Tragedija bez kraja na vidiku: Polovina ubijenih žena ranije prijavljivala nasilje, Sigurne kuće dupke pune

Femicid predstavlja jedan od najozbiljnijih oblika rodno zasnovanog nasilja, koji se ogleda u ubijanju žena i devojčica zbog njihove polne pripadnosti. Fenomen nije samo pitanje krivičnog dela, već i duboko ukorenjen društveni problem koji reflektuje neravnopravnost polova i sistemsku diskriminaciju. U mnogim društvima, pa i u našem, femicid se često doživljava kao ekstremni oblik nasilja u porodici ili partnerskoj vezi, ali ga karakteriše specifična motivacija ukorenjena u patrijarhalnim vrednostima i mizoginiji.

Čini se da je više puta potrebno ponoviti definiciju femicida koji nastavlja da potresa Srbiju. Poslednji slučaj je svakako ubistvo dvadesettrogodišnje žene u Aleksandrovcu od strane njenog partnera pre nekoliko dana. Broj žrtava iz godine u godinu nije manji, dok je veći broj žrtava femicida koje su prethodno prijavljivale nasilje.

U konkretnom slučaju, zaštitnik građana Zoran Pašalić pokrenuo je u utorak ispitini postupak ocene zakonitosti i pravilnosti rada Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno PU Kruševac i Centra za socijalni rad Aleksandrovac, nakon ubistva žene. Kako piše u saopštenju, postupak je pokrenut po sopstvenoj inicijativi na osnovu saznanja iz medija da su policijski službenici MUP u Aleksandrovcu 29. oktobra uhapsili muškarca (23) iz okoline tog mesta zbog sumnje da je izvršio krivično delo nasilje u porodici sa smrtnim ishodom.

Pašalić je potom istakao da nasilje predstavlja sve učestaliji problem u našem društvu i pozvao sve građane Srbije na negovanje tolerancije, razumevanja i saosećajnosti i na poštovanje svih različitosti kod drugih ljudi koji nisu u obavezi da misle, govore i rade isto što i mi.

"Nasilje postaje sve vidljivije u brojnim aspektima života, bilo da je psihičko poput govora mržnje ili fizičko, bilo da je vršnjačko ili porodično. Ali ono ne sme da postane naša svakodnevica i zbog toga i kao pojedinci, ali i kao društvo u celini, moramo da imamo nultu toleranciju na svaki oblik nasilja“, istakao je Pašalić u saopštenju.

"Polovina ubijenih žena ranije prijavljivala nasilje"

Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra prisustvovala je pre nekoliko dana javnoj raspravi o izmenama Krivičnog zakonika kojima se predviđa povećanje kazne za nasilje u porodici i određena dela vezana za seksualno nasilje. Strahuje da pak, to neće sprečiti počinioce u svojim namerama.

"Ono što je mnogo veći problem i to sam pokušala da kažem na javnoj raspravi, jeste da deluje kao da urušavaju zakon po krivičnom postupku sa ovim izmenama. Otežaće se pozicija tužioca i način na koji će tužilac sprovoditi istragu i kako će oštećeni ispuniti standard za dostavljanje dokaze. Kada se te izmene zakona čitaju, deluje kao da se osumnjičenima daje mnogo više prava i u odnosu na tužilaštvo. To je moj lični stav, ali ljudi tamo na javnoj raspravi nisu imali zamerke", kaže Macanović.

Govoreći o slučaju femicida u Aleksandrovcu, Macanović kaže da se radi o muškarcu koji je i pre, dok je bio maloletan izvršio pokušaj ubistva zbog čega je kaznu služio u popravnom domu, te da se na ovom slučaju jasno vidi nepostojanje nadzora nakon izdržane zatvorske kazne.

"Da nemamo zaštitnika građana, mi u ovakvim slučajevima ne bismo ni imali izveštaj kako su institucije postupale", kaže ona i dodaje da je mnogo veći problem kako postupaju tužilaštvo i sud.

"Ne znamo ni kako je po Zakonu o sprečavanju nasilja postupala Grupa za koordinaciju i saradnju. Ovaj slučaj je morao doći na njihov dnevni red kada je prvi put prijavljeno nasilje, a znamo da grupu čine predstavnik tužilaštva, policije i Centra za socijalni rad - kako su procenjivali u kakvom se riziku nalazila ova žrtva u odnosu na istorijat nasilnika"

FoNet/Vesna Radović

Od početka godine bilo je 16 žrtava femicida, prema podacima Autonomnog ženskog centra koji računa žene ubijene u porodično-partnerskom odnosu ili ako je ubistvo žene nastalo kao posledica seksualnog nasilja. Macanović kaže da je, otkako je usvojen Zakon o sprečavanju nasilja u porodici manji broj ubijenih žena, ali da je veliki problem to što veliki broj ubijenih žena nikada ranije nije prijavljivao nasilje.

"Prošle godine od 28 slučajeva samo u četiri je bilo ranije prijavljivano nasilje. U svim ostalim slučajevima nije. To je ono što je problem - kako su žene izgubile poverenje u instuticuje", dodaje.

Najveći broj stradalih žena ima iznad 46 godina, a od početka ove godine polovina ubijenih žena, dakle njih osam ranije je prijavilo nasilje.

"Vraćamo se nažalost, na to da institucije ne rade kako treba", smatra Macanović i dodaje da trenutne mere nisu dovoljne. "S druge strane, ženske organizacije koje pružaju pomoć i podršku ženama ne dobijaju nikakvu podršku države".

Izuzetak je Grad Beograd koji ima finansijsku podršku za žene žrtve nasilja koja traje godinu dana.

"Možda neke organizacije ostvare pomoć države na lokalu, ali mi ostali ne. Dodatni problem je stavljanje van snage Zakona o rodnoj ravnopravnosti koji je u svom jednom delu imao taj deo koje su usluge potrebne i kako će se finansirati. Sada je sve to stavljeno van snage i vratili smo se na status kvo"

"Ko su službena lica koja nisu reagovala na prijave?"

Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće kaže da prema njenoj računici broj ubijenih žena od početka godine iznosi 23 i smatra da je to najtačniji podatak. Sigurne kuće su gotovo uvek pune, ali Stanojević naglašava da to nije prepreka za prijem novih žena kojima je potrebna zaštita.

"Uvek može da se napravi novi raspored, da se nešto pomeri i organizuje u dnevnom prostoru. I to je poruka koja je najbitnija", kaže Stanojević u razgovoru za Euronews Srbija i nastavlja:

"Situacija u Sigurnim kućama je uglavnom permanentna, nama žene dolaze stalno, traže pomoć, pritom neke i odlaze. Nažalost, jedan procenat žena se vraća muževima nasilnicima, dok drugi deo žena nalazi drugo rešenje - zavisno od materijalnog položaja i mogućnosti".

 

Tanjug/Miloš Milivojević

 

Govoreći o prijavljivanju nasilja, Stanojević kaže da je takođe ogroman problem to što i kada se nasilje prijavi, u većini slučajeva ne bude ništa.

"Prema tome, ako je ona to prijavila, ja bih volela jedanput za sve ove godine koliko ja ovo radim - a to je 32, da vidim da se identitet onoga ko je primio prijavu i zadržao je u fioci i rekao 'ma, ovo nije ništa', objavi. Jer dokle god to ne uradimo mi nećemo moći da se borimo protiv ovog problema", kaže Stanojević i dodaje da je u manjim sredinama problem još veći jer se uglavnom svi poznaju - i predstavnici zakona, i nasilnici.

"Dajte jednog čoveka. Tako je bilo drastičnih zločina ubijanja žene i dece, mi nikad ne videsmo ime i prezime tog lica službenog koje je primilo prijavu i prešlo preko toga kao da se ništa dešava"

Femicida u slučaju žena koje su bile korisnice Sigurne kuće, srećom, nikada nije bilo. Ali jeste bilo ozbiljnih pretnji.

"Mi imamo pravilo da žene ostaju u kući dokle god te pretnje ne prestanu. U razgovoru sa njima i jačanju njihovih kapaciteta uglavnom ih upozoravamo da ne izlaze iz kuće dokle god te pretnje postoje. Te pretnje u jednom momentu prestanu, ali ne znači da se to neće ponoviti. Srećom, za sada nije bilo takvih slučajeva", zaključuje Stanojević.

"Manji broj žena koje se vraćaju nasilniku"

Patološka ljubomora, posedovanje vatrenog oružja, psihijatrijsko oboljenje ili patološka struktura ličnosti nasilnika, neki su od najčešćih razloga zbog kojih dolazi do femicida.

U Sigurnoj kući u Nišu trenutno borave tri žene i petoro dece, odnosno ukupno osam korisnika. Iako ovaj broj trenutno izgleda jako malo, broj žena godinama unazad stagnira, pa ih je tako u proseku 90 na godišnjem nivou.

"Situacija je bolja za razliku od perioda pre 2017. godine, odnosno pre nego što je stupio na snagu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici kada ih je u proseku bilo po 150", kaže u razgovoru za Euronews Srbija Sonja Šćekić, direktorka Sigurne kuće u Nišu.

Šćekić kaže da je veliki problem i to što broj femicida u Srbiji takođe stagnira na godišnjem nivou od 20 do 30 ubistava.
 
"Brojka se ne menja i to je najveći problem", kaže ona i dodaje da se do pre sedam, osam godina čak 50 odsto žena vraćalo nasilniku, dok je danas ta brojka na 11 odsto.

"Verovatno veći rad na prevenciji doprinosi tome da imaju veću podršku primarne porodice, a tu smo i mi da im pomognemo da se ekonomski osnaže i ojačaju jer je veliki broj njih bez posla. Konkretno, niška Sigurna kuća radi na tom ekonomskom osnaživanju - upisujemo ih na edukacije koje traju par meseci, pomažemo im da se zaposle", nastavlja Šćekić.

Prinstscreen YouTube/EMISIJE - TV ZONA PLUS (OFICIJALNI KANAL)

Inače, Sigurna kuća u Nišu pripada Gradu i kao takva je jedina gradska ustanova.

"Ostale su ili nevladine ili funkcionišu kao projektna aktivnost centra za socijalni rad. Što se tiče niške Sigurne kuće, mi imamo punu podršku grada, nama Skupština grada obezbeđuje budžet tako da nemamo nikakvih problema"

Da niška Sigurna kuća važi za primer dobre prakse svedoči i činjenica da je prošle godine u septembru otvoreno prvo savetovalište za decu žrtve nasilja u kojem se pružaju terapeutske usluge deci koja su preživela nasilje, ali i SOS dečija linija.

"Deca koja su preživela nasilje dolaze po uput u Centar za socijalni rad i zajedno sa roditeljima su uključena u taj terapeutski tretman", objašnjava Šćekić.

Najbezbedniji način da se prijavi nasilje

Mnogi faktori mogu uticati na to zašto okolina ne prijavljuje nasilje u porodici. Strah od odmazde od strane nasilnika često sprečava ljude da deluju, posebno ako je nasilnik poznat ili povezan s osobama u zajednici. Osim toga, može postojati osećaj bespomoćnosti ili sumnja u efikasnost institucija koje bi trebale intervenisati, što dovodi do skeptičnosti prema prijavljivanju nasilja. Takođe, kulturne norme i stigmatizacija žrtava često čine da ljudi ne žele da se mešaju u "porodične" probleme, smatrajući da je to privatna stvar.

Na kraju, nedostatak informacija o tome kako pravilno prijaviti nasilje ili o pravima žrtava može dodatno otežati situaciju, čime se doprinosi održavanju nasilja unutar porodice.

"Da se razumemo, ne obrate se sve žene policiji, nego misle da će to samo od sebe da prođe, da će on da se smiri. Pritom plaše se i njegove osvete, nasilja, a neke je sramota i šta će da kažu selo i roditelji. Sve su to razlozi zbog kojih se nasilje ne prijavljuje", ističe Stanojević.

Macanović kaže da je strah okoline taj što policija ne postupa po anonimnim prijavama, iako bi trebalo.

"Onda patrola dođe tamo gde su nasilnik i žrtva i kaže po imenu koji komšija ga je prijavio. Naprave problem, a pritom i žena u tom momentu pred nasilnikom neće da potvrdi navode komšija i zapravo se dovodi u još veću opasnost po principu 'progovori, pa ćeš videti'", kaže Macanović.

Autonomni ženski centar savetuje porodicu, prijatelje i komšiluk da se najpre obrate ženskim organizacijama.

"Mi ćemo gledati kako da dopremo do te žene i da mi budemo ti koji upućuju dopis institucijama i Grupi za koordinaciju i saradnju, navedemo šta je komšiluk rekao i kažemo da prijavljuju nasilje bez saglasnosti žrtve zato što dovodi žrtvu u veću opasnost, da bi institucije onda to mogle da ispitaju, ali tako da ne dovedu žrtvu u veću opasnost", zaključuje Macanović u razgovoru za Euronews Srbija.

Tanjug AP/Darko Vojinović

U čitavom procesu preveniranja nasilja pak, možda najjaču ulogu imaju upravo mediji.

"Važno je da se što više govori o problemu nasilja nad ženama jer na taj način možemo da dopremo do nekih žena koje nisu informisane i koje ne znaju kome da se obrate i na koji način i šta ih očekuje nakon prijave nasilja. Mediji su nam jako važni saveznici", naglašava Šćekić.

Slaže se i Macanović sa tim da mediji igraju važnu ulogu. Premda kaže da nasilnici mogu koristiti tabloidne medije, koji objavljuju detalje nasilja nas ženama kao jedan vid zastrašivanja, na primer "Evo vidi, ovako ćeš i ti proći", naglašava da u slučaju nepostojanja izveštavanja medija mi za sve ove slučajeve ne bismo ni znali.

"Mislim da više treba da pričamo u medijima kako prevenirati, kako prepoznati faktore rizika, kako podstaći ženu da pozove SOS liniju ako uoči da i ona ima u odnosu neki od tih problema. Nasilje treba prijaviti, ali tako da žena posle prijave bude bezbedna", zaključuje Macanović.

Nasilje u prodici nije problem pojedinca, već celog društva. Ukoliko ste izloženi nasilju ili znate nekog ko je žrtva prodičnog nasilja, pozovite:

Autonomni ženski centar

0800 100 007 - SOS telefon

065 26 56 178 - besplatna pravna pomoć

Oba broja telefona su dostupna radnim danima od 10 do 20 časova.

Tu su i mejlovi zene.savet@azc.org.rs ili pravnapomoc@azc.org.rs.

POLICIJA 192

Ženski centar SOS telefon protiv nasilja nad ženama i decom radnim danom (10 - 20h) 2645-328