"Dubina duše određuje ko je human, ne dubina novčanika": Stolar Mile godinama pomaže ljudima i iz toga je mnogo naučio

Nije lako, svačega se čovek nagleda - od gladi, bolesti i siromaštva, do nemoći. Ljudima pomažem od 2015. godine i ne planiram da prestajem, kaže za Euronews Srbija najpoznatiji srpski stolar Milorad Jurković, poznatiji kao stolar Mile. Kaže da je za ovih šest godina naučio da ljudima pomaže ali da se više ne daje previše emotivno, jer kako objašnjava, zbog toga je već platio visoku cenu.

"Nikada više ne idem srcem, ono može lako da se slomi. To znam jer sam osetio na svojoj koži. Posle nekih anažovanja završio sam kod interniste. Jako su me pogađale životne priče ljudi kojima sam pomagao. Neke stvari sam lično doživljavo i sada pijem lekove za pritisak, ali ne kajem se", kaže Jurković i dodaje da je u proteklih šest godina svašta prošao i pomogao mnogima, a među njima su jedan dečak bolestan od cerebralne paralize kome su odneli tricikl.

Kaže i da je i danas rado viđen gost u kući porodice koja imaja dete sa autizmom i kojima je takođe pomogao. Drugoj porodici, sa četvoro dece, kupio je kravu kojoj su se, priča, obradovali kao ničemu do sada.

Facebook.com/@StolarMileRakovac

"Nisu želeli ni kompijuter, ni igračke. Želeli su kravu, jer im je mleko najpotrebnije. Išli smo čak u Bosnu da je nabavimo. Vraćajući se po mraku završio sam u minskom polju, jer nismo poznavali put i nismo znali kuda idemo. Jedva smo živu glavu izvukli", prepričava Jurković za Euronews Srbija jedan od svojih podviga.

Kaže da u početku nije želeo da priča za medije o svojoj humanosti, jer objašnajva ako je to reklama onda nije dobročinsto, ali ipak dodaje da su zahvaljući pričama o njemu mnogi čuli za njega i sada mu se sve više javljaju - i oni kojima je pomoć potrebna, ali i oni koji žele da pomognu.

Kako je sve počelo?

Jurković kaže da je humanitarnim radom počeo sasvim naivno i to od jedne stolice za hranjene dece. Kaže da je ona dugo stajala u radionici, pa je jednog dana rešio da je pokloni.

"Viđao sam po prodavnicama koliko su skupe, bile su oko 5.000 dinara, pa sam iz revolta poželeo da poklonim jednu. Nemaju svi ljudi toliko para. Tada sam postavio na Fejsbuk da mi se javi neko kome treba, ja poklanjam. Javio se veliki broj ljudi. Bio sam iznenađen. Mislio sam pokloniću 10, 20 stolica, nek bude i 100, meni to ne predstavlja ništa. Međutim, do sada sam poklonio preko 2.300 komada", kaže on.

Facebook.com/@StolarMileRakovac

Za razliku od onih u prodavnicama, koje koštaju najmanje 50 evra, stolice za hranjenje beba koje pravi stolar Mile nemaju ni rok trajanja, a ni cenu. Novac ne prima ali, kaže da jedan uslov ima.

"Kada poklanjam stolicu, očekujem da je i ta porodica dalje pokloni kada im više ne bude trebala. Upravo zbog toga, one kao da su magične. Sva deca ih vole, neka čak i rado spavaju u njima. Dobijao sam takve slike od roditelja koji mi obavezno naglase da deca samo njima budu mirna i ja im verujem", dodaje on.

Miletove humanitarne akcije

Međutim, Jurković odavno ne pravi samo stolice za decu koje poklanja. On sada pomaže na razne načine. Kaže da je u tome sam sa sinom, a da su ostali oko njega samo dobri ljudi koji se po potrebi uključe kada "treba da uskoče". Dodaje da sada upravo traži porodicu kojoj bi poklonio kuću za život.

"Odabir će biti po zasluzi, poštenju, urednosti, vrednoći i svim što zaslužuje neko ko se bori za svoju decu. U potragu smo već krenuli i budite sigurni da će biti dodeljena pravedno bez pritiska od bilo koga", kaže on, a oglas inače već stoji i na njegovoj Fejsbuk stranici.
Dodaje da pokušava da pomogne i još jednom porodici koja sa decom živi u jako lošim uslovima, u jednoj baraci nedaleko od Beograda.

"Nas je o njihovom životu obavestila komšinica, jer su oni previše skromni da traže pomoć. Imaju dvoje dece, od kojih je jedno bolesno. Otac je povređen i u kolicima je, ne može da radi a dugovi im se gomilaju", kaže on.

Sa druge strane, kaže da je dosta tužnih ali lepih priča iza njega. Jedna od njih je i priča o dečaku obolelom od cerebralne paralize, Radetu, koji je dobio tricikl.

"Uz pomoć ljudi velikog srca uspeli smo da mu ga nabavimo. Njegov osmeh je nagrada za sve", kaže on.

Jednoj devojčici sa posebnim potrebama, nabavio je posebna kolica.

"Ona jedva da govori i da se kreće, pa su zbog toga kolica koja su joj bila potrebna bila specifična. Liče na sportska kolica pa smo ih tako i u slobodnom razgovoru nazvali. Roditelji su joj stalno pričali kako će da dođe Mile i da joj donese sportska kolica. Kada sam ih doneo, seo sam pored nje, a ona me je pogledala i nekim čudom izgovorila "sportska". To je bilo čudo i dvi smo ostali zapanjeni. Ne mogu da vam opišem kako smo se osećali njeni roditelji i ja. Dan kasnije, od tolikih emocija, imao sam problem sa pritiskom i išao kod interniste. Sve to sa njima ja proživljavam. Zbog toga sada pokušavam da srce i emocije stavim po stranu", kaže on.

"Dubina duše određuje ko je human, ne dubina novčanika"

Jurkić za Euronews Srbija objašnjava da nema pravila o tome ko hoće da pomogne, i dodaje da "dubina novčanika" nije presudna u tome, već kako kaže "dubina duše" koja nema veze sa materijalnim statusom, već sa iskrenom namerom. Kaže da mu se javljaju jer ljudi koji u njega imaju poverenje. Što se druge strane tiče, onih kojima je pomoć potrebna, kaže da uvek najpre ode u kuću te porodice da proveri da nije u pitanju neka prevara.

"Pre nego što oglasim apel za pomoć, najpre odem kod njih. Važno mi je da ih upoznam i da vidim kako žive i da li su iskreni, pa tek onda krećemo u akciju.", kaže on.

Zanimljivo je i da je Jurković 2019. godine saznao od Fondacije Divac da su darodavci iz dijaspore u Americi izabrali njega za humanistu godine. Tada su ga pozvali da dođe u Njujork na dodelu nagrade, kao i da mu svi troškvi prevoza i boravka budu plaćeni. Ovo je bila prva i retka prilka da vidi Ameriku, ali on se zahvalio i odbo.

"Čemu sve to? Ne radim ja da bi me neko zvao u daleki svet i da mi kaže da to što radim je lepo. Da idem negde i da se moje oči naslađuju a da tuđe plaču. Čast mi je tada bila, ali sam im rekao da taj novac daju nekome kome je zaista potrebna", rekao je on. Jurković je i tada za Dan državnosti od predsednika Srbije Aleksandra Vučića dobio Sretenjski orden za rad, ali kako kaže, njegova jedina nagada je to što uspe da nekome pomogne i olakša život pa bar na kratko.

"To može da shvati samo onaj ko se zaista i iskreno bavi ovim stvarima. Sa mnogima sam ostao prijatelj, sa mnogima sam u konatku, svi oni su mi i dalje zahvalni. Kada vidim kakve muke ljudi imaju, srećan sam što sam živ i zdrav i što mi je porodica na okupu", kaže Jurković koji se od 2007. godine bori da legalizuje kuću u kojoj živi bez struje.

Facebook.com/@StolarMileRakovac

"Ubila me papirologija više nego bilo šta, pa zbog toga ne mogu struju da uvedem. Ja sam i dalje optimista, jer kada god pomislim da mi je teško setim se kuća koje sa obišao i ljude kojima sam pomgao. Mnogo je nesreće", kaže on.

Sa njim je tu i njegov sin, a Jurković kaže da će ga on jednog dana i naslediti u da će nastavtiti, kako kaže, da širi dobrotu i pomoć.

"Dok me noge drže, nastaviću da radim sa tim. Sin će me naslediti jednog dana, a to je najvažnije. Važno je da dobra dela množimo i da ih bude što više. Ljudima je to potrebno", zaključuje Stolar Mile.