Profesor Stajner Brin za Euronews Srbija o Kosovu: Problem 21. veka pokušavamo da rešimo metodama iz 20. veka

Stajner Brin, profesor Nansen akademije i osnivač Nansen dijalog centara na prostoru bivše Jugoslavije u razgovoru za Euronews Srbija rekao je da se ne ulaže dovoljno u dijalog jer ljudi misle da je to gubljenje vremena, a to zapravo pomaže u razumevanju. On je napomenuo da je dobra odluka da se dodeli Nobelova nagrada za mir predstavnicima civilnog društva iz Rusije i Ukrajine. Kada je reč o pitanju Kosova, on je naveo da problem 21. veka pokušava da se reši metodama iz 20 veka. 

Ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za mir su predstavnici civilnog društva iz Rusije, Ukrajine i Belorusije. Kao predstavnik nevladine organizacije, upravo za mirovne inicijative na ovom prostoru, bili ste nominovani više puta za Nobela za mir u periodu od 2009. do 2014. godine. Da li danas Nobelov komitet ima više sluha za predstavnike civilnog društva?

- Da, mislim da imaju i mislim da je bilo veoma hrabra odluka da se nagrada dodeli jednoj ruskoj i jednoj ukrajinskoj organizaciji civilnog društva, jer u ovom trentuku vlada izuzetno jak antiruski narativ, a to je ono što nije dobro. Mnogi čak i ne žele da razgovaraju sa Rusima, da imaju neke poslove sa Rusima, nemaju dijalog. Zbog toga sam ponosan što je norveški Nobelov komitet nominovao obe, i rusku i ukrajinsku organizaciju za nagradu. To može da pomogne u komunikaciji i saradnji između dve zemlje što će biti neophodno u budućnosti kad rat bude završen.

Ove godine obeležava se i 100 godina od kako je humanista, istražiač i diplomata Fritjof Nansen dobio Nobelovu nagradu za mir. Koliko su njegov pasoš i mirovna misija u kojoj je pomogao hiljadama izbeglica posle Prvog svetskog rata primenjivi jedan vek kasnije imajući u vidu milione migranata i izbeglica širom sveta?

- On je polovinu sume novca koju je dobio od Nobelove nagrade za mir dao Ukrajini i Rusiji i to je jedan od razloga zašto mi u Nansen akademiji držimo otvorena vrata i za Ukrajince i za Ruse, jer nosimo njegovo ime. Bio je veoma zabrinut zbog nemogućnosti izbeglica da se posle rata koji je završen vrate svojim domovima. To je veoma važno danas, kada milioni ljudi napuštaju Ukrajinu. Ako se to ne zaustavi i ne budu ljudi želeli da se vrate, Ukrajina će izgubiti mnogo ljudi, njihove resurse, jer će se oni naseliti i dobiti poslove u drugim zemljama. Dakle, fokusirati se na povratak izbeglih i danas je veoma važno. Mislim da je najneverovatnija činjenica koju vezujemo za Nansena to što je on verovao da može da uradi nešto drugačije i napravi razliku između dobrog i lošeg. Kad je rekao, dajte mi ovlašćenje da napravim Nansen pasoš, ljudi su govorili, ti si lud, države su te koje izdaju pasoše, ne pojedinci, ali on je rekao, dajte mi šansu i 52 zemlje su prihvatile Nansen pasoš kao zvaničan dokument. 450 hiljada ljudi vratilo se svojim kućama sa Nansen pasošem.

Na Bakanu ste poznati po Nansen dijalog mreži. Više od dve decenije Nansen dijalog centri rade u multietničkim gradovima bivše Jugoslavije. Šta je po vašem mišljenju najveće dostignuće Nansen mreže na Balkanu?

- Najveće dostignuće mreže je kvantitet, 3.000 ljudi iz Crne Gore, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske, Kosova bilo je u Lilhameru, a mnogi od njih su postali potencijalni lideri. Na primer Dritan Abazović, premijer Crne Gore, dva puta je pohađao našu akademiju. Mnogi političari s ovih prostora su bili u Lilhameru, ali najveći doprinos smo dali u oblasti obrazovanja. U Severnoj Makedoniji postoji projekat pod nazivom "Jedno društvo za sve", drugim rečima, svi ljudi treba da imaju ista prava u demokratskom društvu, nevezano za to da li ste Makedonac, Turčin, Albanac, vi ste građanin jednog društva u kojem su svi jednaki. Da biste napravili društvo jednako za sve morate da krenete od obrazovnog sistema, od nastavnog programa. Krenuli smo od nastavnika i učitelja koji su prolazili naše obuke. Blizu 2.000 nastavnika je prošlo obuke i to je inspirisalo našu kancelariju u Mostaru da radi sličan projekat u Hrvatskoj. Upravo sam došao iz Osijeka gde smo proslavili kulturno i duhovno nasleđe Slavonije. To je sad predmet koji se predaje u 42 škole u Hrvatskoj i to je predmet u kojem se obrađuje nasleđe svih manjina u Slavoniji. Kad nađete ljude u Vukovaru koji proslavljaju napredak koji je postgnut uvođenem ovog predmeta, znači da imamo pomaka od 1991. godine.

Vaš metod je dijalog različitih zajednica na primarnom, loklanom nivou, takozvanom grass roots nivou. Objasnite nam šta to znači i kakvo je vaše iskustvo?

- To znači da se obični ljudi sastanu i upoznaju. Prvo moramo da izgradimo odnos između njih. Veoma mlad sam shvatio da ako želiš da radiš na izgradnji mira, moraš da se povežeš sa organizacijama koje su stabilne. U malim zajednicama to su škole i opštine. Druge NVO budu tu i nestanu, ali škole i opštine ostaju. Zato smo često pozivali nastavnike iz škola i to onih različitih, koji se međusobno nisu znali. Nismo počinjali razgovorom jer u početku ti ljudi nisu motivisani da pričaju, počinjali smo sa nekim zajedničkim obavezama, zajedničkim istraživanjima pojedinih stvari i onda su ljudi otrkili ok, ne volim te kao Srbina, ali ti si izvesno dobar košarkaš ili ne sviđaš mi se kao Albanac, ali ti mnogo lepo sviraš klavir. Tako smo otkrivali višestruke identitete jedni drugih i polako gradili međusobno poverenje. Dijalog je tu da pomogne da drugi razumeju kakvi smo mi zapravo. Kad to podelimo s drugima, počnemo te druge i da razumemo. Sad si mi neprijatelj, ali da sam odrastao u tvojoj kući, možda bih samom sebi bio neprijatelj. Razgovarali smo o tome šta za nas sukob znači, svi smo neku cenu platili, žrtvovali se zbog sukoba i kad ljudi vide jedni druge samo kao žrtve i izvršioce zločina, nema nade, ali ako shvatite da oboje gubimo zbog sukoba, lakše je povezati se i razmisliti kako možemo da doprinesemo budućnosti.

Dijalog i pomirenje su nikad aktuelniji. U Srbiji je pitanje Kosova s ratom u Ukrajini dobilo novu dimenziju. Pratite ovaj sukob od njegovih početaka, šta bi po vama danas bilo prihvatljivo rešenje?

- U ovom trenutku, u Ukrajini i Rusiji niko ne želi da pregovara, svi misle da mogu da pobede, jer se rat posmatra kao osvajanje teritorije. Kad je reč o Srbiji i Kosovu, ja se i dalje pitam da li pokušavamo da rešimo problem 21. veka metodama iz 20. veka, jer smo u 20. veku imali ratove za teritorije, granice, države, identitet, etničku pripadnost. Možda taj način razmišljanja treba napustiti, jer cilj je da ljudi žive zajedno, ne možemo stalno da menjamo granice, to nije način da bi se postigao veliki mir u Evropi. Moje mišljenje je da ne ulažemo dovoljno u dijalog, jer ljudi misle da je dijalog gubljenje vremena, iaonako znam šta ćete reći, ljudi misle da dijalog ne doprinosi rešenju, ali dijalog pomaže u razumevanju. Dakle, ako imamo iskren dijalog, bolje ću razumeti zašto je to važno za tebe. Imam utisak da se trenutno na Kosovu više pažnje posvećuje političarima nego ljudima. Kosovo je vruć krompir, koji se rešava politički, ali ako gledamo pomake, tužan sam, jer posle rada koji imamo na Kosovu, BiH, u Crnoj Gori, i svim zemljama Bivše Jugoslavije, ne vidim dovoljno pomaka. Dakle, nastaviću da radim sa političarima. Jedna grupa iz Sarajeva mi dolazi sledeće nedelje. Norveška je zemlja koja je živela u miru, imali smo vremena da se razvijamo na lokalnom i drugim nivoima, u oblasti obrazovanja, ali glavna razlika između Srbije i Norveške je to što mi u Norvšekoj imamo poverenja u naše političare, a kad dođem na Zapadni Balkan, to poverenje je na veoma niskom nivou.

Šta se dešava s konceptom koji mnogi propagiraju danas, a po kojem nove granice mogu da spreče loše odnose?

- Ja u to ne verujem. Bio sam vrlo angažovan na jugu Srbije, u Preševskoj dolini i kako god nešto da uradite uvek će biti ljudi koji će biti nezadovoljni i zahtevati nove granice. Alternativa novim granicama je da zaista prihvatimo da možemo da živimo jedni s drugima. Stvarati nove granice gde živi jedan narod i nacija je nemoguće. Pogledajte Evropu, Francusku, Nemačku, Veliku Britaniju, pa tamo su Englezi manjina. Ti dani kad je jedna nacija živela unutar jedne države su prošli.

Nedavno ste napisali da se tri decenije nakon raspada Jugoslavije umesto evropeizacije Zapadnog Balkana suočavamo sa balkanizacijom Evrope. Šta to konkretno znači?

- To znači da smo devedesetih bili veoma željni da evropeiziramo Zapadni Balkan. Mnogo novca iz OEBS-a, EU se slilo ovde kao bi se uspostavile demokratske vrednosti, ljudska prava i vladavina prava. Bio je to jak evropski identitet, mislilo se svi ćemo voleti evro. Posle tri godine jedna knjiga je objavjena u Norveškoj  s naslovom Balkanizacija Evrope, sa objašnjenjem da smo umesto umesto evropeizacije Zapadnog Balkana došli u situaicju u kojoj je ostatak Evrope postao sličan Balkanu. Etnonacionalizam je jači. Kad kažemo balkanizacija mislimo Hrvatska je zemlja Hrvata, u Hrvatskoj je bolje biti Hrvat nego neko drugi, Srbija je država Srba, a sad je čak i u Norveškoj bolje biti Norvežanin nego neko drugi. To se vidi kad pošaljete prijavu za posao. Ukoliko stavite ime koje nije norveško, a imate iste ili bolje kvalifikacije u odnosu na druge, vaša prijava zbog toga što niste Norvežanin neće biti uopšte ni razmatrana. U većini zemalja ispostavlja se da je bolje biti deo dominantne kulture. To ima veze sa tim da kao ljudska bića imamo pravo na izbor i nažalost živimo u vremenu u kom ako sam ja u pravu, durgi nije. Kad većina ima moć, misli da je ona u pravu, zato nema sumnje da je Evropa mnogo napetije mesto za život 2022. u odnosu na 1922.