Dejvid Hokni, najskuplji živi umetnik: Iz lokdauna šalje "kovid kolekciju" za ranjeni svet

Dejvid Hokni, jedan od najuticajnijih britanskih umetnika 20 veka, čija su dela na aukcijama prodavana za rekordno visoke iznose, pripremio je izložbu digitalnih dela inspirisanih prolećem, a koja je otvorena u Galeriji britanske Kraljevske akademije. Tim povodom razgovarao je sa novinarom Gardijana Džonatanom Džounsom, i već na početku zadovoljno komentarisao rečima:

"Mislim da izgleda izvanredno. Sve je na istu temu, zar ne? Nema mnogo takvih izložbi, zaista, izložbi koje su potpuno posvećene proleću".

David Hockney

Po prvi put, 83-godišnji umetnik razgleda dela izložena na njegovoj novoj izložbi u Kraljevskoj akademiji u Londonu. Deluje da je zadovoljan i to s pravom. Dela su hipnotički zanosna. Ali umetnik je tu samo virtuelno, dok zapravo sedi u svojoj, kako je zove "kućici sedam patuljaka" u Normandiji, odeven u crveno-crno-belu jaknu, kariranu kravatu, plavo-zeleni pulover i okrugle naočare sa zlatnim okvirom. Njegov kaleidoskopski odabir odeće podjednako je živopisan i upečatljiv kao platna oko njega. Hokni nije samo slikao proleće; on se obukao u njega.

Njegova izložba prikazuje dela koja je umetnik napravio na svom tabletu i to u aplikaciji, a u tome su mu pomogli kompjuterski stručnjaci iz Lidsa. 

Hokni je ispunio neke od najvećih prostorija Kraljevske akademije slikama rascvetalih grana, leja sa cvećem, jezerca zasutog kišom i kućice na drvetu: jednostavne teme, verno oslikane. Reč je o dirljivo optimističnim delima, punim prolećne nade, iako je kovid bacio planetu u očaj.

Sada te slike odštampane u dimenzijama slikarskog platna izgledaju još bolje. To je Hoknijeva najbolja izložba u dugo godina, a možda i najbolja ikad, budući da je oda radosti za ranjeni svet. Takođe je i "omaž", kaže on, slikarima koji su ga insprisali.

Hokni je rođen u industrijskom gradiću Bredfordu 1937. i odrastao je u Britaniji posle Drugog svetskog rata, prepunoj smoga. Gde je našao inspiraciju za tako jake, blistave boje?

"U radovima Monea, Matisa i Pikasa. Bredford je tada bio veoma, veoma crn grad. Zgrade su bile potpuno crne od uglja. A to sam i slikao: niste mogli da vidite mnogo boje. Ali se sećam da sam 1954. u Mančesteru gledao izložbu Van Goga. Mislio sam kako je Van Gog bogat umetnik, jer je mogao da koristi dve cele tube plave boje da oslika nebo. Uvek sam pamtio tu izložbu. Bila je to za mene važna stvar", objašnjava Hokni.

To ga je podsetilo na Van Gogovu turbulentnu ličnost.

"Ima jedna priča, za koju mislim da je tačna, da je Van Gog uvek terao Tuluza-Lotreka da pokrene komunu za umetnike. Ali Lotrek je bio aristokrata koji je stvarao u Parizu i nije bio uopšte zainteresovan za komune. Rekao je Van Gogu: ‘Treba da ideš u Arl‘. Želeo je da ga se otarasi", smeje se Hokni, pa dodaje:

"Siguran sam da je to tačno, jer bi mu on bio vrlo iritantan. Pa, otišao je u Arl i bilo je dobro, zar ne?"

Hoknijev život može se smatrati dugom potragom za svetlijim suncem, snažnijim bojama, bleštavijom svetlošću. Oduvek je želeo da bude umetnik: kada je krenuo u gimnaziju u Bredfordu, saznao je da je samo najnižoj klasi dozvoljeno da "gubi vreme" na crtanje, tako da je namerno nizao neuspehe u svim predmetima. Napustio je svoje turobno rodno mesto i upisao se na umetnički koledž u Londonu, a zatim otputovao u Njujork gde je izbeleo kosu i shvatio da je London posle Drugog svetskog rata bio potpuno dosadan naspram Sjedinjenih Američkih Država.

Do 1964. živeo je u Los Anđelesu. Kako sada posmatra Normandiju, tako je nekada gledao Kaliforniju.

"Sećam se da u Bredfordu nije bilo mnogo senki, jer je svetlost, uglavnom bila samo siva. Primećivao sam senke u holivudskim filmovima i znao sam da je Holivud svetlo mesto sa suncem i zato sam želeo da odem tamo. Kao što je Van Gog išao u Arl".

Hokni je slikar hedonista. Njegove slike govore o uživanju. Njegova potraga za životom, slobodom i srećom našla je svoj izraz u prikazima homoseksualnih želja, u vreme kada je homoseksualnost bila krivično delo u Britaniji. Ali njegove slike bazena, plivača i ljudi pod tušem, njegovih prijatelja iz Los Anđelesa, poput pisca Kristofera Išervuda, nisu bile samo beleške iz života: bile su poetična rapsodija svetla i boja. Kroz belu penu koja ostaje iza skakača u vodu na tamnoplavoj podlozi pod svetloplavim nebom, on je izražavao čežnju i ljubav koji su činili taj trenutak.

Aukcijska kuća "Kristi" u Njujorku 15. novembra 2018. prodala je jedan od najpoznatijih Hoknijevih ranih radova "Portret umetnika (Bazen sa dve figure)" po rekordno visokoj ceni, koju je do tog trenutka postiglo neko delo živog umetnika - 90 miliona dolara.

Ali Hokni je tada imao druge stvari na pameti. Pronašao je nešto što naziva svojim "rajem". To nije bio glamurozni raj koji je nekada video u Holivudu, nego pastoralni raj francuskog vrta.

Tog leta vozio se Normandijom i bio zadivljen krajolikom.

"Ovaj deo sveta je prelep. Neverovatno je zelen. Svuda gde pogledamo je zelenilo. Na horizontu je samo drveće: jedine zgrade koje se vide iz moje kuće su moj studio i štala. Inače je samo drveće. Ne možemo baš da vidimo zalazak sunca, jer ga zaklanjaju neka brda. Izlazak sunca vidim sa kuhinjskog prozora. Baš dok izlazi, na horizontu se vidi mala zlatna poluga. Magično je: možete ga gledati oko dva-tri minuta i onda postaje suviše blještavo. Zimi ga vidim iz spavaće sobe, jer se pomera ka jugu. Pomeraće se ka severu do 21. juna, a onda će opet krenuti na svoje putovanje ka jugu".

Želeo je da pronađe mesto sa kog će slikati proleće i razgovarao je o tome sa svojim asistentom Žan-Pjerom Gonsalvijem de Limom.

"On mi je rekao: 'Ako iznajmiš kuću, možda nećeš moći u njoj da pušiš'. I onda je pozvao neke agente. Od trenutka kad smo ušli na ovo mesto, obojica smo se zaljubili u njega. Posle samo 25 minuta odlučili smo da ga iznajmimo, jer nije bilo ni skupo. U Saseksu bi koštalo đavolski mnogo više", priča Hokni za Gardijan.

Njegova staloženost, kao i njegov akcent, nešto su što će zauvek nositi iz Jorkšira. Ali nema ničeg skromnog kada je reč o projektu koji je započeo.

"Učim Francuze kako da slikaju Normandiju. Oni su odustali od slikanja, zar ne? To je Derida, zar ne? Kad je rekao da je slikarstvo mrtvo, oduvek sam smatrao da nije u pravu, jer sam mislio: 'Pa, to znači da je fotografija jedini prikaz koji se može smatrati ozbiljnim'. Svi su sad fotografi, zar ne? Crtež je mnogo interesantniji", kaže pokazujući po galeriji. "Da su ovo fotografije, ne bi ni izbliza tako dobro izgledale. Ni izbliza!"

Slavna "tradicija" modernog francuskog slikarstva je prema njegovom mišljenju, umrla: u toj zemlji nema ekvivalenta slikarima koji su taj plamen održali u Nemačkoj, Britaniji i SAD. On je tu da nauči Francuze kako da se dožive iz novog ugla, a lekcije kako deluje, dobro idu.

"Neka francuska kompanija nazvala je ružu po meni", s ponosom dodaje.

"Dolazak proleća" prikazan je prošle godine u Parizu, a on se priprema za veliku izložbu u Muzeju Oranžerije, jednom od najvećih muzeja u francuskoj prestonici. Tu će spojiti svoje slike Normandije i napraviti savremenu tapiseriju iz Bajea dugu 88 metara.

Izložba će ga smestiti pored jednog od najpoznatijih francuskih slikara pejzaža, Monea, jer se u galeriji nalaze njegove "Nimfe".

Baš kao i Mone, i Hokni stvara lični svet prirodne lepote. Njegova bašta zauzima 1,6 hektara i njom protiče potok. Dok razgledate izložbu u Kraljevskoj akademiji, osećate da ste tamo, da omađijani šetate njegovim imanjem. 

U jezercetu ima i nekoliko lokvanja koje je Hokni naslikao sa punim odrazom, baš kao Mone. Šta ga čini tako privlačnim?

"Ja mislim da je to prostor: drveće postoji u prostoru. Kako vidimo prostor? Nekad ljudi kažu: 'Mi vidimo samo predmete, ne vidimo prostor'. Ali mi osećamo prostor, zar ne? Mislim da je to apsolutno tačno. Osećam ga ovde", kaže umetnik.

Gonsalvi de Lima oblikuje njegov vrt baš kao što je Mone oblikovao svoj, a Hokni govori: "Dok sam radio 'Dolazak proleća' 2020. Gonsalvi je planirao 2021. Već je osmišljavao nove cvetne leje, raspored drveća. Sada imamo drvo bora privezano kanapom. Stajaće tu neko vreme da ga vetar ne odnese. On vidi da slikam u slojevima i aranžira drveće, cveće i druge stvari u skladu s tim".

Mone je nakon tragedije Prvog svetskog rata državi poklonio slike koje su izložene u Oranžeriji. Vek kasnije, Hokni pokazuje da je priroda slikarstva u tome da rezonuje sa velikim krizama. Ali nije raspoložen da se vajka zvog pandemije.

Umesto toga, šali se da Gonsalvi de Lima ove slike zove "Kovid kolekcijom", kao da su na modnoj reviji. Daleko je od patnje. Kaže da je u lokdaunu dobio sve vreme sveta.

"Divno mi je bilo. Dugo sam radio. Nekad sam u krevet išao u devet u veče, a nekad je još bio dan kad legnem u krevet, ali sam voleo da ustanem rano ujutru, baš kao što je to radio Mone", navodi Hokni.

U Kaliforniji, kaže on, nema proleća, jer nema zapravo ni zime. Tek kad je počeo da provodi više vremena u Britaniji, primetio je smene godišnjih doba. "Prvo proleće koje sam video u 20 godina bilo je 2002. 'Pozirao sam za Lusjena Frojda i šetao sam svakog jutra kroz Holand Park. Primetio sam proleće i pomislio: `Oh, ovo je vrlo uzbudljivo! Vrlo uzbudljivo!'", zaključuje Hokni.