Kako žive Rumuni u Srbiji: Zajednica kontinuiteta čiji su pripadnici ostavili veliki trag i mostove saradnje dva naroda

Srbi i Rumuni su dve nacionalne zajednice koje žive jedna kraj druge i jedna sa drugom vekovima. Dva naroda dele slične običaje i tradicije, a kada se govori o njihovim odnosima, često se može čuti da je reč o susedima koji nikada nisu ratovali. 

Između Srba i Rumuna postoji jezička barijera, ali je ona prevaziđena na način da srpska zajednica u Rumuniji, ali i rumunska u Srbiji uglavnom poznaju oba jezika koja govore kod kuće i u svakodnevnoj komunikaciji.

Euronews Srbija je istraživao kako žive Srbi u Rumuniji i Rumuni u Srbiji i koliko su dubike veze dva naroda. Prošle nedelje smo objavili priču o životu Srba u Rumuniji, a danas možete čitati kako žive Rumuni u Srbiji. 

O njihovoj istoriji, položaju i statusu govorili su dr. Aleksandra Đurić Milovanović i prof dr. Mirčea Maran, naučni radnici i vrsni poznavaoci srpsko-rumunskih odnosa, kao i rumunske zajednice u Srbiji.

"Odnosi Srbije i Rumunije kao država, i odnosi dva naroda uvek su bili dobri"

Istorijat i savremeno stanje odnosa Srbije i Rumunije, ali i odnosa dva naroda, za Euronews Srbija je predstavila dr Aleksandra Đurić Milovanović, socijalni antropolog i naučna savetnica Balkanološkog instituta SANU, koja je i koautor i urednik zbornika o srpsko-rumunskim odnosima, ali i više naučnih radova na ove teme.

"Odnosi između Srbije i Rumunije su uvek bili dobri, možda najbolji koje je Srbija imala tokom istorije sa bilo kojom susednom državom. Zvanični diplomatski odnosi su uspostavljeni još sredinom 19. veka. Međutim, odnosi između Srba i Rumuna datiraju pre svega i u njihovom suživotu u Habsburškoj monarhiji, kasnije u Austro-Ugarskoj. Negde nakon Prvog svetskog rata, kada je došlo do podele Banata, praktično su ti odnosi malo došli u 'tenzično stanje'. Pre svega zbog toga što je bilo reči nakon mirovnih sporazuma u Parizu, nakon 1920. godine, do pitanja podele teritorije i pre svega crkvene deobe, koja je značila opet i deobu zemljišta i zemlje koje su, bilo Srbi, bilo Rumuni, imali u tadašnjem pograničnom području. Na kraju je ta podela Banata završena i Banat je podeljen između Srbije, Rumunije i Mađarske", govori Đurić Milovanović o istoriji odnosa do stvaranja Kraljevine Jugoslavije.

Aleksandra Đurić Milovanović

Ona ističe da se nakon stvaranja Kraljevine Jugoslavije položaj Rumuna na prostoru Srbije dodatno popravio, potezima koji su zajednici išli u prilog.

"Ono što je kasnije usledilo, odnosno položaj nacionalnih manjina u Kraljevini SHS i kasnije Kraljevini Jugoslaviji, u stvari je išlo u prilog tome da Rumuni kao nacionalna manjina budu priznati i da im budu omogućena sva ona prava koja je bilo koja manjinska zajednica, nacionalna manjina, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji imala. I taj položaj rumunske zajednice u Srbiji je ostao utemeljen na vrednostima njihove slobode izražavanja na maternjem jeziku, mogućnosti da slušaju, da prate bogosluženje u crkvama na rumunskom jeziku, kao i obrazovanje koje je bilo temelj, svakako, za opstanak njihove zajednice, budući da je školstvo na rumunskom nešto što je decenijama unazad bilo već ustaljena praksa, pogotovo u mešovitim sredinama ili u dominantno rumunskim naseljima", ističe ona i nastavlja:

"Naravno, tu je tendencija opadanja broja same zajednice koja je usledila tokom 20. veka, što kao posledica emigracije tokom perioda socijalizma, a kasnije i usled ratova i NATO bombardovanja itd. Svakako da je i među Rumunima postojala tendencija sajedinjavanja i, naravno, da se njihov broj danas dosta osuo u odnosu na brojčano stanje koje ova zajednica imala početkom 20. veka", govori dr Đurić Milovanović o razlozima za smanjenje broja Rumuna na prostoru Srbije.

"Pojedinci su oni koji su vrlo često pokretači približavanja dva naroda"

Naučna savetnica Balkanološkog instituta SANU je istakla kulturu kao najvidljiviji most koji spaja dva naroda, te nabrojala ličnosti koje su jednako popularne i važne u obe zemlje, za oba naroda.

"Kultura je svakako najvidljiviji most između dva naroda i kada je reč o srpsko-rumunskim odnosima, kultura je predstavljala tokom čitave istorije od 19. veka pa nadalje jednu sponu koja je doprinela da su ustvari odnosi Srbije i Rumunije na ovako zavidnom nivou i danas. A to se pre svega ogleda u značajnim ličnostima koje su doprinele takozvanom kulturnom transferu, prenošenju ideja, prenošenju znanja, a samim tim i prenošenju kulture i onoga što čini identitet jednog društva, jedne nacije", kaže ona i nastavlja:

"Što se tiče prevodilačkog rada, veoma je značajno pomenuti naše izdavaštvo koji su ovde doprineli da se rumunski autori kao što je Sioran, Aleksandru Janku, Mirča Eliade, velikani rumunske književnosti i nauke budu dostupni srpskoj čitalačkoj publici. Pomenula bih tu prevodioca i pisca Petrua Krdua koji je osnovao književnu opštinu Vršac i tokom svog života doprineo snažnom povezivanju srpskih i rumunskih pisaca, pre svega objavljujući prevode književnih dela rumunskih autora koje smo sada pomenuli. Književna opština Vršac ili KOV je objavila veliki broj knjiga koje su kasnije bile i na sajmu knjiga".

Za razumevanje rumunske kulture i književnosti kod nas, dr Đurić Milovanović posebno ističe važnost razmene i govorenja i pisanja u javnosti o onom drugom, kako bismo se bolje upoznali.

"Zbornik koji smo mi objavili koji govori o novim perspektivama srpsko-rumunskih odnosa a koji okuplja vodeće autore iz Srbije i Rumunije, takođe je jedan korak koji približava autore u naučnom smislu i pokazuje ove odnose iz ugledne nove perspektive. Sadašnji radovi koji su bili objavljeni kod nas u naučnom smislu vrlo često zanemaruju ličnosti, a u stvari su pojedinci koji su vrlo često pokretači približavanja dva naroda koji vrlo često doprinose svojim pregalačkim radom da se o nekome i o nečemu čuje sa druge strane granice", kazala je Đurić Milovanović i istakla Crnjanskog i Andrića koje rumunska publika i kritika izuzeto cene.

Aleksandra Đurić Milovanović

Takođe, ona je istakla i važnost kulturne razmene, ali i svoje lične utiske iz "Sterijinog" pozorišta u Vršcu, gde se vrlo često igraju predstave na rumunskom jeziku.

"I što se rumunske strane tiče, ja bih pomenula da Rumuni izuzetno cene naše pisce kao što je Miloš Crnjanski i Ivo Andrić. Mnogo pisaca je prevedeno, naših klasika na rumunski jezik i tu je takođe velika uloga katedre za srpski odnosno za slavistiku u Bukureštu. Tu postoji takođe nekoliko prevodilaca koji su medijatori, kulturni medijatori i koji utiču na to da se i naši pisci, da kažem i klasici, a i nešto od savremenih pisaca sigurno nađe na policama rumunskih knjižara. I verujem da time što postoji rumunska scena pozorišna u pozorištu "Sterija" u Vršcu, gde se vrlo često igraju predstave na rumunskom jeziku, koje doprinose da i ta kulturna scena kroz teatar i kroz pozorište takođe bude živa i to ne treba da se zaboravi. Mi i u našem pozorištu vrlo često gledamo Joneskuovu "Ćelavu pevačicu" ili nešto od njegovih komada teatra apsurda. Dakle nije samo knjiga već je i mogućnost da mi pogledamo predstavu, da odemo na neku izložbu, jedan korak, jedan iskorak ka nekim i savremenim načinima povezivanja na tom planu kulture i time su zaista ove veze u poslednjih nekoliko decenija učvršćene", ističe Đurić Milovanović u svojoj analizi kulturne razmene dva naroda.

"Rumunski spada u jedan od 12 jezika u službenoj upotrebi u Vojvodini"

Nastavljajući razgovor, dr Aleksandra Đurić Milovanović je govorila o statusu rumunske zajednice u Srbiji, ocenjujući trenutno stanje kao vrlo dobro.

"Rumuni su nacionalna zajednica koja je priznata i ima sva prava, rumunski spada u jedan od dvanaest jezika u službenoj upotrebi, imaju svoj nacionalni savet kroz koji oni politički praktično mogu da deluju i ostvaruju svoja prava na jednom mnogo višem nivou, na pokrajinskom nivou, ali i na republičkom nivou", ocenjuje ona i nastavlja:

"Ono što je interesantno pomenuti da rumunsko glasilo "Libertatea" sa sedištem u Pančevu izlazi svake nedelje i ono obuhvata dnevno-političke teme koje se tiču i Srbije, koje se tiču same rumunske zajednice u Srbiji i oni su veoma aktivni, imaju svoj veb sajt, možete pratiti i na društvenim mrežama, vrlo, vrlo aktivna izdavačka kuća takođe i nedeljnik".

Aleksandra Đurić Milovanović

Ona ističe i da Rumuni imaju svoj Institut za kulturu vojvođanskih Rumuna u Zrenjaninu.

"Pored toga, Rumuni imaju svoj institut za kulturu vojvođanskih Rumuna sa sedištem u Zrenjaninu i oni kao jedna od institucija koja je praktično kao rumunski kulturni centar, oni takođe imaju jedan dijapazon aktivnosti, festivala i tako dalje, tu postoje udruženje za rumunski jezik Vojvodine, dakle postoje brojne institucije u Vojvodini, bilo nevladinog sektora, bilo one koje su osnovane od strane države, gde rumunska zajednica zaista može da uživa puno pravo na negovanje i očuvanje svog jezika, kulture i tradicije", kazala je Đurić Milovanović.

"Pored toga, postoji katedra za rumunski jezik u Beogradu gde se rumunski uči kao strani jezik, a u Novom Sadu kao materinji jezik. To je još jedan nivo obrazovnih mogućnosti za pripadnike rumunske zajednice, ali i za sve one kao što sam ja, kao Srpkinja sam studirala rumunski jezik na katedri u Beogradu kao strani jezik. Znači ja nemam poreklo rumunsko, ali sam naučila jezik kao što bi bilo koji strani jezik studirala na filološkom", prenosi Đurić Milovanović i lično iskustvo studiranja rumunskog jezika u Srbiji.

Maran: Rumuni u Srbiji na prostoru Banata žive od srednjeg veka

Istaknuti predstavnik rumunske zajednice u Srbiji, priređivač zbornika i pisac knjiga o istorijatu zajednice, profesor na Visokoj školi u Vršcu, Mirčea Maran, je takođe bio sagovornik Euronews Srbija, te je govorio o svojoj zajednici i okolnostima u kojima se ona razvija i živi u Srbiji.

"Što se tiče Rumuna u Banatu, tu ima istorijskih izvora koji pominju Rumune još od srednjeg veka. Postojali su "vlaški distrikti", pošto je srednjovekovni naziv za Rumune - Vlasi, a znamo za čuvene kneževine Vlašku i Moldaviju, znači Vlaška je jezgro današnje Rumunije i jezgro stvaranja rumunskog naroda, rumunske nacije bolje reći. Dakle, u srednjem veku se pod nazivom Vlasi oni pominju u okolini današnje Bele crkve i Vršca, u tim "vlaškim distriktima", a kasnije i u nekim izvorima iz turskog vremena, kao što su Pečki katastif. Evlija Čelebija, čuveni putopisac pominje na nekim mestima Rumune. Pod nazivom Vlasi, takođe i od 18. veka počinje masovno naseljavanje Rumuna sa prostora Istočnog Banata, sa prostora Transilvanije, sa prostora Otenije ili tzv. Male Vlaške, na prostore današnjeg Banata koji pripada Vojvodini. Znači 18. vek je ključan, bilo je prema tome i pre toga Rumuna, ali naravno podaci su oskudni zato što i nema dovoljno izvora iz tog perioda", ističe profesor Maran.

Privatna arhiva/Mirčea Maran

Ono o čemu postoji više izvora je svakako način života zajednice, a na pitanje čime su se Rumuni u Banatu bavili pre industrijalizacije, Maran kaže da je to bila pre svega poljoprivreda, ali i stočarstvo.

"Najviše su živeli na selu, većinom su se bavili poljoprivredom, a u starija vremena su se bavili jedan deo njih, ne svi, stočarstvom. Mnogi su došli kao stočari u potrazi za pašnjacima sa prostora današnje Transilvanije. Mnogi su se bavili istočarstvom i zemljoradnjom i od 19. veka, možda i od druge polovine 18. veka počinju intenzivnije da se bave i poljoprivredom, tako da su već u 19. veku pretežno svi poljoprivrednici", kaže Mirčea Maran.

"Svako selo je imalo kulturno društvo, pčelarsko društvo, čitaonice, razna ženska udruženja"

Da Rumuni imaju dugu tradiciju osnivanja udruženja koja su preneli iz Austro-ugarske u novu državu, koje je ona podržala, navodi profesor Maran.

"Rumuni su stvarali udruženja, lokalna udruženja, ali i udruženja na nacionalnom nivou još za vreme habsburškog odnosno austro-ugarskog perioda i samo su preneli ta udruženja i u jugoslovensku državu. Znači svako selo je imalo kulturno društvo, pčelarsko društvo, pa su tu postojale čitaonice, pa su postojala razna ženska udruženja itd. Postojala je Astra, transilvanijsko udruženje za književnost i kulturu Rumuna, koja nije obuhvatala samo Transilvaniju nego i Banat. I na ovim našim prostorima su postojale podružnice Astre", navodi profesor Maran i navodi da su Rumuni imali i nacionalne banke, koje su bile posebno važne za ekonomski procvat naroda.

"Naravno tu su i druga udruženja, tu su recimo bile nacionalne banke. Postojalo je udruženje Rumunskih banaka Solidaritatea, osnovano 1907. U svim jačim, ekonomski jačim mestima postojala je po jedna Rumunska nacionalna banka, bilo je i novina, istina, nisu bile dugog veka", objašnjava Maran i nastavlja:

"Nakon podele Banata i prelaska ovog dela Banata u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nasleđeno je ono što je postojalo od ranije, pa su Rumuni počeli da se organizuju na novoj osnovi. Osnovali su Rumunsku stranku 1923. godine i uspeli su da dobiju jednog poslanika u skupštini Kraljevine. Posle toga, 1935. godine još jedan Rumun je bio u skupštini i to u senatu. To je bio Aleksandar Butarka koji je u tom periodu već sebe proglasio liderom Rumuna u Kraljevini Jugoslaviji. Tu je bilo i sukoba, zato kažem da se sam proglasio. Postojale su najmanje dve frakcije koje su se međusobno sukobljavale i to je na neki način sputavalo normalni razvoj rumunskog nacionalnog pokreta. Zato što su radili jedni protiv drugih", kazao je profesor Maran.

Aleksandra Đurić Milovanović

Profesor navodi da su u Kraljevini osnivana i kulturna udruženja, ali da je prvo koje je bilo opšteprihvaćeno bilo Astra, koje je osnovano 1936. godine, tj. na neki način je obnovljen rad stare Astre..

"Prvo 1923. je osnovano kulturno udruženje Rumuna u Jugoslaviji, ali nisu odobrena pravila. Država nije odobrila pravila tog udruženja tako da praktično nije ni funkcionisalo. Najzad, 1936. je osnovano ipak udruženje koje će biti prihvaćeno i od strane jugoslovenskih vlasti, to je Astra. Obnovila se Astra na neki način, ali samo za jugoslovenski Banat i ona je imala veze sa Astrom u Rumuniji koja je i dalje postojala. I do kraja Drugog svetskog rata, Astra je na neki način bila glavna rukovodeća snaga u kulturnom razvoju Rumuna. U svakom selu je postojala podružnica Astre, pretežno su vođe Astre bili iz redova sveštenstva", primećuje profesor i ističe kao značajan rad sveštenstva.

"Inače su prvaci Rumuna između dva rata i za vreme okupacije bili iz redova sveštenstva zato što je bilo malo drugih intelektualaca. Pošto su nakon Prvog svetskog rata većina učitelja, advokata, lekara i tako dalje Rumuna napustili državu. Prešli su u Rumuniju. I onda su ostali samo sveštenici, jer od njih se nije tražilo da znaju srpski jezik. Od ostalih koji su bili zaposleni u državnoj službi tražilo se da znaju srpski jezik a mnogi nisu znali zato što su do tada govorili kao državni jezik, mađarski jezik. Oni su morali da polažu, da daju ispit iz poznavanja srpskog jezika. Mnogi se nisu toga prihvatili pa su napustili zemlju i otišli za Rumuniju. Ostali su uglavnom ljudi koji su znali srpski i koji su imali neke jake razloge da tu ostanu, neko imanje ili porodicu. Ipak, sveštenici su bili na neki način najznačajniji pokretači rumunskog nacionalnog pokreta između dva rata", ističe Mirčea Maran.

"Rumuni i Srbi su obožavali kraljicu Mariju, cela sela su izlazila da je oduševljeno pozdrave"

Predstavljajući momente iz istorije koji su odražavali dobre i loše odnose dva naroda, profesor Maran prvo ističe veridbu i venčanje rumunske princeze Marije i jugoslovenskog kralja Aleksandra.

"Sam taj čin prvog veridbe predstava naslednika tada Aleksandra i princeze Marije je doveo do poboljšanja odnosa između tadašnje Kraljevine SHS i Rumunije. Jer su odnosi bili zategnuti zbog Banata, zbog podele Banata. Došlo do veridbe i kasnije do venčanja i kada su sklopljeni ugovori o savezu između Kraljevine SHS, Rumunije i Čehoslovačke, tj. Male Antante, onda su se odnosi znatno poboljšali", ističe on i nastavlja:

"Uglavnom su Rumuni, i ne samo Rumuni, rekli smo i Srbi, obožavali kraljicu Mariju. Postoje zapisi o tome u novinskim člancima kako je kraljica Marija prolazila kroz neka rumunska sela u Banatu i kako je bila dočekana, bukvalno celo selo je izašlo da oda počasti kraljici da je vidi. U Vladimirovcu gde ja živim, Alibunaru i drugim mestima, masovno su izlazili da vide kraljicu Mariju, tu je bio i duvački orkestar, tu je bio i hor, u narodnoj nošnji i tako dalje, sveštenici, bukvalno svi su bili, bio je neviđen entuzijazam. Kraljica je bila vrlo poštovana i popularna među Rumunima", kazuje profesor Maran i nastavlja sa periodom nakon Drugog svetskog rata.

Aleksandra Đurić Milovanović

"Situacija se menjala u zavisnosti od političke situacije na državnom nivou. U početku su dve, da kažemo, bratske socijalističke države imale dobre odnose od 1945. godine, mada Rumuni nisu od 1945. u potpunosti preuzeli komunizam. Tih prvih posleratnih godina su odnosi bili prilično dobri od 1945. do 1948. godine, a onda je došlo do sukoba Tita sa Informbiroom. Rumunija je bila članica Informbiroa i naravno da je zajedno sa Sovjetskim savezom vršila pritisak na Jugoslaviju, uključujući i na Rumune u Jugoslaviji, a Rumuni u Jugoslaviji su bili, konkretno u Banatu, primorani da prihvate to što im komunistički režim u Jugoslaviji nameće", kaže Maran.

Teški i zategnuti odnosi dve zemlje koji su uticali i na dve zajednice su potrajali od 1948. do 1955. godine, a po Srbe u Rumuniji posebno je bila teška vladavina Deža, ističe profesor Maran.

On navodi da je dolaskom na vlast Čaušeskua 1965. godine, počeo period saradnje Rumunije sa Zapadom, a da je on održavao dobre odnose i sa Titom, a odnose sa Zapadom uređivao po Titovom modelu, ali je to bilo kratkog daha. Nakon pada Čaušeskua usledio je period ratova i kriza u Jugoslaviji, koje je rumunska zajednica podnela kao i većinski narod, i zajedno sa njim osećajući sve poteškoće, a profesor Maran je uz tu opasku predstavio i stanje zajednice danas.

"Identitet nije prepreka, nego podrška, podsticaj da čovek bude bolji"

"Rumuni u današnje vreme u Srbiji čine jednu manjinu koja demografski opada, ali razlog pada broja Rumuna nije političke prirode, nego ekonomske prirode, mnogi su otišli na zapad, veliki procenat Rumuna iz Banata je otišao na zapad. Znamo i sami kakva je situacija, ne samo kod Rumuna, kod svih, znači mnogi se ne žene više, ili se žene u kasnim godinama, ili imaju samo jedno dete, ili nemaju ni jedno dete, i to dovodi do drastičnog pada broja stanovnika", smatra Maran i dodaje:

"Trenutno nas ima u Srbiji oko 15.000, mada je i ta brojka diskutabilna iz mnogih razloga. Znači, ako smo na popisu iz 1921. imali 67.000 Rumuna u Banatu, evo danas smo spali na 15.000 u celoj Srbiji, što je zaista alarmantno. Ali, mi kao nacionalna manjina, kao etnička grupa, kao nacionalna zajednica, prosperiramo normalno. Ono što boli ostale građane Srbije, boli i nas, ekonomski položaj i sve ostalo što je prisutno i kod nas i svuda", rekao je Maran.

Verske zajednice sve manje igraju ulogu u životu Rumuna, a pitanje identiteta je pitanje pojedinca, smatra profesor Maran.

Aleksandra Đurić Milovanović

"Verske zajednice, odnosno crkve, sve su manje prisutne u svakodnevnom životu Rumuna. Ne utiču više toliko na identitet. Tako da je pitanje identiteta u poslednje vreme više stvar pojedinaca, odnosno vaspitanja u porodici i okruženju", kaže profesor Mirčea Maran.

Na kraju, profesor Maran je poslao poruku pripadnicima svoje zajednice, ali i pripadnicima svih zajednica u Srbiji.

"Identitet nije prepreka. Identitet je na neki način podrška, podsticaj da čovek bude bolji. Ne treba se stideti svog identiteta. Treba raditi na svom identitetu, ali opet je do pojedinca da odluči šta će biti i kako će vaspitavati svoju decu i svoje naslednike", zaključio je profesor Mirčea Maran.