Fotoreporter Ron Haviv za Euronews Srbija: Dokumentujući ratove širom sveta, shvatio sam da su ljudi univerzalno okrutni

Fotografije su prikaz jednog trenutka, ali i dokument o vremenu u kojem su nastale. Fotoreporter čije su fotografije o ratovima u Bosni i Hercegovini i drugim zemljama postale poznate širom sveta, Ron Haviv, već više od tri decenije stvara upečatljive prizore u zonama ozbiljnih kriza i sukoba. Izložba "Imagine: Refleksije o miru" u organizaciji Fondacije VII, čiji je Ron Haviv jedan od osnivača, povod je za razgovor u emisiji "Intervju dana" na Euronews Serbia.

Zoran Radovanović: Gospodine Haviv, koja je to fotografija koju do sada niste uspeli da snimite, a hteli ste oduvek?

Ron Haviv, fotoreporter, Direktor Fondacije VII: Mislim da sam u stalnoj potrazi za fotografijama koje će imati više uticaja; koje će ubediti veći broj ljudi da učine nešto za opšte dobro: da na izborima glasaju drugačije, da protestuju snažnije, da doniraju novac ili da samo razmišljaju drugačije. Verujem da je izazov uvek u pokušaju da stvorite fotografije koje će nešto značiti. Sliku koje će se ljudi sećati. Lako je snimiti fotografiju koju ćete zaboraviti za sekund - izazov je da snimite fotografiju koju će ljudi gledati jedan sekund i nikada je neće zaboraviti.

Pokušavate da na vizuelno atraktivan način prenesete poruku. Koja je Vaša poruka?

Mislim da je najvažnija poruka – informacija o tome šta se tačno događa u tom trenutku, bar je tako u mom poslu. Ideja je da podignem svest o ljudskim pravima, da svako postavi pitanje o svojoj ulozi u događajima, posebno kada su ljudi odvojeni geografski, ekonomski, i na drugi način. U današnjem svetu svi smo izuzetno isprepleteni. Govorim Vam kao Amerikanac, u zemlji u kojoj je posle 11. septembra 2001. godine postao jasno da spoljna politika može da se, iz nekih dalekih mesta kao što je Avganistan, vrati kući i utiče na ljude. S tim shvatanjem da je danas sve međusobno povezano. Ukrajina je savršeni primer. Ono što se događa u ratu između Rusije Ukrajine i utiče na svet na različite načine. Imam želju da moja fotografija treba da, kao prvo: ljude podseti, da ljudima objasni, da dokumentuje događaje, da ljudi budu odgovorni za svoja dela; ali i da ljudi budu odgovorni zbog nečinjenja.

profimedia

Kao osnivač nezavisne foto Agencije VII, imate li dovoljno slobode da uradite ono šta želite, umesto onoga što Vam je naručeno?

Da, osnovna ideja Agencije VII – koja je u početku bila partnerstvo sedmoro, a sada 28 fotografa – jeste da svi imamo istu želju da ispričamo priču, ali na drugačiji način. U toku postojanja agencije u poslednjih dvadeset godina, osnovali smo Fondaciju VII. S njom smo stvorili projekte poput ovoga: "Imagine: Refleksije o miru", da bismo mogli da radimo projekte koji uobičajeno nemaju podršku tradicionalnih medija. Imamo i misiju, kroz našu obrazovnu granu, Akademiju VII, u kojoj podučavamo o vizuelnom novinarstvu. Za većinu naših polaznika, kurs je besplatan. Za tri godine smo edukovali preko hiljadu polaznika. Sedište nam je u Sarajevu, drugo sedište je u Francuskoj, kao i u Njujorku. Verujemoda je uloga vizuelnog novinara da javnost shvati sliku i da je to temelj demokratije. To je važna informacija, a mi želimo da se uverimo da svaka generacija može da snimi takve fotografije koje će svetu pokazati šta se događa.

Koja Vaša fotografija sadrži najviše informacija, odnosno ima najbolji kontekst?

To je odlično pitanje. Teško je reći, jer različite fotografije imaju drugačiji uticaj iz različitih razloga. Snimio sam nekoliko različitih fotografija koje su postale poznate i uticale su na spoljnu politiku američke vlade i na drugim mestima. Mislim da su te fotografije meni lično važne, zato što su omogućile da fotografija ima uticaj. Ima nekoliko njih iz Centralne Amerike, iz Paname, zatim iz Bosne i Hercegovine, koje su imale veliki uticaj tokom poslednjih trideset godina od dana kada su nastale pa do dan-danas. Da bi fotografija uspela da se vremenom odvoji od svog "rođenja" kao novinske fotografije i postane deo spoljne politike, obrazovanja, kulture, razgovora… to je veoma teško. No, ako fotografija uspe da to postigne, to pokazuje moć fotografije, posebno kada ona premosti jaz generacijâ.

Danas svako ima mobilni telefon i može da snimi fotografiju. Vaša poruka: kako snimiti fotografiju koja će biti značajna?

Mislim da smo danas svi mi fotografi, što je fantastično. Mi smo svi i izdavači, jer svetu pokazujemo kako vidimo svoj život, bilo da je reč o snimku vaše mačke, sendviča, prijatelja, porodice – ona za vas ima lično značenje koje želite da podelite. I to svedoči o moći fotografije. Mislim da mogućnost da delimo snimke koji su značajni nama i našoj sredini jeste važna. To činite kada snimite fotografiju, kada joj dodate opis, bilo da je taj opis zabavan ili sadržajan, vredan objave u medijima. Važna je ta mogućnost da svi možemo da reagujemo slikama.

Da li je fer da Vam postavim pitanje: koji je najteži sukob kojem ste bili svedok?

Mislim da nije fer postaviti takvo pitanje. Vrlo je teško porediti. Sukobe je teško porediti po patnji. Mislim da je, čak i ako je statistički više ljudi stradalo ovde a ne onde, ili je ovaj trajao duže od onog, kada to razdvojite i razgovarate o tome kako je to uništilo život ljudi, a posebno život nedužnih civila što se svuda dešava. Dokumentujući sukobe širom sveta, uočio sam univerzalnost okrutnosti ljudskih bića jednih prema drugima, i kako ljudska bića mogu da iskoriste strah i privrženost da učine užasne zločine navodno u ime samoočuvanja. Jedno čemu se nadam radeći, kao i moje kolege iz Agencije VII, jeste da dok doprinosimo toj ideji da obrazujemo ljude, malo po malo… Ne mislim da fotografija može da zaustavi rat, ali možete da pokušate da izmenite mišljenje ljudi ili da povoljno utičete na jedan-dva života, to je naš cilj.

Ipak, to je vrlo teško. Kada se tokom devedesetih raspadala Jugoslavija, refren je glasio: "Ne mogu da verujem da u Evropi u XX veku imamo još jedan rat". Sada govorimo za Ukrajinu: "Ne mogu da verujem da u XXI veku ponovo vidimo rat u Evropi". Dakle, mnogi ljudi su ignorisali pouke koje su, nadam se, naučili s raspadom Jugoslavije. Sada ćemo imati nove lekcije iz rata Ukrajine i Rusije. Ipak, mi kao dokumentaristi, kao posmatrači, moramo da nastavimo da budemo tamo, iako to deluje beznačajno u ovom trenutku, da bismo ljudima pokazali šta se događa, s nadom da sledeća pokolenja neće ponavljati greške svojih roditelja.

Euronews/Ron Haviv

Serija Vaših fotografija nastalih u Bijeljini 1992. godine... Ponovo su izronile u centar pažnje javnosti zahvaljujući članku u časopisu Rolling Stone pod naslovom: "DJ i ratni zločini".

To je dobro pitanje. Priča o DJ-u i Bijeljini je svakako već neko vreme bila poznata medijima na Balkanu. Mislim da treba odati priznanje reporterki Sofiji Džouns zato što pokušava da prouči slučaj koji se u sudovima za ratne zločine u Srbiji nije pomerio s mesta. Ona pokušava da ustanovi zašto se to događa, zašto nije bilo akcije kada je bilo očiglednih dokaza. Ne obavezno u smislu da se osude ljudi koji su zabeleženi kako ubijaju ljude, nego zbog toga što je DJ lično bio tamo. Mislim da to svedoči o tome da život te fotografije, iako je odavno objavljena, i dalje je predmet razgovora tokom svih ovih trideset godina, i da to takođe svedoči o moći fotografije.

Kakav je Vaš osećaj kada imate pristup mestu koje je opasno, iz kojeg bi drugi ljudi hteli da pobegnu, a Vi ste u situaciji da se posle toga vratite kući, a oni ne?

Nema sumnje da gde god odlazim koristim jednu veliku privilegiju. Privilegiju kao Amerikanac, kao novinar, kao belac – mogu da stignem na mnoga mesta i da odem s njih. To nikada nisam uzimao zdravo-za-gotovo. Privilegija mi je i mogućnost da ispričam priču o ljudima koje snimam, i da to učinim na takav način da ima uticaja. Samo se nadam da vreme koje provedem tamo obrazložim onime što radim.

Bila je sigurno jedna situacija u kojoj ste morali da ostavite foto-aparat ili Vam je on bio oduzet. Kakav je osećaj biti samo svedok događaja, a ne uspeti da snimite fotografiju?

Svakako ne idem na razna mesta samo u posetu, tako da ako me spreče u fotografisanju… Znate, mogu da ispričam priču, ali sam i dalje fotograf. Želim da priču prenesem prizorom, da bi i drugi videli ono što sam video. Mislim da, kada napustim to mesto – a uvek je teško kada odlazim – uvek osećam krivicu što mogu da odem, a ti ljudi ne. Prošle godine sam više meseci proveo u Ukrajini, a svi muškarci mojih godina, i mlađi i stariji, nisu mogli da napuste zemlju. Tako na mnogo mesta – drago mi je što mogu da dođem, imam bolju zaštitu od drugih, imam svoje ljude, novac… Zato je apsolutni imperativ da vreme koje provedem tamo i vreme koje mi ljudi omoguće da dokumentujem život, bude pokazano i cenjeno, i da ima uticaja. Mislim da nema ničeg goreg nego kada na fotografiji ima nešto važno, a to se ignoriše. Ipak, na slučaju mojih fotografija iz Bijeljine koje mogu da navedem kao primer, je bilo to da kada su prvobitno objavljene, u svetu nije bilo skoro nikakve reakcije. Bilo je reakcije u Bosni i u regionu, ali Amerikancima i Nemcima je bilo nevažno, nikog nije bilo briga. "A, da, bilo je nekih zločina", ali hteli su da ignorišu. Posle svega što se dogodilo, kada je rat postao mnogo gori, fotografije su počele da dobijaju na značaju i da imaju drugo značenje. I to je još jedan primer moći fotografije. Mnoge fotografije koje su sada snimljene u Ukrajini sada nekako prolaze, ali za godinu ili dve njihov značaj može biti prilično dramatičan, mnogo veći nego danas.

Da imate priliku da snimite jednu fotografiju svet kakav je danas, kakav bi bio opis ispod te fotografije?

To je vrlo dobro pitanje. Nisam o tome mnogo razmišljao. Nadam se da bi to bilo nešto vrlo pozitivno. Slavljenje mira, posle kraja rata u Ukrajini – bilo bi izvrsna snimiti takvu fotografiju. Slavlje zato što se sve vratilo kao u vreme pre 24. februara 2022. godine. To bi, kada je reč o trenutnim događajima, bilo lepo nadati se nečemu takvom.

Zoran Radovanović, Euronews Serbia: Hvala Vam.

Ron Haviv, fotoreporter, Direktor Fondacije VII: Zadovoljstvo mi je, hvala.