"Kao da kidnapuješ dedu": Zašto premeštanje orangutana preti njihovom opstanku

Kada su vlasti u Indoneziji pozvane zbog izveštaja o orangutanu koji se nalazio u jednoj vili, došle su na lice mesta i zatekle životinju vezanu konopcima od strane zabrinutih lokalnih ljudi. Zabrinuti zbog blizine životinje ljudskim naseljima, planirali su da je premeste u mirniji šumski habitat, daleko od ljudskih naselja, gde bi mogla da živi u krošnjama drveća. Međutim, kada su identifikovali 20-godišnjeg mužjaka, otkrili su da je on već bio premešten, ali je umesto da se smesti na novom mestu, prešao oko 130 kilometara kako bi se vratio "kući".

Istraživači sada shvataju da mnogi veliki majmuni, poput orangutana, imaju problem kada se premeste daleko od svojih domova, uprkos dobronamernim naporima ljudi da ih zaštite.

Orangutani se često premeštaju od strane vlasti u Maleziji i Indoneziji ako se proceni da su ugroženi od požara, uništavanja useva ili opasnosti od ljudskog razvoja. Međutim, nova studija koja je analizirala skoro hiljadu premeštaja u Indoneziji između 2005. i 2022. godine pokazala je da ova praksa često ostavlja orangutane izgubljenim, gladnim i u sukobima sa novim stanovnicima. Mnogi od njih se vraćaju kući, putujući više od 100 kilometara nazad do mesta gde su odrasli.

"Neke od ovih životinja su zaista stare. U jednom slučaju, premešten je mužjak od 60 godina. Za vas i mene, to je kao da neko otme vašeg deku, nokautira ga, stavi mu povez na oči, vozi ga kilometrima daleko od njegovog naselja i ostavi ga u nekom gradu koji nikada nije video, gde ljudi nisu srećni kad ga vide i mogu biti agresivni“, kaže Džulija Šerman, direktorka "Wildlife Impact-a" i glavna autorka studije.

Analiza je pokazala da se skoro trećina uhvaćenih orangutana vraća na prvobitnu lokaciju. Majke sa mladuncima ponekad se razdvajaju, što ugrožava opstanak mladih orangutana, koji mogu biti zavisni i do devet godina. Više od 80 odsto životinja je bilo zdravo kada su uhvaćene, što dovodi u pitanje potrebu za mnogim premeštajima.

"Premeštanje životinja van vidokruga može biti zgodno za ljude, ali ostavlja posledice po ove veličanstvene životinje", ističe Serge Vič, profesor biologije na Univerzitetu Liverpool Džon Mores i autor studije.

Orangutani su među našim najbližim rođacima u prirodnom svetu, a nekada su bili rasprostranjeni širom jugoistočne Azije. Danas su preostali samo na ostrvima Borneo i Sumatra, gde se bore za opstanak u fragmentima šuma i klasifikovani su kao kritično ugroženi. Usled strahova od širenja plantaža palminog ulja, zaštitnici životne sredine rade na pronalaženju najboljih metoda za očuvanje tri vrste orangutana: Borneanskog, Sumatranskog i Tapanulskog. Iako su sve tri vrste doživele dramatičan pad broja, Borneanski orangutan je najbrojniji, sa oko 105.000 preostalih jedinki, dok je Tapanulski orangutan najugroženiji sa samo 800 preostalih jedinki.

profimedia

Istraživači koji su analizirali vladine izveštaje, novinske članke i naučna istraživanja, upozoravaju da politika premeštanja orangutana daleko od njihovih teritorija remeti njihove socijalne strukture. Ženke orangutana obično žive u malim teritorijama prašume, dok mužjaci imaju veće teritorije i često su usamljeni. Premeštanjem na nepoznata područja, orangutani se suočavaju sa problemima u pronalaženju hrane i dolaze u konakt sa neprijateljskim susedima, piše Gardijan.

Više od 75 odsto orangutana živi izvan zaštićenih područja i može da preživi u fragmentisanim područjima šuma, poljoprivrednog zemljišta i plantaža, što znači da ljudi ponekad nailaze na njih na neočekivanim mestima. U Indoneziji, vlada i azili za divlje životinje nadgledaju hvatanje i premeštanje orangutana, ali indonežanska vlada nije odgovorila na zahtev za komentar za Gardijan.

Vič upozorava da je potrebno više truda kako bi se podstakli ljudi koji žive na ivicama šuma da nauče da koegzistiraju sa velikim majmunima, umesto da ih premeštaju na nepoznata mesta.

"Moramo raditi sa lokalnim zajednicama i kompanijama kako bismo našli održivo rešenje. Ne možemo hvatati sve životinje koje se nalaze na ivicama šuma. Nažalost, biće sve više ivica šuma kako razvoj napreduje", zaključuje Vič.

Dodatna istraživanja o uticaju premeštanja i ubijanja orangutana podigla su zabrinutost zbog njihove buduće održivosti, jer se ovi majmuni sporo razmnožavaju, budući da ženke potomstvo dobijaju jednom u 10 godina. Kombinacija premeštanja odraslih i ubijanja mogla bi rezultirati velikim padom populacije, prenosi Gardijan.

Džulija Šerman sugeriše da bi rešenje moglo doći iz neočekivanog izvora.

"Moramo učiniti da bude izvodljivo za ljude i orangutane da koegzistiraju, slično kao što to radi sa lisicama u Velikoj Britaniji. Možemo sve da ih ubijemo, možemo sve da ih premestimo ili da pronađemo način da koegzistiramo sa njima – jer su oni srećni na prostorima koje i mi koristimo", navela je Šerman.