je u Vašingtonu postojala sumnja da su vlasti u Kairu sposobne za rukovođenje kako takvim sistemom tako i za uredno servisiranje kreditnih obaveza koji su zahtevani. Svejedno, u SAD se držalo da je Naser njihov saveznik, iako u izvesnoj meri svojeglav.
Dva momenta su dovela do promene. Izrael je oštro reagovao protiv palestinskih militanata koji su delovali sa prostora Gaze. Nadalje, Naser se odvažio da zatraži oružje od Moskve. Hruščov je zatim obećao snabdevanje naoružanjem preko Čehoslovačke u meri i obimu koji Naser želi.
Posledica je bila najava Vašingtona da neće pomoći oko finansiranja hidrosistema Asuan. U SAD se pritom verovalo da Sovjetski Savez nema snage da finansijski ozbiljno podrži Egipatske kapitalne objekte.
Kako je postalo jasno da je finansijska podrška iz SAD izostala, Naser se odlučuje na nacionalizaciju Sueckog kanala.
Naserovo obraćanje
Naserovo obraćanje u Aleksandriji i njegove posledice bili su iznenađenje i poniženje za Britance. Tim činom ugroženi su bili ne samo finansijski nego i strateški interesi Londona. Britanski predsednik vlade Entoni Idn odmah je nastupio odlučno, u čemu je imao podršku i Parlamenta i javnosti.
Povezane vesti
U Parizu je reakcija bila vrlo slična. Preko 40 odsto akcija Kanala nalazilo se u rukama državljana Francuske. Takođe, Pariz je već izvesno vreme bio vrlo naoštren protiv Nasera zbog njegove sistematske podrške pobuni u Alžiru, pa i pokretima za dekolonizaciju u Maroku i Tunisu. Alžir koji su Francuzi doživljavali kao integralni deo svoje zemlje posebno srčano je branjen. Između ostalog, u njemu je živelo približno million Francuza.
Zanimljivo je da su u javnosti, medijima, kako Britanije tako i Francuske Nasera neretko poistovećivali sa nacizmom, nesumnjivo zbog njegovog neskrivenog gotovo nepomirljivog stava prema Izraelu.
Tri zemlje su se usaglasile da je vojna intervencija neophodna. Kod Britanaca i Francuza, reč je bila i o finansijskim i o strateškim interesima, ali isto tako i o prestižu.
Povezane vesti
U slučaju Izraela, bilo je to životno pitanje. Pošto je postalo jasno da će se Egipat uz pomoć Sovjeta naoružati koliko i kako želi, izraelski stratezi procenili su da stvar ne sme biti prepuštena slučaju odnosno da je neophodan preventivni udar.
Izraelci su intervenciju započeli 29. oktobra, zauzimanjem Sinaja. Britanci i Francuzi zaposeli su potom zonu Sueckog kanala. Reakcije dvaju velikih sila bile su odlučne. Moskva je pretila intervencijom. Ma koliko prazna ovakva najava bila je vrlo neprijatna.
Britanci su posebno teško doživeli reakciju Vašingtona. Predsednik Dvajt Ajzenhauer vrlo odlučno je osudio vojnu intervenciju. Zahtevano je neodložno odstupanje. Usledilo je povlačenje. Čitava operacija je okončana 7. novembra.
Na Sinaj, na kom su se Izraelci zadržali još izvesno vreme, upućene su mirovne trupe OUN, između ostalog i iz Jugoslavije.
Posledice tog rata bile su neobične. Sa jedne strane, egipatska vojska je bila slomljena, do daljnjeg, čime je glavni cilj Izraela bio ostvaren. Sa druge strane, Egipat je definitivno postao vlasnik Sueckog kanala, tako da se i on može smatrati pobednikom. Dalja, dugoročna posledica, bio je krah poslednje velike kolonijalne avanture.
Vojno, Britanija i Francuska su mogle da završe željeno, politički bile su potpuno poražene. Bilo je to, slikovito rečeno, povlačenje podvijenog repa, odnosno teško poniženje. Vašington nije više imao nikakvog razumevanja za kolonijalne avanture starih evropskih metropola. Istovetna ili vrlo slična će biti situacija sa sudbinom Francuske u Alžiru. Bio je to kraj epohe klasičnog kolonijalizma.
Komentari (0)