Dan kada je u Srbiju stigao radioaktivni oblak iz Černobilja, neke čestice prisutne i posle 37 godina

Nuklearna katastrofa u Černobilju smatra se najvećom te vrste u svetu, koja čak i nakon 37 godina ne prestaje da intirgira svetsku javnost. Ono što se možda u današnjem svetu čini neverovatnim, jeste da je vest o havariji i povećanoj radijaciji do prostora bivše Jugoslavije stigla danima nakon akcidenta, zajedno sa radioaktivnim oblakom koji se nadvio iznad naše zemlje.

Prva koja je uočila da se nešto sumnjivo dešava bila je Švedska kada je rano ujutru 28. aprila 1986. švedsko-britanski hemičar Klif Robinson tokom sigurnosne provere u nuklearnoj elektrani Forsmark primetio da uređaj detektuje visoku dozu zračenja na njegovim cipelama. Sličan problem imale su i njegove kolege. Zabrinuti zbog mogućeg oštećenja u pogonima, čelnici nukelarke Formark su obavestili švedske vlasti, a potom i proverili celo postrojenje - sve je bilo u redu.

U međuvremenu, švedska Agencija za zaštitu od zračenja saznaje da su u nedelju uveče na nekim mestima u Finskoj detektovani povišeni nivoi radoaktivnosti. Već u ponedeljak iste uznemirujuće vesti stižu iz Norveške i Danske. Sve oči bile su uprte u Sovjetski Savez koji je, iako isprva negirao da je došlo do bilo kakve nesreće, pod pritiskom sa Zapada priznao tek 28. uveče da je došlo do akcidenta u Černobilju.

Skandinavci u panici, a Jugosloveni planiraju Prvi maj

U trenutku dok se u Skandinaviji odvija prava drama, na prostorima bivše Jugoslavije građani planiraju prvomajske praznike koji su te godine padali u četvrtak i petak. Uz to i prognoza vremena je najavljivala sunčano i toplo vreme, idealno za izlete na otvorenom. 

Međutim, jedna osoba u Hrvatskoj posumnjala je da se nešto čudno dešava i proživljavala sopstvenu dramu. Prema navodima hrvatskog Jutarnjeg lista, bila je to rukovodilac Laboratorije za radioaktivnost biosfere Instituta za medicinska istraživanja (IMI) u Zagrebu, dr Alis Bauman.

Dr Bauman je za vest čula na austrijskom radiju koji je redovno slušala, a već istog dana na poslu detektovala povišene nivoe radioaktivnosti. U intervjuu za Jutarnji list 2006. godine prisetila se tog dana.

"Nekoliko dana nakon nesreće u Černobilju shvatili smo da radioaktivnost u vazduhu raste. Merili smo je na svakih nekoliko sati. Uhvatila me je panika, nisam znala koliko će rasti. Razmišljala sam šta da učinim, a onda sam svojoj ćerki Lei, koja je tada radila na Radiju 101, rekla da obavesti svoje kolege novinare", rekla je dr Bauman tom prilikom.

Tanjug AP/Francisco Seco

Ona je upozorila građane da zatvore prozore, ne izlaze i zaštite novorođenčad i malu decu od prvog talasa radijacije u kojem je bilo mnogo joda-131 koji se vezuje za štitnu žlezdu.

Ali, ono što dr Bauman nije znala jeste da je svojim izlaskom u javnost prekršila pravilo tadašnjeg jugoslovenskog Ustava u kojem je pisalo da pravo na takvu objavu ima samo vojska. Nedugo nakon njenog prvog pojavljivanja u medijima usledio je telefonski poziv u kojem joj je rečeno da će je "strpati u zatvor".

Srećom, svojim istupom skrenula je pažnju ostalih medija i do toga, na kraju nije došlo.

Radijacija najviše pogodila Zlatiborski i Moravički okrug

U međuvremenu, stupce srpskih novina ispunjavale su polemike o otvaranju nuklearnih elektrana na prostorima bivše Jugoslavije. Baš na dan nuklearne havarije u Černobilju, 26. aprila 1986. godine, zvanično je produžen rok međunarodnog konkursa za nove elektrane.

Do tada je izgrađena samo elektrana "Krško" u Sloveniji, a prema planu objavljenom 1986, na koji je podsetio Nedeljnik, četiri nuklearke trebalo je izgraditi do kraja 20. veka, dok je do 2025. godine SFRJ trebalo da dobije 23 atomske centrale, od kojih četiri u Dalju, zatim Viru, kod Kostolca. Potencijalne lokacije bile su i Mladenovo i Bačka Palanka.

A onda je stigla vest o Černobilju.

Radioaktivni oblak je zahvatio teritoriju Srbije 1. maja 1986, baš kada je većina građana boravila na otvorenom, što su potvrdili i kasniji izveštaji beogradskih novina. Deo radiokativnih materija koje su dospele u životnu sredinu je vazdušnim masama transportovan i do teritorije Srbije, gde je zbog padavina došlo do značajnije kontaminacije.

“Poneki sugrađani kao da mnogo ne haju za upozorenja stručnjaka o ‘čuvanju’ od povećane radioaktivnosti. Zbog gotovo letnje temperature, juče su se mnogi baškarili na obalama Savskog jezera, a poneko je u vodu i ulazio”, pisalo je 5. maja na beogradskoj rubrici Novosti.

Najveće kontaminacije radioaktivnim materijama oslobođenim u černobiljskoj nesreći zabeležene su u Zlatiborskom i u Moravičkom okrugu, kaže u razgovoru za Euronews Srbija Vedrana Vuletić iz Odeljenja za kontrolu izlaganja stanovništva, Odseka za monitoring, kontrolu i vanredne situacije Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije.

"U prvim danima nakon nesreće, najznačajniji doprinos dozi koju je primalo naše stanovništvo bilo je od kratkoživećeg joda-131, dok je kasnije značajniji doprinos bio od cezijuma-137 koji se smatra dugoživećim radionuklidom i može da ostane u životnoj sredini i decenijama", kaže Vuletić.

Tanjug/AP Photo/Efrem Lukatsky

Monitoringom radioaktivnosti - analizama vazduha, padavina, površinskih voda, hrane i hrane za životinje, i danas se na prostoru Srbije detektuje prisustvo cezijuma-137 i stroncijuma-90, ali u veoma niskim koncentracijama.

"I to pretežno samo u uzorcima zemljišta i pojedinim biljnim vrstama koje uzimaju ove radionuklide iz zemlje. Koncentracije ovih radionuklida koje se danas nalaze u našoj životnoj sredini ni na koji način ne ugrožavaju zdravlje stanovništva niti životnu sredinu", ističe Vuletić.

Povišena radijacija u Srbiji zabeležena i 1999. i 2011. godine

U nuklearnim probama tokom 20. veka i u nuklearnim nesrećama, pre svega u Černobilju 1986. godine i u Fukušimi 2011. godine, u atmosferu je ispuštena velika količina veštačkih radionuklida što je uzrokovalo kontaminaciju životne sredine širokih razmera. U životnoj sredini Srbije moguće je detektovati proizvedene radionuklide koji su posledica nuklearne nesreće u Černobilju. Ali, jedan deo životne sredine Srbije bio je kontaminiran osiromašenim uranijumom tokom dejstava snaga NATO 1999. godine, potvrđuje Vuletić za Euronews Srbija.

"Potencijalni zagađivači životne sredine radioaktivnim materijama su i nuklearne elektrane kojih ima nekoliko u susednim državama, zatim različiti tehnološki procesi u kojima dolazi do povećanja koncentracije prirodnih radionuklida. Zbog toga je neophodno vršiti sistematsko praćenje radioaktivnosti, kako bi se procenila ugroženost životne sredine i omogućio pravovremeni odgovor u slučaju povećanja radioaktivnosti, kao i sprovođenje mera radijacione sigurnosti i bezbednosti", kaže ona.

Tanjug/AP/Hiro Komae

Što se tiče radioaktivnosti koja nam je stigla iz Černobilja, ona se smanjila i danas je na vrlo niskom nivou, te ne predstavlja rizik po zdravlje. Manje je pak, poznata činjenica da je do Srbije stigla i radijacija iz Fukušime.

"Naše laboratorije su i nakon nesreće u Fukušimi uspele da izmere oslobođene radioaktivne materije koje su došle do naše teritorije, ali ta radioaktivnost je bila vrlo niska i nije mogla da ugrozi zdravlje našeg stanovništva"

Premda je najveća zabeležena kontaminacija radioaktivnim materijama bila upravo iz Černobilja, u Srbiji nisu zabeležene posledice po zdravlje stanovništva, dodaje Vuletić.

"S druge strane, proučavanje ove nuklearne nesreće i njenih posledica kako u svetu, tako i u Srbiji, dovelo je do značajnih naučnih saznanja, a na osnovu toga i unapređenja u svim oblastima nuklearne sigurnosti i zaštite od štetnog dejstva jonizujućeg zračenja. Unapređena je sigurnost nuklearnih reaktora, značajno je unapređena sigurnosna kultura zaposlenih u nuklearnim elektranama i drugim uklearnim postrojenjima, unapređeni su mehanizmi za prevenciju nesreća, ali i mehanizmi za rešavanje posledica ukoliko se nesreća ipak dogodi. Unapređene su metode merenja radioaktivnosti i metode zaštite od jonizujućeg zračenja, a veoma značajno je i unapređenje u međunarodnom pravu koje se tiče nuklearnih nesreća sa prekograničnim uticajem", kaže Vuletić.

Međunarodna zajednica je te godine bila zatečena saznanjem da jedan nuklearni akcident može da ima dalekosežne posledice koje se prostiru van kontinenta, a da pri tome država u kojoj se desio akcident nema nikakve obaveze i odgovornosti prema drugim državama.

"Nesreća u Černobilju ubrzala je potpisivanje konvencija o obaveštavanju, upozoravanju, pomoći, odgovornosti, nuklearnoj sigurnosti i fizičkoj zaštiti. Način na koji je rešavana kriza i posledice černobiljske nesreće, naterali su međunarodnu zajednicu da shvati nedostatke pravnih akata koji su u to vreme bili na snazi te je donet niz pravno obavezujućih međunarodnih akata kao što su Konvencija o ranom obaveštavanju o nuklearnim nesrećama i Konvencija o pružanju pomoći u slučaju nuklearnih nesreća ili radiološke opasnosti te niz evropskih i nacionalnih propisa koje regulišu ovu oblast", zaključuje u razgovoru za Euronews Srbija Vedrana Vuletić iz Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije.