Merima Isaković o životu u kolicima: "Nikad nisam sebe doživljavala kao nekog ko je nešto izgubio"

Komentari

Autor: Staša Rosić

28/05/2021

17:52

Merima Isaković o životu u kolicima: "Nikad nisam sebe doživljavala kao nekog ko je nešto izgubio" - Copyright Privatna arhiva

veličina teksta

Aa Aa

Čuvena glumica Merima Isaković je u intervjuu uživo za Mikser Festival opisala svoje iskustvo sa životom u kolicima, u koja je sela u 21. godini života posle teške saobraćajne nesreće.

Samo nekoliko dana nakon što je završila snimanje filma Živka Nikolića "Neka druga žena" 1980. godine, zadobila je teške povrede kičme u udesu, posle kojih u njenom životu više ništa nije bilo isto.

"Posle saobraćajne nesreće, izazov je bio toliki, da nisam imala vremena ni da zaplačem. Ono čega se sećam je operaciona sala i taj neki doživljaj van tela", ispričala je glumica u uključenju uživo na Mikser Festivalu.

"U svim trenucima velikih izazova, ja doživim momenat kompletne tišine. To je osećaj da ste ušli u neku večnost u sebi, deo prirode koji kaže da li ćete se i kako obračunati sa situacijom u kojoj se nalazite. Sećam se buđenja, osećaja zaustavljenosti, ne sećam se ničega drugog, samo da sam bila u beloj sobi, da su oko mene bili beli zidovi i ispred mene sedam belih ljudi", ispričala je Merima Isaković.

Shvatila je da je živa, ali da ne oseća telo ispod grudi na niže. Pošto od ortopedskog jastuka nije mogla ni da vidi svoje noge, strahovala je u tom trenutku da ih je izgubila.

"Ideja da nemam noge me je užasnula. Imala sam 21 godinu i pošto sam i igrala balet, igrala na sceni i bila na filmskim festivalima, bilo mi je zbunjujuće to što odjednom nisam osećala svoje telo", rekla je ona.

Međutim, kada ju je doktor pitao da li oseća njegov dodir na nogama, osetila je ogromno olakšanje.

"Ja ne mogu da vam opišem taj osećaj sreće: ma kakva lutrija! Ja sam rekla: ’Nemam pojma doktore, ali ne brinite, sve će biti u redu’. Ja ne mislim da sam to rekla ni iz kakve pameti, nego je to izašlo iz moje prirode. Ja jako volim život i uvek čak i kad vozim kroz tunel, gledam kad će svetlo. To je verovatno ta neka moja priroda koja me je podigla iznad osećaja gubitka. Nikad nisam sebe doživljavala kao nekog ko je nešto izgubio, nego kao nekog ko sad ima novi izazov koji treba da spozna, da pobedi i da izađe iz njega", ispričala je ona.

Merima je godinama živela u Novom Zelandu i u Australiji i bez prepreka putovala svetom, ali je pogađa što u Beogradu ljudi u kolicima nemaju pristup svim javnim ustanovama.

"U Beogradu su napravili prilaz sa ulica na trotoare i mislim da je, na žalost, tu Beograd stao. Nažalost, ne vidim da se išta novo desilo. Ljudi ne mogu da sednu u restoran više od nekoliko sati, jer nemaju gde da odu u toalet. Populacija koja fizički ima neka ograničenja, ne treba da oseća sramotu zbog toga", kaže ona

"Posle mog udesa, javljali su mi se ljudi koji su imali saobraćajne nesreće i povrede kičme, i koji po deset godina nisu izašli iz svog stana. Povrh toga što su imali povredu i možda trpe bolove, dodatna je kazna što ne mogu nigde da izađu", smatra ona.

Čarolija pozornice

Merima je važila za jednu od najvećih mladih zvezda jugoslovenske kinematografije. Glumu je upisla kao najmlađa u klasi profesorke Ognjenke Milićević i to u 17. godini, da bi je završila u klasi profesora Milenka Maričića.

Samo godinu dana kasnije dobila je ulogu u filmu "Ljubav i bijes" Bakira Tanovića, a nedugo zatim i u svom najpoznatijem "Jovana Lukina" u režiji Živka Nikolića.

Ova joj je uloga, uz Ofeliju, koju je igrala uz Radeta Šerbedžiju kao Hamleta, prema sopstvenom priznanju, najdraža u karijeri.

Merima je podelila utiske o svojoj saradnji sa nekim od najvećih umetnika tog vremena.

"Osećala sam se kao da hodam i dišem čaroliju scene. Radeta Šerbedžiju, Petra Božovića i Miodraga Krivokapića zvala sam trubaduri. Bila sam jako mlada, ali sam mnogo naučila, jer upijate celim bićem i tu nema foliranja. Ti ljudi su pesnici", rekla je glumica.

Osvrnuvši se na početak razgovora sa novinarom Aleksandrom Đuričićem u kom su tema bile optužbe za seksualno zlostavljanje na račun Branislava Lečića, ona kaže da se njene nekadašnje kolege poput Šerbedžije, Božovića, Krivokapića, kao i Dragana Nikolića, ne mogu ni porediti s njim.

"To su ljudi koji vas ne mogu povrediti, jer to u sebi ne nose. Ne bih mogla da zamislim i nebo bi mi se srušilo da je neko od njih bio uključen u ovakvu priču. Time što sam Lečića uspela da nadmudrim, sačuvala sam i tu čaroliju scene, jer niko drugi posle njega to nije ni pokušao", kaže Merima.

Najlepše reči ima i za reditelja Živka Nikolića s kojim je razvila odnos ispunjen poverenjem.

"Živko Nikolić je Dali jugoslovenske kinematografije. Jedan čovek izuzetnog humora, inteligentnog humora, likovnih poteza u filmu... On je obožavao Rembranta. Pričao je o Rembrantu satima. Umeo je da priča o svetlu na licu, o slikama, o kadrovima i da prenosi to. On je čovek koji je disao na kreativan način. Nisu ga, nažalost, razumeli", smatra glumica.