"Čudo u Andima": Fernando je preživeo avionsku nesreću ne sluteći da najgore tek sledi

Bio je petak, 13. oktobar 1972. godine, a Fernando Parado je seo u deveti red aviona koji se spremao da poleti iz Montevidea za Santjago de Čile. Njegov najbolji prijatelj, Pančito, zamolio ga je da zamene mesta kako bi mogao da bude do prozora i vidi pejzaž.

Pančito je stradao kada se avion srušio. Nakon nesreće, Parado je bio u komi četiri i po dana, ali se oporavio, samo da bi se kasnije našao sam usred Andskih planina. Preživeo je 72 dana tamo gde to niko ne bi očekivao - na visini većoj od 3.000 metara, bez odgovarajuće opreme, vode i hrane, u 22. godini.

Pešačio je deset dana, 45 kilograma lakši, tražeći pomoć, prelazeći planine i glečere od kojih strahuju i najiskusniji planinari. Fernando Parado, odnosno Nando, kako ga zovu prijatelji, jedan je od 16 preživelih u jednoj od najneverovatnijih priča prošlog veka.

Iznedrio je knjigu i film, oba nazvana "Živ". Pedeset godina nakon nesreće, Parado kaže da za njega, na ovaj datum, nema šta da se obeleži, već da oda počast onima koji nisu preživeli.

"Ne bi trebalo da razgovaram sa vama. Trebalo bi da sam mrtav, zakopan u glečeru pre 50 godina", rekao je on za Euronews.

"Najmanje šansi da prežive"

Parado je bio mladi igrač u amaterskom ragbi timu u Urugvaju. Zajedno sa sestrom i majkom, bio je među 45 ljudi na putu za Čile da odigra meč sa nacionalnim šampionima.

Usred puta, dok je leteo iznad planinskog lanca Anda, počele su turbulencije.

"Avionske nesreće su uvek uzrokovane kombinacijom faktora: avion sa nedostatkom snage, opterećen do krajnjih granica, loše vreme, posada koja nije toliko iskusna koliko bi trebalo da bude, i tako dalje", rekao je Nando.

Avion je krenuo nadole, a kako je izleteo iz oblaka, svima je postalo jasno da se Andi nisu samo činili veoma blizu. Sudar je, činilo se, bio neizbežan.

Avion kojim su putovali srušio se na krajnjem zapadu Argentine, oko 150 km južno od Santjaga de Čilea. Prvobitno su preživele 33 osobe, iako su neke zadobile teške povrede.

"Srušili smo se usred planina Anda. Bili smo grupa sa najmanjim šansama da preživi takve uslove", kaže Parado.

ASSOCIATED PRESS

Jedan od najvećih izazova bilo je loše vreme. Na snegom prekrivenom pejzažu temperature su dostizale minus 30 stepeni Celzijusa. "Došli smo sa plaže, iz Montevidea, i 95 odsto momaka nikada u životu nije dodirnulo sneg ili videlo planinu", dodao je.

Danas bi, "zahvaljujući tehnologiji, ova tragedija bila završena za 8 ili 10 sati".

Parado je ostao u komi prva četiri dana, u onome što opisuje kao "apsolutni pakao". Kada se probudio, prvo što je otkrio je da su mu majka i sestra Susi, kao i njegova dva najbolja prijatelja, Pančito i Gvido, preminuli.

"U civilizaciji bih se možda slomio tako da ne mogu da ustanem, ali nisam imao vremena za to", rekao je Parado.

Fernando tvrdi da mu instinkt preživljavanja nije dozvolio da razmišlja ni o čemu drugom osim o tome kako da se izvuče odatle.

"Moj um mi je dozvolio samo da se fokusiram na borbu protiv hladnoće, gladi, straha, neizvesnosti", ispričao je. Bol zbog gubitka najmilijih došao je kasnije.

Posle nedelju dana, preko radija su primili vest da timovi napuštaju potragu i da će čekati do kraja australijske zime - koja traje od juna do avgusta na južnoj hemisferi - da traže tela.

U tom trenutku sam se skoro uspaničio, ali sam se setio da panika ubija, a strah spasava", objasnio je Parado.

Na 3.575 metara nadmorske visine, bez zaštitne odeće i bez preglednosti zbog glečera oko sebe, grupa preživelih odlučila je da sačeka leto da pobegne. Parado veruje da su poverenje, empatija i prijateljstvo koji su postojali u grupi bili ključni elementi njihovog opstanka.

Parado priznaje da ledeni vetrovi nisu bili jedini "neprijatelji" sa kojima su se morali suočiti.

"Ne znati kada ćete ponovo jesti je najstrašniji strah koji čovek može imati. To je užasna anksioznost koju ne možete razumeti dok telo ne počne da se samo troši", ispričao je.

Trebalo je još dva meseca do poboljšanja vremena, pa su preživeli morali da se hrane telima svojih mrtvih prijatelja. 

"Svi smo sklopili apsolutno nezamisliv pakt, bili smo prvi ljudi koji su svesno donirali svoja tela (da bi drugi mogli da žive)".

Najteža odluka

Kako je vreme prolazilo, vreme se popravljalo, ali je ostalo samo 16 preživelih - manje od polovine onih koji su preživeli nesreću.

Za Parada je u ovom trenutku došla najteža odluka: da napusti trup srušenog aviona i krene u potragu za pomoći. Još uvek ne zna kako je mogao da donese tako rizičnu odluku - da li su ga strah ili hrabrost oterali sa tog glečera.

"Možda je to bila moja ljubav prema ocu, samo sam želeo da mu se vratim", rekao je Parado.

On i njegov prijatelj Roberto Kanesa krenuli su u potragu kako bi našli pomoć.

ASSOCIATED PRESS

Treći član grupe od tri osobe, Antonio Vizintin, morao je da se vrati, jer jednostavno nije bilo dovoljno hrane.

To što su morali da hodaju kroz Ande značilo je da su oba mladića bila preopterećena slojevima farmerki i džempera, a njihova oslabljena tela patila su pri svakom koraku.

"Mislim da samo Roberto i ja znamo kako je doći do prave granice izdržljivosti, jer nije bilo fizičke snage u nama. Izgubio sam 45 kilograma, a moja koža, kosa, cipele su me opterećivale. Ali nismo se mogli zaustaviti", kaže Parado.

Posle deset dana pešačenja, desilo se čudo - mladići su stigli do planine i ugledali obalu reke.

Kanesa je bio taj koji je, gledajući na sever, video čileanskog "arijera" - osobu koja prevozi robu mazgom, i obučno se vidi u Južnoj Americi - Serhia Katalana, na svom konju na drugoj obali.

Uprkos Paradovim i Kanesinim naporima, udaljenost između dve obale značila je da Katalan nije mogao da razume šta govore, odnosno jednostavno nije mogao da ih čuje.

"Ali Serhio Katalan je imao mnogo zdravog razuma: uzeo je kamen, omotao ga papirom i olovkom i bacio ga preko reke. Parado, koji u svoj žurbi nije ni potpisao poruku, napisao je 'dolazim iz aviona koji je pao u planinama. Ja sam Urugvajac, i ostalo mi je 14 prijatelja gore. Molim vas, ne možemo da odemo, gladni smo'".

Katalan im je brzo bacio dve vekne hleba i krenuo u potragu za pomoći u Puente Negro, grad udaljen deset sati konjem i kočijom.

Parado i Kanesa to tada nisu znali, ali su spasilačke ekipe stigle već sledećeg dana.

"Ne bih ništa menjao"

Parado podseća da spasioci nisu mogli da veruju da su to putnici iz aviona koji se srušio dva i po meseca ranije.

Čileansko vazduhoplovstvo je stiglo sa tri helikoptera "Bell UH-1" da pomognu u spasavanju, a Fernando i Roberto su rekli pilotima gde su ostali njihovi saputnici.

Parado je navodio dva helikoptera koristeći pilotsku mapu, a spasioci su bili zapanjeni kako je neko uspeo da preživi tako dugo.

"Jedan pilot mi je rekao da je ovo bio najgori let u njegovom životu jer jednostavno nisu mogli da razaznaju kuda idu", rekao je Parado.

Nakon boravka u bolnici, gde su mu promenili odeću koju je nosio 72 dana, vratio se kući.

"Kada smo se vratili u Urugvaj, moja braća u planinama su zagrlila svoje porodice. Ja sam stigao kući, a moj otac je bio očajan, jer je mislio da je izgubio celu porodicu", priča Nando.

Fernando Parado je 13. oktobra 2022. rekao da nije žalio zbog onoga što se dogodilo. 

"Zahvaljujući našim prijateljima izašlo nas je 16, a sada zajedno sa našim porodicama brojimo 140 ljudi", rekao je on.

ASSOCIATED PRESS

Parado nikada nije zaboravio svoje iskustvo u planinama. Takođe, nikada nije izgubio vezu sa onima koji su mu bili podrška u najmračnijim trenucima.

"Mi smo grupa ljudi u veoma bliskom 'bratstvu' - ako se nekome nešto dogodi, ostali su odmah tu da ga podrže", rekao je Parado. "Preživeli smo zajedno, a posle toliko vremena i dalje smo ujedinjeni", dodao je.

U godinama nakon spasavanja, Parado se okušao u karijeri profesionalnog vozača trkačkih automobila, ali je na kraju odlučio da unapredi posao svog oca, postajući televizijska ličnost u tom procesu.

On je takođe motivacioni govornik, i koautor je knjige o svom iskustvu u Andima pod nazivom "Čudo u Andima: 72 dana na planini i Moj dugi put kući".

Pedeset godina nakon tragične nesreće, Parado ne poriče da je ono što su preživeli bilo traumatično: "U poređenju sa onim što smo mi preživeli, pakao je udobno mesto".

Ali na pitanje da li bi nešto promenio u vezi sa prošlošću, jasan je u svom odgovoru.

"Razmišljanje o prošlosti je suludo. Ne bih ništa menjao jer bi promena prošlosti značila da nemam porodicu koju sada imam", zaključio je Nando.