Novinarka Tatjana Lazarević uputila javno pismo francuskom ambasadoru u Prištini

Nakon izmeštanja nadgrobnog spomenika i spomen obeležja palim srpskim vojnicima 1912 – 1918. u vojničkom delu srpskog pravoslavnog gradskog groblja u Prištini, urednica portala Kossev iz Kosovske Mitrovice Tatjana Lazarević uputila je javno pismo francuskom ambasadoru u Prištini Oliviju Geru. 

Pismo novinarke Tatjane Lazarević prenosimo u celosti.   

Poštovani g-dine Gero,

Obraćam Vam se u kapacitetu nosioca Ordena viteza nacionalnog reda za zasluge koji ste mi Vi lično uručili početkom ove godine, kao novi ambasador.

U ime francuskog naroda, odali ste poštovanje mom profesionalnom radu i rezultatima, na čemu sam Vam i danas zahvalna. Kako sam i tada rekla, orden francuskog naroda sam primila svesna odgovornosti koje takvo priznanje nosi – da nastavim da svedočim istinu, borim se za bolje razumevanje među ljudima i da sanjam bolji svet.

Kao nosilac ordena i zbog ove tri svete dužnosti, imam potrebu da Vam javno ukažem na svoj lični stav – da ste svojim postupkom izmeštanja nadgrobnog spomenika i spomen obeležja palim srpskim vojnicima 1912 – 1918. u vojničkom delu srpskog pravoslavnog gradskog groblja u Prištini, prekršili ove vrednosti, za koje i dalje verujem da nas pre spajaju, nego što nas dele, kao što to čine u ovom trenutku.

Priznajete da je francusko-nemačka ceremonija prethodnih godina bila „okaljana polemikom u pojedinim medijima na Kosovu oko prisustva spomenika kojem se odaje počast srpskim vojnicima koji su stradali od 1912. do 1918. godine“. Konstatujete da su Srbija i Francuska bile saveznice tokom Prvog svetskog rata. Potom, zaključujete da je „ova kontroverza bila nedostojna sećanja svih vojnika – francuskih, nemačkih i srpskih“, uključujući i 18 palih francuskih pripadnika KFOR-a. Razočarani ste, dalje navodite, time što je Vaš gest „pogrešno protumačen“ i što je „dalo povoda za političku eksploataciju“.

Kako da razumem postupak izmeštanja nadgrobnog spomenika, i spomena srpskim vojnicima nekoliko metara u stranu, odnosno njegovo uklanjanje iz kadra kamera i fotoaparata usled toga što se to ne dopada delu kosovskih medija i javnosti, ako to već nije politička eksploatacija? Podilaženje jednom mejnstrimu, a ne istini, ili makar otvaranju diskusije o tome šta je istina? Povlačenje i podilaženje jednonacionalnom sentimentu, sa ozbiljnom pretnjom od istorijskih revizionizama, koji su naišli na tako plodno tle na Balkanu? Vi čak niste promenili mesto obeležavanja, što bih ja i tada mogla da protumačim kao političku eksploataciju, već ste mesto gde odajete počast, prilagodili podobnom političkom narativu. Kako?

Ni manje, ni više, Vi, prvi diplomata Francuske na Kosovu, zajedno sa Vašim nemačkim kolegom, preuzeli ste ulogu domaćina da na srpskom pravoslavnom groblju, kako sami priznajete, izmestite nadgrobni spomenik srpskim vojnicima.

Koliko je dostojno sećanje na saveznika koji je sa preko milion i dvesta hiljada žrtava – trećinom muške populacije, platio zajedničku slobodu?

Kažete da tela niste dirali, već ste spomenik „pomerili samo nekoliko metara dalje“. Postavljate novi spomenik koji podseća na žrtvu svih francuskih vojnika na Kosovu. Da li mislite da ste ukazali poštovanje savezničkim srpskim vojnicima time što ste im nadzemno spomen obeležje premestili, a kosti im niste dirali? Da li je to lekcija o istini, ako ispod zemlje leže kosti jednih, a na zemlji se uzdiže spomenik drugima? Da samo ono dokle nam očni vid seže je istina, a što ne vidimo svojim očima nije? Kakvu šansu onda slepi imaju na ovom svetu da spoznaju istinu?

Da li kao predstavnik velikog evropskog naroda, potomak francuske revolucije, promoter najfinije diplomatije i ljudskih prava, mislite da ste ovim Vašim postupkom pohranili sve ono što je bilo potrebno da preduzmete za ovako osetljiv korak, osim što ste konsultujući, kako navodite, opštinu Priština, ispoštovali samo tehničku proceduru?

Šta su Vam, pre izmeštanja spomenika kazale porodice palih srpskih vojnika? Da li Vam je i šta Vam je kazala Eparhija raško-prizrenska SPC, kao de fakto i najuticajnija zajednica Srba na Kosovu, a sa kojom imate kontakte, i čiji sveštenici vrše verske obrede na ovom groblju? Šta Vam je kazala preostala srpska zajednica na Kosovu? Civilno društvo Kosova? Na kraju, šta su Vam kazala udruženja francuskih ratnih veterana, udruženja francusko-srpskih prijateljstava? Intelektualci? Akademska zajednica? Srpsko osoblje Vaše ambasade? Da li Vam je bilo teško da donesete ovakvu odluku?

Istovremeno izražavam žaljenje što niste makar od mene zatražili mišljenje. Rekla bih Vam sasvim sigurno da to ne činite i razmotrila bih sa Vama vaše zabrinutosti. Rekla bih Vam da je ovde kod nas – kod Srba, Albanaca, Bošnjaka i drugih naroda, diplomatski rizičan potez da bilo ko, a kamoli ambasador strane zemlje, preuređuje groblje, ma čije god ono bilo, makar i naroda koji se na tom groblju više i ne sahranjuje. Naša zajednička gorka prošlost, zbog koje se još uvek nismo pomirili, niti oprostili jedni drugima, niti zatražili oproštaje, dodatno čini naša groblja osetljivim mestima. Rekla bih Vam da Vaš gest nije samo povređivanje srpskih žrtava, njihovih porodica i osećanja naroda kojem pripadam, već novi udarac za preko potrebno razumevanje, komunikaciju, suživot i poverenje.

Snažna je poruka pomirenja koju nemačka i francuska ambasada godinama unazad šalju sa ovog groblja kao bivši ljuti neprijatelji tokom istorije. Da li ste baš ovogodišnjom novom slikom, bez spomenika srpskim vojnicima u kadru, doprineli pomirenju srpskog i albanskog naroda, čemu težite? Da li ćemo nakon ovakvog dela moći i dalje da sanjamo da ćemo jednoga dana, uz vašu pomoć, mi Srbi i Albanci, baš kao Francuzi i Nemci, zajednički odati počast žrtvama i druge strane? Kako ćemo razumeti Vaš gest?

Možda ste ovim, populističkim, i verovaću – nesmotrenim potezom, unapredili odnose sa vlašću, moguće i sa većinski albanskim narodom, dalje ojačali nemačko-francusko prijateljstvo. Sasvim sigurno niste unapredili odnose sa srpskom zajednicom, onih možda 4-6 preostalih procenata koji treba da doprinesu multietničkom Kosovu kakvim ga zvanično priznajete.

Za buduću normalizaciju odnosa posebno je zabrinjavajuće kada lideri i šampioni svetske diplomatije pribegnu liniji manjeg otpora. Od njih se očekuje da u teškim vremenima budu naš glas istine, čuvari ljudskih prava i sloboda, plemenita snaga koja štiti slabijeg.

Na kraju izražavam najdublju nadu da će me Vaši budući postupci uveriti da treba da zadržim Orden velikog francuskog naroda.

Tatjana Lazarević, Chevalier de l’Ordre National du Merite