Luj Armstrong: Od dečaka sa ulice do kralja džeza

Prošlo je tačno pedeset godina, otkako je ovaj svet napustio slavni muzičar Luj Armstrong u 69. godini života.

Pred kraj života je bio vrlo lošeg zdravstveno stanja. U dva navrata je završio na intenzivnoj nezi zbog problema sa srcem i bubrezima, ali je tokom jula i avgusta 1970. snimio mnoge audio zapise o svom životu na novom Tandberg uređaju koji je njegova supruga Lusil donela u njihov dom u Njujorku.

Iz tih zapisa nastala je knjiga "Luj: Priča Luja Armstronga", koju potpisuje slavni muzički novinar Maks Džouns i to je jedna od dve njegove autobiografije, u kojima je govorio o muzici, ljubavi, ali i siromaštvu i teškim uslovima života sa kojima se suočavao.

Njegova jevrejska porodica

Armstrong je rođen 4. avgusta 1901. u siromašnoj četvrti Nju Orleansa, toliko opasnoj, da su je lokalci zvali "Bojno polje" (The Battlefield). Otac je napustio porodicu dok je Luj još bio dečak, a njegova majka, koja je i sama bila tinejdžerka, morala je da se okrene prostituciji, kako bi spojila kraj s krajem. 

Najveći deo detinjstva proveo je uz baku, ali je drugi dom našao u porodici Karnofskih, rusko-litvanskih emigranata, koja ga je "zaposlila" da radi razne simbolične poslove u njihovom trgovačkom biznisu.

Luj je kasnije pisao da su ga Karnofski tretirali kao svoje dete, hranili ga i pozjamili mu novac da kupi svoj prvi instrument, kornet od pet dolara iz lokalne zalagaonice. 

U znak zahvalnosti prema svojim dobrotvorima, Armstrong, koji je uz njih progovorio Jidiš, kasnije je oko vrata nosio privezak sa Davidovom zvezdom.

Sin Karnofskih po imenu Moris koji je bio blizak Lujev prijatelj, otvorio je kasnije prvu prodavnicu džez ploča u Nju Orleansu, koju je Armstrong posećivao svaki put kada bi došao u rodni grad.

Dete iz doma

Uprkos dobročinstvima Karnofskih, Luj je ipak bio dete ulice. Tako je u novogodišnjoj noći 1912. uhapšen kada je kod njega pronađen pištolj koji je pozajmio od jednog od svojih brojnih „očuha“ i završio je popravnom domu.

U početku se nije slagao sa učitljem Piterom Dejvisom, ali ga je on pozvao u domski orkestar, u kom je konačno dobio priliku da uči kako da zaista svira kornet. Iz doma je izašao 1914. prepun želje da bude profesionalni muzičar. 

Mentora je našao u najboljem kornetisti u gradu Džou "Kingu" Oliveru, a uz njega je polako ali sigurno gradio dobru reputaciju i stalno dobijao poslove na rečnim brodovima na Misisipiju.
Tada je imao osamnaest godina i Oliver ga je pozvao u Čikago, za drugu trubu u orkestru, a kako će se ispostaviti, vrlo brzo i prvu. 

profimedia

Armstrong se zaljubio u pijanistkinju benda Lilijan Hardin, kojom se oženio 1924. Ona ga je nagovorila da napusti Olivera i nakon kratkog pokušaja da radi sa Flečerom Hendersonom i njegovim orkestrom u Njujorku, konačno je odlučio da pod svojim imenom snima ploče. 

Maestro Armstrong

Ploče Luja Armstronga i njegove Petorke, a kasnije Sedmorke, su među najuticajnijim albumima džez muzike. Njegove improvizacije transformisale su džez od muzike orkestra u solo umetnost, a njegov ekspresivni lokal i pevanje „bez teksta“ učinili su ga poznatim i traženim i preko okeana.
Do kraja decenije, njegov bend nastupao je u Njujorku brodvejskom kabareu "Hot Chocolates", a onda su ubrzo krenuli na turneju širom sveta, koja je trajala do njegove smrti.

Mnoga njegova putovanja organizovao je američki Stejt department, a obišao je čak i Afriku, gde je s radošću dočekan. 

 

 

U Gani ga je masa ljudi nosila na tronu ulicama, a na njegovom koncertu na stadionu okupile su se stotine hiljada ljudi, što je bilo nečuveno za to vreme.

Boravak u zatvoru

Luj je nekoliko dana u martu 1931. proveo u kalifornijskom zatvoru zbog posedovanja marihuane, koju je neskriveno voleo celog života.

O incidentu koji je doveo do njegovog hapšenja, progovorio je tek pred kraj života. Ispričao je kako je sa bubnjarem Vikom Bertonom "zapalio džoint" ispred noćnog kluba u Holivudu, kada su im s leđa prišla dvojica detektiva i rekla: "Momci, mi ćemo vam uzeti flop".

Armstrong je proveo devet dana u zatvoru Grada Los Anđelesa, gde su ga ostali zatvorenici terali da peva "Old Rockin' Chair". Volela su ga oba cimera, iako se međusobno nisu podnosili. 
Tokom perioda provedenog u zatvoru, najviše se plašio da će ga policija udariti u usta i uništiti mu ambažuru, odnosno sposobnost da duva u trubu.

Međutim, povreda usne snaći će ga tek godinu dana kasnije, tokom njegove prve turneje po Evropi, zbog koje je na kraju morao da pravi jednogodišnju pauzu.

"Ambasador Sač"

Kada je krajem pedesetih počela da opada popularnost velikih bendova, osnovao je All Stars, s kojima je snimio veliki broj hitova.

Bio je toliko tražen u inostranstvu da su ga zvali "Ambasador Sač" ("Satchmo" ili "Satchel Mouth", odnosno "velika usta").

Međutim, dugo vreme provedeno na putu ga je umorilo i prvi srčani udar imao je 1959. Ponovo se vratio u Bet Izrael bolnicu zbog problema sa srcem i bubrezima 1968. Iako su ga lekari savetovali da prestane da svira, on je nastavljao da vežba u svom domu u Kvinsu, gde je živeo sa svojom četvrtom ženom Lusil još od 1943.

Na kratko se vratio sviranju 1970. ali je to za njega bilo previše. Umro je mirno, u snu, 6. jula 1971, samo nekoliko meseci nakon svog poslednjeg nastupa u Voldorf Astoriji u Njujorku.

Borac protiv diskriminacije

Neke njegove kolege optuživale su ga da ne govori dovoljno o rasizmu u Americi, zbog čega su ga neki nazvali "Čiča Toma" što je bio pogrdan naziv za Afroamerikance koji su suviše servilni prema belcima. 

profimedia

Međutim, 1957. jednoj grupi crnih đaka zabranjeno je da prisustvuju časovima u belačkoj srednjoj školi u Arkanzasu i kada je o tome upitan u jednom intervjuu rekao je: "Zbog načina na koji tretiraju moje ljude na Jugu, Vlada može da ide do đavola!"

Dodao je da je predsednik Dvajt D. Ajzenhauer "dvoličan" i da nema "petlju" da se umeša, izjavivši da više nema nameru da svira na turnejama koje sponzoriše američka vlada.

Komentari su izazvali pravu senzaciju, a neki belci su čak pozivali na bojkot njegovih nastupa. 
Međutim, Ajzenhauer je na posletku omogućio đacima pomenute škole da ipak prisustvuju časovima. 

Pred kraj života kritikovao je nehrišćanski način na koji su Jevreji i Afroamerikanci diskriminisani u Americi. Kritikovao je i većinu crne zajednice, optužujući ih za lenjost i nedostatak ambicija, a navodio mentalitet i posvećenost kulturi kod Jevreja kao uzor na koji se treba ugledati. 
Nedugo pre smrti, prisetio se svog aktivizma i rekao: "Ja sam sam muzičar, ali mislim da sam uvek radio stvari koje su uzdigle moju rasu, ipak to niko nije cenio".