Tragične vesti iz Italije: Preminuo Siniša Mihajlović

Čuveni srpski fudbaler, reprezentativac Siniša Mihajlović, preminuo je u petak od posledica leukemije. Legendarni član generacije Crvene zvezde, koja je 1991. godine bila prvak Evrope, poslednje dve i po godine lečio se od opake bolest, u jednom trenutku stanje mu je bilo bolje, pa je nastavio trenerski posao u Bolonji, ali bolest se ponovo vratila i nije uspeo da dobije najvažniju bitku.

Mihajlović je preminuo u 53. godini.

Slavni fudbaler rođen je 20. februara 1969. godine u Vukovaru. Igračku karijeru počeo je u Borovu, gde je odmah skrenuo pažnju na talenat i potencijal. Od velikih klubova bivše zemlje, prvi ga je primetio Dinamo iz Zagreba. Trenerski tandem "modrih", Josip Kuže i Ćiro Blažević, posmatrali su ga na treninzima krajem proleća 1987. i nudili mu da odigra nekoliko utakmica na turniru i Nemačkoj sa Dinamom, gde je proglašen za najboljeg igrača tog turnira. Od transfera, međutim, nije bilo ništa.

Krajem iste godine, Dinamo je ponovo pokazao interesovanje za Mihajlovića, s tim što je tada temperamentni trener Ćiro Blažević izjavio da Dinamo ima dovoljno dobre igrače na sredini terena, pa bi Mihajlović bio četvrta opcija u timu, kao i da bi trebalo da ošiša svoju dugu kosu, zbog koje je još u mladosti stekao nadimak "Barbika".

Nije se dugo zadržao u Borovu, jer je njegov talenat postao naveliko poznat u fudbalskim klubovima širom SFRJ. Ali, umesto u jedan od klubova "velike četvorke", koju su činili Partizan, Crvena zvezda, Dinamo i Hajduk, Mihajlovića je u svoje redove dovela Vojvodina, čiji su planovi bili veliki, što će se brzo i pokazati na delu.

MN Press

Mihajlović u leto 1988. prelazi u redove novosadskog prvoligaša , zajedno sa još nekoliko tadašnjih talentovanih igrača kao što su Slaviša Jokanović, Budimir Vujačić i Miroslav Tanjga. Već u prvoj sezoni je postao standardni prvotimac sa 31 odigranih utakmica i četiri postignuta gola, a pod vođstvom trenera Ljupka Petrovića, Vojvodina osvaja drugo i za sada poslednju titulu nacionalnog šampiona.

Iako je beogradski Partizan bio blizu da angažuje Mihajlovića, čak se pričalo da je predugovor potpisan, Crvena zvezda je bila brža i spretnija, angažujući tako fudbalera koji je trebalo da sklopi mozaik za velika dela. Crveno-beli su već uveliko igrali sezonu koja će ustati upamćena kao najbolja u istoriji srpskog i jugoslovenskog fudbala, kada je Mihajlović 10. februara 1990. godine potpisao ugovor.

Veoma brzo se uklopio u tim vrhunskih fudbalera poput Dejana Savićevića, Roberta Prosinečkog, Vladimira Jugovića, Darka Pančeva i mnogih drugih, ... a koji je vodio njegov stari trener iz Vojvodine, Ljupko Petrović. U prvoj sezoni odigrao je 14 ligaških utakmica i Crvena zvezda je na kraju osvojila titulu, ali iz te sezone najviše se pamti njegov gol iz slobodnog udarca u revanšu polufinala Kupa evropskih šampiona protiv Bajern Minhena, kao i njegov šut u nadoknadi vremena kad se lopta odbila od Klausa Augentalera u gol i odvela Zvezdu u finale.

U finalu elitnog takmičenja Crvena zvezda je nakon 0:0 u regularnom delu i produžecima bila bolja u izvođenju penala protiv Olimpik Marselja i postala prvak Evrope, a Mihajlović je bio jedan od petorice igrača Zvezde koji su bili precizni sa 11 metara. Sa Zvezdom je osvojio i Tojata kup, odnosno tada nezvanično klupsko prvenstvo sveta, pobedivši u Tokiju čileanski Kolo-Kolo 3:0.

Zbog rata na prostoru SFRJ, Mihajlović je kao i mnogi pošao u inostranstvu, a prva sledeće stanica mu je bila Rim i Italija. Na "čizmi" se zadržao do kraja igračke karijere, ali je promenio nekoliko klubova.

Na italijanskim terenima je igrao od 1992. godine kad je prešao u Romu, do 2006. kad je u dresu Intera završio igračku karijeru, a još je nastupao za Sampdoriju i Lacio. A tamo je osvojio sve što je mogao u dresovima Lacija i Intera - dve šampionske titule, četiri nacionalna kupa, tri Superkupa Italije, Kup pobednika Kupova i UEFA Superkup.

AP Photo/Alberto Pellaschiar

Po okončanju igračke karijere je ostao na Apeninima i trenersku karijeru počeo kao pomoćnik u Interu, a zatim je samostalno radio u Bolonji, Kataniji, Fiorentini, Sampdoriji, Milanu, Torinu. Bio je imenovan i za trenera sportinskog Lisabona, ali se to toliko iskomplikovalo da nikada nije vodio ekipu, već je tužio Portugalce i kasnije ih dobio na sudu.

Obavljao je i funkciju selektora fudbalske reprezentacije Srbije sa kojom nije uspeo da se plasira na  Mundijal u Brazilu 2014. godine, ali su svi, fudbalska javnost i čelnici FSS bili zadovoljni njegovim radom i želeli da se saradnja nastavi. Međutim, Siniša je smatrao da nije dobro uradio posao i napustio je kormilo nacionalnog tima i otišao u Sampdoriju naglašavajući da ponuda kluba iz Đenove nije razlog njegovog odlaska.

Tokom boravka u Milanu iznenadio je kompletnu javnost stavljanjem na gol mladog Đanluiđija Dunarume koji je u međuvremenu postao najbolji čuvar mreže u Italiji i stalno je isticao da je beskarjmo zahvalan srpskom stručnjaku na ukazanoj šansi.

U julu 2019. godine mu je tokom rutinske lekarske kontrole dijagnostikovana leukemija, ali se ni tokom primanja hemoterapije nije odricao svog posla već je iz bolničke postelje smišljao taktiku i vodio utakmice Bolonje. Nakon izlaska iz bolnice je nastavio da radi, ali mu se u martu ove godine bolest ponovo vratila, da bi u septembru dobio otkaz u Bolonji i od tada je bio bez posla.