Padobranac koji je inspiracija drugima: Preživeo pad sa 1.200 metara, a sada obara rekorde iako je u kolicima 20 godina

Preživeo je što skoro niko nije. Pad sa 1.200 metara visine. Borba za život trajala je punih četiri meseca. I uspeo je, izdigao se. Nesreća ga nije prikovala, iako je već 20 godina u kolicima, odlučno je nastavio je da ruši granice, obara rekorde. On i dalje leti.

Goran Todorović postao je inspiracija mnogima. Nekada član elitne 63. padobranske brigade u Nišu, vrsni ronilac, spaleolog, član Gorske službe spasavanja, planinar, dizač tegova, kome se život preko noći potpuno promenio.

Tog, 18. decembra 2003. godine za njega je bio uobičajen dan. Obavljao je redovne dužnosti na svom radnom mestu, vojnom aerodromu u Nišu. Bio je to peti padobranski skok tog dana i 984. skok u njegovoj karijeri. Glavni padobran se jednostavno nije otvorio. Pao je sa visine od 1.200.metara, a o zemlju udario pri brzini od 120 kilometara na sat. Nesreća ga je za ceo život vezala za kolica. Od grudi na dole ne oseća ništa.

Pravo je čudo da je uopšte preživeo. Polomljeno mu je bilo pet pršljenova, od kojih su dva bila potpuno smrskana. Grudna kost je pukla na pola, creva popucala, srce na kratko prestalo da kuca. Međutim zdrav, sportski organizam i čelična volja učinili su da ipak preživi. Borba je trajala 120 dana. Operacije, infuzije, terapije...

"Od prejakih antibiotika koje sam dobijao na samom početku lečenja, sluh mi je oštećen oko 90 odsto, što znači da jako slabo čujem", počinje svoju životnu priču za Eurinews Srbija Todorović.

Jedna bitka, vidljiva, vođena je da preživi, ali je bila mnogo teža ona koja je usledila nakon dela fizičkog oporavka i kada je shvatio surovu realnost da će ostati zauvek u kolicima. Kako se pomiriti sa činjenicom da više neće leteti sa pticama (jer "samo padobranci znaju zašto ptice pevaju"), roniti sa ribama, osvajati najviše planinske vrhove i spuštati se u neistražene pećine….

Privatna arhiva

"Dugo, zaista dugo nakon povrede vodila se bitka u meni. Na noćnom ormariću pored kreveta na Vojnomedicinskoj akademiji, držao sam metak kalibra 9.mm. Kao da su mi na ramenima stajala dva anđela, jedan koji je sugerisao 'ubaci metak i završi priču, prekrati patnju koje te….tek očekuje' i drugi koji je sugerisao da nastavim dalje kroz carstvo tame, iznoseći baklju na svetlost dana. I nisam odustao", priča Todorović.

Nastavio da ruši granice

Goran se nije mirio sa tim da živi prikovan za kolica. Želeo je da nastavi tamo gde je stao. I uspeo je u tome uz pomoć prijatelja. Nastavio je sa skokovima, osvajao vrhove, ronio. Četiri godine nakon nesreće izveo je prvi tandem skok na aerodromu Lisičiji Jarak, i postao prvi paraplegičar Srbije koji je izveo padobranski skok i u knjižicu upisao svoj 985. skok.

Samo godinu dana kasnije u Sloveniji postavio je novi svetski i Ginisov rekord, skokom sa tandem instruktorom Romanom Pogačarom sa visine od 8.350 metara. Pokazao je da invalidnost nije prepreka, da barijere postoje samo u umovima ljudi. I nastavio je dalje. Sledeće godine usledio je još jedan tandem skok u Sloveniji sa Pogačarom i ponovo novi rekord sa visine od 8.453 metra. Spoljašna temperatura bila je, neverovatnih - 53 stepena Celzijusovih.

I ne samo skokovi padobranom, nastavio je i sa ronjenjem. Prvi put nakon povrede zaronio je 2010. godine i to sa Specijalnom antiterorističkom jedinicom – SAJ u njihovom bazenu u Centru za obuku "13. maj". To je bila priprema za ronilačku ekspediciju na Kubi, gde je Goran učestvovao kao jedino invalidno lice iz Srbije.

Tamo gde nije moglo da se stigle kolicima, pritekli su prijatelji. Nisu ga zaboravili ni članovi Gorske službe spasavanja. Sa kolegama iz Slovenije pomogli su mu da se nakon pet sati uspona "na leđima prijatelja" nađe na 2.864 metra visokom vrhu Julijskih Alpa, na vrhu Triglava u Sloveniji.

Bilo je tu još mnogo ličnih i svetskih rekorda. Skakao je iz balona, helikoptera, spuštao se zip lajnom, let u tandemu paraglajderom, motornim zmajem, ronio u Jadranskom moru. Uspeo je da ostvari svoj davni san - hiljaditi padobranski skok.

"Padobranci nikada ne odustaju, borba za surovu stvarnost se nastavlja do konačne pobede", kaže Goran.

Avantura u njegovom životu ne manjka. Prošle godine je izveo spust na trećem najvećem zip-lajnu na svetu, dužine 1.700 metara u Hrvatskoj u mestu Rudopolje, interesantnog naziva- "Pazi Medo".

"Spust je počeo na Boriku, na 938 metara nadmorske visine, završio se posle 1.700 metara zip-lajna na Brdu, na 808 metara nadmorske visine i dostigao brzinu kojom lete ptice grabljivice: oko 120 kilometara na sat. Instruktori iz Hrvatske su mi rekli da niko od invalidnih lica to nije pre mene uradio", nastavlja on.

Privatna arhiva

U oktobru ove godine ponovo je bio u Sloveniji i učestvovao na letu u padobranskom tunelu kao prva osoba sa invaliditetom iz Srbije.

Neostvarene želje

O neostvarenim željama ne želi da govori, kaže da su tu pred njim i čekaju da im se putevi ukrste.

Svi koji ga poznaju fascinirani su njegovom voljom i upornošću, kako hrabro ide u nove izazove. A nesreća 2003. nije bila jedina loša stvar koja se dogodila. U saobraćajnoj nesreći 2010. godine poginuo mu je otac, a majka teško povređena. Bili su kod njega u poseti na VMA i vraćali se kući. Nekoliko godina kasnije umrla mu je i majka. 

"Snove mi ponekad sruše. Strah me obuzme. Dopuštam da kroz telo prostruje bure i oluje. I uzdižem se iznad svega. Koliko god i meni teško palo, nije potrebno da nogama dodirujem tlo. Moji prijatelji, malobrojni saborci, to čine za mene", priča on.

Obično kada nesreća zakuca na vrata, prijatelji nestanu. Vrata se zauvek zalupe. Malo je onih koji su spremni da pomognu. Goran kaže da u njegovom slučaju nije bilo tako. Pravi, malobroni, prijatelji ostali su uz njega. Upitan da li se u nekoga razočarao, spremno odgovora- "samo u sebe".

"Razočarenja doživljavam (samo) u sebi. Celog života borim se za treću dimenziju: da san pretopim u javu. Borbe koje se vode unutar mog duha, odraz su mitskih, pomalo zaboravljenih priča", nastavlja dalje.

Privatna arhiva

Goran je motivacija drugima, osoba koja ne ume da mrzi.

"Ako je mržnja sve što smo naučili, tada ništa nismo naučili", kaže on.

Osim volje i upornosti za obaranje novih rekorda potreban je i novac. Putovanja su skupa. Goran skromno kaže da se snalazi, ali da je poslednjih godina sve teže pronalazi spronzore. Međutim, i tu ne odustaje, veruje da će se pronaći dobri ljudi koji su spremni da pomognu.