Dve trećine vidi Hag kao politički sud, Oluju i Bljesak kao najveće zločine: Šta mladi znaju o ratovima devedesetih?

Prema istraživanju Inicijative mladih za ljudska prava "Stavovi mladih u Srbiji o ratovima devedesetih", većina mladih ima negativno mišljenje o nekim od glavnih aktera tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Četvrtina ispitanih smatra da su za ratove najodgovorniji političari, a isto toliko njih najviše krivi Ameriku, NATO, Evropsku uniju i zapadne sile.  

Skoro dve trećine smatra da je Haški tribunal bio politički sud, a ne pravna institucija, a na pitanje šta je bila glavna svrha suđenja pred haškim tribunalom oko 41 odsto kaže da je to svaljivanje krivice za ratne zločine na Srbiju, oko 23 odsto da je svrha bila ispunjavanje zahteva međunarodne zajednice, dok samo oko tri odsto ispitanih veruje da je svrha bila da dođe do pomirenja među narodima.

Na pitanje koji je najveći zločin počinjen tokom ratova, 19 odsto mladih je reklo da su to operacije Oluja i Bljesak, oko 12 odsto da su to NATO bombardovanje, manje od 5 odsto je reklo Srebrenica, dok nešto više od 1 odsto smatra da su to Vukovar i Žuta kuća.

Iz Inicijative mladih za ljudska prava ističu da su ovakvi rezultati "dokaz da mladi ne znaju mnogo o događajima iz 90-ih godina prošlog veka".

Marko Milosavljević iz ove organizacije kaže za Euronews Srbija da nije iznenađen ovim podacima.

"Kada se prate svi važni elementi suočavanja sa prošlošću kao što su odnos prema žrtvama, spomenička kultura, ratne reparacije, odnosno reparacije prema žrtvama, status civilnih žrtava, procesuiranje ratnih zločina i slično, vlasti u Srbiji su se ponašale kao da je to marginalna i nebitna tema", smatra Milosavljević.

Komentarišući podatke koje je dalo ovo istraživanje, Miljana Pejić iz Krovne organizacije mladih Srbije kaže da je u formiranju stavova ključno obrazovanje koje, smatra ona, nije iscpno kada je u pitanju ovaj deo savremene istorije.

"Vidimo da je formalno obrazovanje izuzetno važno, da mladima nedostaje da pričaju o tome šta se dešavalo 90-ih, da razumeju da mogu na konstruktivniji način priđu tome šta se dešavalo 90-ih i u nešto savremenijoj istoriji. Mladi osećaju potrebu da na časovima istorije pričaju o tome, a kada to nije moguće, a najčešće nije, onda stavove formiraju kroz razgovor sa roditeljima ili kroz diskurs koji kruži po medijima", rekla je ona.