Igre 
Adrijanov beg sa Kube: "Otišao sam jer sam bio primoran, strah me nije napustio ni u Srbiji"
Komentari03/09/2022
-21:06
Ekonomska situacija na Kubi je nikad gora, barem tako kažu oni koji su otišli iz rodne zemlje u potrazi za boljim životom. A njih je, prema nezvaničnim podacima više od 50.000 u poslednjih nekoliko meseci, od kojih je nekolicina došla i u Srbiju. U najvećem egzodusu od Kubanske revolucije, 1959. godine našao se i Adrijan Napoles koji je svoj novi dom pronašao u Beogradu.
Međutim, za razliku od sunarodnika Danila Garsije sa kojim je Euronews Srbija razgovarao, Adrijanu je ekonomska kriza bila neposredan razlog - on je bio primoran da ode da ne bi završio u zatvoru.
Premda smo ponudili Adrijanu zaštitu identiteta u zamenu za priču, on je odbio jer, kako kaže, vlasti na Kubi odavno znaju za njega, a nakon transparentnog razgovora sa nama kaže da je skinuo "veliki teret sa leđa".
Do odlaska sa Kube živeo je naizgled normalnim životom - rođen je u provinciji Las Tunas gde je pohađao školu savremenog plesa. Sa 17 godina je otišao u Trinidad gde je radio u jednom hotelu kao plesač. Nedugo potom povredio je koleno, čime je njegova plesačka karijera bila završena, pa je počeo da se bavi muzikom i postao član jedne grupe. Sve dok nije otišao sa Kube.
"Umorio sam se od dešavanja na Kubi. Svakodnevno sam viđao zločine nad običnim svetom. Gledao sam svoju mamu koja nije imala ništa i nisam mogao da joj pomognem", počinje svoju priču u razgovoru za Euronews Srbija.
U zatvor zbog protesta koji se nije ni održao
Adrijanovo učešće u politici počelo je kada je odlučio da uradi nešto za svoju zajednicu i postane jedan od organizatora mirnih protesta u Las Tunasu koji su imali za cilj da skrenu pažnju vlasti na sve što se dešava na Kubi. U tom trenutku pridružio se grupi mladih ljudi koji se ne slažu sa državnom politikom - Arhipelag. Bilo ih je iz svih delova Kube i komunicirali su putem Telegrama.
"Vlasti to vide kao bitku, a mi smo hteli da izađemo s ružama, obučeni u belo. Razmišljali smo da izađemo s rukama vezanim iza leđa da ceo svet može da vidi da s vezanim rukama ne možemo nikog da napadnemo", kaže Adrijan i nastavlja:
Povezane vesti
"Poslao sam pismo vlastima provincije. Obavestio sam ih da želimo da organizujemo protest zbog političkih zatvorenika uhapšenih u demonstracijama 11. jula. Bilo je više od hiljadu političkih zatvorenika na Kubi, među kojima su i deca. Tražili smo da ih oslobode. I tražili smo da se zatvore MLC prodavnice u kojima se plaćanje nije vršilo domaćom valutom."
Ali, nije bio svestan da će mu se nakon toga zakomplikovati život.
"Na početku je sve bilo u redu, dok nisam dobio odgovor na svoje pismo. Od tog trenutka sve kreće nizbrdo. Svakodnevno su me zvali ljudi iz Nacionalne bezbednosti jer sam prethodno napravio snimak dok sam radio u centru za kovid. Ljudi su pokušavali da uđu bez maske i nisu poštovali mere zaštite u crvenoj kovid zoni. A meni je moj život bio važniji. I tad je počela da me prati Nacionalna bezbednost, hteli su da razgovaraju sa mnom, ali sam ja odbijao. Tako je bilo dok me nisu uhapsili."
Tog 15. novembra 2021. godine, kada je protest trebalo da se održi, tražio je da izađe iz kuće svoje supruge na koju je policija neprestano motrila. Kaže i da su policajci pokušavali da uđu prerušeni u deratizere ili lekare koji bi mu navodno uradili PCR test na kovid. Zbog toga su neprestano bili zaključani.
"Kada sam 15. novembra zatražio dozvolu da izađem, rekli su da mogu. Izašao sam iz kuće sa roditeljima i odmah su me uhapsili i udarili su moju mamu koja se protivila hapšenju."
Grupa Arhipelag koju je predstavljao pak, nije stala u njegovu zaštitu budući da je njen nezvanični lider, izvesni J.G. izbegao iz zemlje.
"Ja ga nisam dobro poznavao, ali je otišao s Kube dok sam ja bio u zatvoru. Krio je od svih da ima kartu za odlazak. Neki ljudi se neće složiti sa mnom, ali mislim da nas je iskoristio kao topovsko meso jer nije bio iskren", ističe Adrijan.
Povezane vesti
Napetost do samog ulaska u avion
Policija je pregledala Adrijanov telefon tražeći dokaze da je primio novac iz inostranstva, ali kako tih dokaza nije bilo, posle sedam dana pušten je iz zatvora. Bio je slobodan, ali se tu njegova priča nije završila. Ukinuli su mu broj telefona i predali kaznu za navodno podsticanje na nasilje i vređanje vlasti.
"Trebalo je da razmislim dobro pre nego što sam počeo time da se bavim. Kad su mi ukinuli broj, rekao sam ženi da donese sav novac koji ima i da treba da potpišem optužnicu. Kad moj slučaj stigne do tužilaštva, mislio sam da će me osuditi na 20 godina zatvora."
Kada je potpisao optužnicu Adrijan je ostao bez novca. Njegova supruga je ranije još došla u Srbiju i smišljala način kako da ga dovede. Naposletku mu je rođak pozajmio novac zahvaljujući kojem je uspeo da ode sa ostrva. Mada, nije očekivao da će do samog ulaska na avion imati tri velike prepreke.
Povezane vesti
"Rekao sam im da idem u Srbiju preko Nemačke, na svadbu jednog prijatelja. Pustili su me da prođem pasošku kontrolu, ali tek kad svi putnici prođu. Onda su me još jednom zaustavili jer je nastao problem s mojim pasošem. Zapravo su pokušavali da me zadrže sve dok ne dođe Nacionalna bezbednost."
Kada je konačno kročio u avion i mislio da je sve gotovo, opet su ga prozvali preko razglasa da se vrati do pasoške kontrole.
"Pozvao sam tatu i rekao mu da ne mogu više. Tati je ruka bila otečena od udaranja o zid", kaže on i nastavlja:
"Kad sam stigao, vojska je počela da me ispituje da li sam deo grupe Arhipelag koju su oni smtarali kontrarevolucionarnom, i da li sam pripadao bejzbol ekipi Lenjadores (Drvoseče) iz Las Tunasa. Rekao sam da jesam. Razgovarali su telefonima, uzeli su mi pasoš, nisu hteli da mi daju da odem. Rekao sam da ću sve da snimim ne bi li ceo svet saznao da me ne puštaju zbog politike. Tvrdili su da nije tako."
Sa razglasa se čulo da će avion poleteti bez Adrijana, pa je policija odlučila da pozove upravnika provincije Las Tunas, gospodina Lestera.
"On mi je poželeo srećan put. Mogao sam da se ukrucam u avion. Ali kad sam sleteo u Nemačku, poslali su mi poruku da dobro razmislim gde ću se sakriti od njih. I da znam da su me pustili da odem. Ali, nije mi bilo važno."
"Na Kubi može da postoji samo jedno mišljenje"
Adrijan je u razgovoru za Euronews Srbija otvoreno govorio o svom viđenju stanja na Kubi. Kaže da i dan danas "moraš biti komunista koji voli Fidela Kastra koji se poštuje iako više nije živ".
"Ako nije tako, onda si kontrarevolucionarni crv, ostaješ bez posla i ne smeš se nikuda kretati. Postoji običaj koji se zove 'brzi odgovor'. Svi ostali radnici moraju da uzmu palice i da udaraju onog za kog se sumnja da je kontrarevolucionar. I pošto su svi u civilu, vlast tako pokazuje da ga je društvo samo odbacilo jer nije deo ideologije. Nemaš nikakva prava. Na Kubi to ne postoji."
Privatna arhiva
Kaže da su mu vlasti preko najboljeg prijatelja koji je u zatvoru poručile da uvek može da se vrati na Kubu, ali da će u tom slučaju morati da "obuče pantalone". To je bio sadržaj poruke koja mu je stigla pošto je sleteo u Nemačku.
"To je pretnja i plašim se da se vratim tamo. U zatvoru su mi rekli da oni sve znaju, kao i da po celom svetu imaju špijune kao što je bila Kubanska petorka u Sjedinjem Državama. Znam da će me uhapsiti ako se vratim. I sad rizikujem, ali morao sam da ispričam svoju priču jer sam ćutao šest meseci", kaže Adrijan.
Strah ga nije napustio ni u Srbiji
Dok je radio u hotelu u Trinidadu, Adrijan je imao druga koji mu je rekao da Kubancima više nije potrebna viza za Srbiju. Kako je oduvek želeo da vidi neku drugu zemlju, počeo je da razmatra svoj novi život u srpskoj prestonici.
"Prijateljima iz svoje muzičke grupe sam rekao da je naša budućnost u Srbiji i da moramo ovde doći. I došli smo svi. Ja sam došao poslednji."
Ali, strah je i dalje prisutan, posebno nakon što je srpska policija došla na njegovo radno mesto kako bi ga proverila pošto je predao papire za boravak.
"Verujte mi, plašio bih se na bilo kom mestu na svetu jer znam da imaju svoje ljude svuda", priznaje.
Boravišnu dozvolu je dobio bez problema, ali i savet da zatraži politički azil, što je on odbio.
"Rekli su mi da mogu, ali ja samo želim da radim, pomognem svojoj porodici. Moja situacija ne zahteva azil, ali ako se zakomplikuje, podneću zahtev. Do tada ću da radim na miru."
Najteže mu pada kada mu porodica u telefonskim razgovorima kaže da je "sve u redu".
"Znam da nije tako. Otišao sam s Kube i ne mogu da se vratim. Iako sam imao 17 godina kada sam otišao od kuće i retko viđao tatu, ipak sam mogao da ga vidim. Sada smo mnogo udaljeni i ne znam koliko dugo ću biti bez njih. Mnogo me boli sve što se dešava na Kubi. Nemaju struje, nemaju ništa. Znam da je moja porodica mnogo patila kad su me uhapsili - razdvojili su nas, prekinuli su nam komunikaciju. Kasnije su mi u zatvoru rekli da je mama skoro doživela infarkt", kaže.
Euronews Srbija
Zadovoljan je životom u Srbiji. I pored toga, ne krije da bi nekada u budućnosti voleo da se vrati na Kubu.
"Imam dve opcije - ili da živim van Kube ili da budem u zatvoru na Kubi. Ako se na Kubi promeni politički sistem, vratiću se i pomoći svom gradu da se izdigne iz nesreće pod kojom je već 63 godine. Teško je kada moraš da napustiš svoju zemlju - ne zato što želiš nego zato što si primoran", zaključuje Adrijan Napoles u razgovoru za Euronews Srbija.
Komentari (0)