Igre 
Dva nova incidenta u osnovnim školama u Srbiji: Kako smo od olovke došli do noža i sekire u đačkom rancu?
Komentari03/03/2024
-12:00
Učenik osmog razreda doneo je nož u školu i to u istu onu u kojoj je jedan sedmak prošle godine ubio devetoro dece i čuvara. Samo dan kasnije, u jednoj drugoj osnovnoj školi, učenica šestog razreda donela je u školu sekiru. Ovo su samo dva poslednja u nizu incidenata nakon masakra u OŠ "Vladislav Ribnikar" koji je prošlog maja počinio maloletni K.K., tada učenik sedmog razreda. Upravo zbog svega ovoga postavlja se pitanje kada i kako su olovke, a sada i tablete, mobilne telefone zamenili vatreno i hladno oružje?
Naime, u prvom slučaju sa početka teksta učeniku osmog razreda školski policajac je oduzeo pomenuto hladno oružje, epilog se još čeka jer on tvrdi da nož nije njegov. Ipak, postoje indicije da su roditelji već upozoravali na ponašanje ovog deteta, pa je zbog sveg što je usledilo, u sredu ispred škole "Vladislav Ribnikar" održan javni čas kada su se ispred obrazovne institucije okupili roditelji i učenici. Veran Matić, predsednik Fonda B92, rekao je tom prilikom da su đaci izašli kako bi pokazali protest, jer je prošle nedelje otkriven nož kod učenika, ali i kako bi obeležili međunarodni dan borbe protiv vršnjačkog nasilja.
"To se desilo drugi put za mesec dana da je kod istog učenika pronađen nož, drugi put je reagovano. Roditelji nisu zadovoljni, jer nisu dobili pisano obećanje da će učenik kod koga je pronađen nož, pratiti nastavu onlajn", rekao je Matić, koji je prisustvovao skupu.
Kaže i da ima utisak da nismo naučili nijednu lekciju.
"Osnovna tema koja se ovde provlači od 3. maja do danas je pitanje odgovornosti. O tome je govorio Slobodan Negić na sudu i mislim da ga mnogi nisu shvatili. Problem ovog društva je nepreuzimanje odgovornosti za ono što se živi i događa, a to ne mora odmah da značli i krivicu, naravno, nego odgovornosti za određena dela i za uopšte brigu o društvu", rekao je Matić ranije za Euronews Srbija.
U drugom incidentu s početka teksta, koji se dogodio samo dan kasnije u Staroj Pazovi, učenica je sekiru iz ranca izvadila tokom odmora, koju su joj oduzeli stariji učenici. Pukom srećom u ta dva incidenta niko nije povređen.
Tanjug/Sava Radovanović
Ovo nažalost nisu usamljeni slučajevi nakon tragedije koja je prošlog maja pogodila Srbiju, a više porodica zavilo u crno nakon što je učenik K.K. u OŠ "Vladislav Ribnikar" odlučio da zapuca po ostalim učenicima iz škole. Tom prilikom je ubio devetoro dece i čuvara. Ranio je još šest osoba - nastavnicu istorije i petoro učenika. Kada je počinio masovno ubistvo imao je samo 13 godina, tako da nije krivično odgovoran. Trenutno je u psihijatrijskoj ustanovi za decu. Istog dana kada je počinio zločin uhapšen je njegov otac i on se i danas nalazi u pritvoru.
Povezane vesti
Drugo masovno ubistvo u Srbiji dogodilo se samo dan kasnije, 4. maja kada je Uroš B. u Duboni i Malom Orašju iz automatske puške i u ta dva sela ubio devet osoba, a ranio 12 ljudi. Svi su uglavnom bili mladi i deca. Uhapšen je 5. maja, i to u blizini Kragujevca, u kući svog ujaka. U kući gde je boravio pronađen je arsenal oružja.
EPA-EFE/ANDREJ CUKIC
I ni tu nažalost nije bio kraj. Jesenas je u Niškoj Banji ubijen dečak Andrej Simić. Za ovo ubistvo se sumnjiči njegov školski drug, koji je tada imao manje od 14 godina. Andrej je imao 37 uboda nožem.
Nasilje u školama stvar svakodnevice
U vršnjačkom nasilju, pokazalo je istraživanje Zaštitnika građana, u većem procentu učestvuju dečaci. Oni takođe imaju i negativnije stavove prema Romima, LGBTI+ osobama, starijim osobama, ali i prema devojčicama. Istraživanjem je utvrđeno i da oko 3/4 učenika ne zna da njihove škole imaju tim za zaštitu učenika od nasilja, a još veći broj đaka (oko devet od 10) ne zna ko taj tim čini.
Više od polovine učenika u osnovnim i srednjim školama u Srbiji ne zna za postojanje programa prevencije nasilja, za razliku od nastavnika koji za te aktivnosti znaju (oko 80 odsto), pokazalo je istraživanje. Nasilje među vršnjacima je čest i prepoznatljiv fenomen u školskom okruženju s obzirom na to da se svaki četvrti učenik izjasnio da je nasilje deo školske svakodnevice, a da tek šest odsto đaka tvrdi da nisu svedočili nasilju u svojim školama.
Istraživanje je sprovedeno u 18 osnovnih i srednjih škola u Srbiji, i u njemu je učestvovalo 390 učenika i 158 nastavnika.
Krajem prošle godine Zaštitnik građana Zoran Pašalić predstavio je Poseban izveštaj Zaštitnika građana o nasilju školama u kojem se navodi da svaki 10. učenik skoro svakodnevno trpi nasilje u školi, svaki peti je lično bio izložen rodno zasnovanom nasilju, dok svaki 10. priznaje da se i sam nasilnički ponaša prema vršnjacima. U saopštenju Pašalić je tada ocenio da se posle tragedije u OŠ "Vladislav Ribnikar" nije povećala stopa nasilja u školama. Dodao je i da je uzuzetno povećana pažnja svih nadležnih institucija koje se bave zaštitom dece.
Istraživanje je pokazalo da su se svaka druga devojčica (41,9 odsto) i svaki peti dečak (20,6 odsto) suočili sa rodno neprikladnim govorom u školi, svaki peti učenik (20,5 odsto) bio je i lično izložen rodno zasnovanom nasilju. Nisu samo ti podaci uznemiravajući, naime više od trećone, tačnije 35 odsto učenika navelo je i da neretko čuju od nastavnika uvredljiv rodno zasnovan govor, kao i uvredljiv rečnik o pripadnicima manjinskih grupa, posebno o romskim učenicima, LGBTI+ ili osobama sa invaliditetom i smetnjama u razvoju.
Povezane vesti
"Ako se nasilje toleriše kod dece, posle određenog broja godina dobićemo nasilnog pojedinca u društvu, i tako jedan krug nasilja otvara drugi krug nasilja. Škola mora da bude bezbedno i sigurno mesto za našu decu i zbog toga se u prevenciju nasilja moraju uključiti svi koji učestvuju u obrazovanju i vaspitanju dece - od roditelja, nastavnika i škola do nadležnih organa - centara za socijalni rad, tužilaštava i policije", naveo je Pašalić.
Vulić Bojović: Nasilje se previđa i zataškava
U prilog istraživanju, govoreći o nasilju u školama, psiholog Radmila Vujić Bojović navodi da je nasilja u obrazovnim ustanovama uvek bilo, ali nikada ovoliko, te odgovara i zašto je to tako:
"Ako vi u porodici odgajate decu kojima je sve podređeno, a mi to sada radimo, najveći broj roditelja se vodi time samo da je dete srećno. A niko od njih ne zna šta to znači. I onda se ta deca sretnu u jednom kontekstu koji je škola, gde ih ima puno. I svi oni očekuju da sve bude podređeno njima i da se svi prilagode njima, a to je nemoguće. Vi onda imate nasilje koje samo čeka da se desi. To je jedna stvar. Druga stvar, sistematski se u obrazovnim sistemima u školama zapravo nasilje previđa i zataškava. Tek kad se desi nešto ekstremno i kad to postane senzacija i dođe u medije, onda mi o tome mislimo i pričamo. A zapravo, nasilje je počelo mnogo, mnogo, mnogo ranije. Pa nije donelo sekiru iz čista mira? Nešto je tome prethodilo", rekla je Vulić Bojović za euronews Srbija.
Povezane vesti
Na pitanje kako smo došli dotle da đaci nose oružje u rančevima u škulu, kaže da već decenijama živimo u jednoj prilično vandrednoj situaciji i atmosferi sveprisutnog nasilja.
"Što kada govorimo o ratnim dejstvima devedesetih, pa onda bombardovanje, pa onda kao u tom nekom mirnodopskom dobu, mi zapravo sve vreme živimo u stanju pojačane tenzije, napetosti, zabrinutosti, brige za egzistenciju itd. To je nešto što je prosto konstanta naših života koja kod svih ljudi rađa napetost, tenziju, anksioznost i depresiju i to sve češće vidimo kao pojavne oblike u praksi kada radimo sa ljudima. Deca, kao, da kažem uslovno rečeno najslabija karika, karika sa najmanje iskustva, sa najmanje proživljenog, doživljenog, nekako teže i kompleksnije izlazi na kraj sa tim teškim osećanjima, osećanjima neizvesnosti, teskobe, straha, napetosti", kaže Vulić Bojović.
I zbog toga, kako dodaje, u nedostatku boljih puteva za razrešenje te tenzije, u nedostatku sistemskih pristupa i "rešavanja međuljudskih najšire rečeno napetosti, oni pribegavaju tome da dobiju ideju neke samozaštite kroz naoružavanje i spremnost da naude nekome drugome".
"To, naravno nije opravdanje za takvo postupanje. To postupanje je u svakom kontekstu negativno. Ali, čini mi se da nekako najlakše bi bilo okriviti decu i patologizirati pojedinačne slučajeve. A zapravo mi govorimo o jednom ozbiljnom društvenom fenomenu gde se jedini vid komuniciranja i odnošenja prema drugima zapravo pretvara u nasilni vid", kaže sagovornica Euronews Srbija.
Poručuje da je danas u društvu veoma malo empatije, razumevanja i tolerancije. To su, ocenjuje, fenomeni koji su se u društvu izgubili.
"Mogu da se vide samo u izuzetnim pojedinačnim slučajevima kao neki tračci nade, ali na tome se sistemski ne radi bukvalno od vrtićkog uzrasta da se takva vrsta osećaja i osećanja razvija kod dece. Roditelji su prezauzeti, potpuno rastrzani između borbe za osnovnu egzistenciju i nekako sve je manje vremena koje porodica provodi zajedno u nekim aktivnostima koje nisu obaveza ili učenje. Tako da se period u kome se sa decom radi, pod znacima navoda radi, jer to se stvari ne radi, već se živi sa decom, se sve više i više skraćuje. I deca su nekako upućena i usmerena samo na sebe. Rezultat toga je ono što vidimo unazad, evo, sada već neko vreme", kaže Vulić Bojović.
Ona je izrazila bojazan da se bez odgovornog pristupa i sistemskoj promeni, pre svega obrazovnog sistema od najranijeg vrtićkog uzrasta neće videti pozitivni pomaci.
Brajović Car: Treba uvažiti intuiciju dece i njihovu procenu
Prof. dr Kristina Brajović Car za Euronews Srbija kaže da smo dugačak put kao društvo prešli od sekire preko olovke, pa nazad.
"Zakazane tuče između škola osamdesetih godina sa napunjenim džepovima hladnog oružja, zatim ratovi devedesetih u kojima su deca prvo odrastala bez igračaka, pa odvođena pravo iz školskih klupa na ratište. U primirju između ratnih sukoba imali smo pucnjave po gradskim klubovima, brze vožnje, pljačke, udese tinejdžera, otmice, atentati... ne znam odakle da krenem u pravljenju poređenja u odnosu na danas zatečeno pogoršanje", kaže, te dodaje da time podseća ukratko na kontekst odrastanja generacije roditelja koji danas predstavljaju vrednosne uzore.
"Oni se verovatno nikad neće osećati bezbedno, ali to je već tema za kliničku psihologiju. Ne treba zaboraviti da je majska tragedija zločin koja nema svoje uporište za poređenje u modernoj istoriji Srbije, pogotovo ne u mirnodopskim uslovima u okviru kojih dolaze na naplatu sve ratne traume, priče o ratu, neprijatelju i sredstvima borbe. Maj je mesec nenadoknadivog gubitka. Za sve nas", ističe naša sagovornica.
Posledice, dodaje ona, su razarajuće i za pojedinca i za društvo, te da svaka analitika relativizuje odgovorne, a da to u ovim slučajevima niko ne želi.
"Puna odgovornost na počinioce i pomagače. Sudski epilog će dati usmerenje za budući pravac vaspitnih i bezbednosnih strategija", kaže.
Osvrnuvši se na pitanje autoriteta u školama, sagovornica Euronews Srbija, smatra da je odnos roditelja prema školi tu presudan i da doprinosi više od kaznenih mera koje bi škola preduzela.
"Ova institucija je urušavana decenijama i to je nemoguće reparirati bilo kakvom odlukom, rešenjem ili novim protokolom ponašanja. Roditelji smatraju školu obrazovnim 'servisom' i uglavnom nemaju vaspitna očekivanja od nastavnika svoje dece. Naprotiv u toj komunikaciji više energije i vremena posvete upravljanju utiskom nego što su zainteresovani da uvaže sugestije i da problem udruženo sa školom rešavaju. Ovde govorimo o trendu, ne o pojedinačnim slučajevima kod kojih saradnja sa školom i oslanjanje na autoritet nastavnika nikad nije ni bila upitna".
Dakle, kako objašnjava, moramo da uvažimo sve one svetle i dobre primere kada govorimo o negativnim fenomenima da bismo inspirisali promenu koju želimo. Nije, ističe, dovoljno ubadati prstom u anomalije i sistemske greške, bez nuđenja usmerenja šta da menjamo i na kojoj liniji komunikacije.
Za kraj poručuje roditeljima da u ovom društvu možda ima i pametnijih i stručnijih od njih i da to zapravo nije sramota, već uteha.
"Ponekad ti 'pametniji i stručniji' mogu da budu upravo vršnjaci vašeg deteta koji bolje prepoznaju i osete patnju, potrebe i rizike koji se javljaju kod vašeg deteta kojeg vi slepo volite. Treba uvažiti intuiciju dece i njihovu procenu, bez kontaminiranja sopstvenim interpretacijama onoga što vide i osećaju. Nekako bih odatle krenula", zaključuje prof. dr Brajović Car.
Komentari (0)