Igre 
Marina Abramović: I sama sam umalo umrla zbog ljubavi
Komentari17/01/2023
-08:24
Slavna umetnica performansa Marina Abramović napisala je esej objavljen u novoj antologiji "Poslednji dani opere", u kojoj su razmišljanja čuvenih svetskih umetnika o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti opere.
Abramović, koja je svojim scenskim spektaklom "Sedam smrti Marije Kalas" i sama se oprobala u ovoj grani umetnosti, a u knjizi koju objavljuje švajcarski izdavač "Skira", daje svoj pogled na operu, čiji je odlomak preneo ArtNet:
"Opera je vrlo star oblik umetnosti. Razvijala se vekovima. Ima sopstveni jezik i pravila i vrlo specifičnu i entuzijastičnu publiku. Ali sada smo u 21. veku i vreme je da se promene pravila, razmontira struktura i udahne svež vazduh u operu. Na taj način, možemo da stvorimo kompletno umetničko delo.
U Antverpu sam 2018. razvila koncept i scenografiju za "Peleasa i Melisandu" Kloda Debisija. Bio je to prvi put da sam radila u operi i za mene vrlo inspirativan trenutak. Radila sam na baletu zasnovanom na Ravelovoj sviti "Bolero" zajedno sa koreografima Sidi Larbi Čerkui i Damijenu Džaletu.
profimedia
U poređenju sa Debisijevom operom, to je mnogo stroža forma i posledično teža. Debisi je ostavio mnogo prostora za interpretaciju u svojoj operi, što je ključno za vizuelne umetnike, jer taj prostor ostavlja slobodu mašti.
Za "Peleasa" moj dekor je uključio upotrebu velikih kristala; zajedno sa videom Marka Brambile, istaknut je metafizički aspekt drame, a nevidljiva moć muzike postala je vidljivija.
Ne znamo odakle je Melisanda: Golo je pronalaziu šumi. Može biti vanzemaljka sa druge planete? Kristali takođe mogu da se interpretiraju kao svemirski brodovi koji su nam je doneli. Da li je ona čovek? Da li je njena ljubav stvarna? Da li umire za ljubav? Sva ta pitanja usmerena su ka publici, a oni treba sami da pronađu odgovore.
Povezane vesti
Razmišljala sam dugo o toj romantičnoj ideji umiranja za ljubav, jer sam vrlo romantična osoba. Pre mnogo godina i sama sam umalo umrla zbog ljubavi. Iskustvo je bilo tako bolno i toliko mi je apsorbovalo dušu, da mislim da više ne bih mogla to da uradim. Srećna sam što sam preživela, jer sada mogu da se bavim svojim radom na "Sedam smrti Marije Kalas", što je bio moj tajni san duže od trideset godina.
Marija Kalas je celog života moj heroj i postoji i fizička sličnost među nama. Za "Sedam smrti Marije Kalas" morala sam da pronađem pevače za sedam ključnih uloga velikog grčkog soprana: Tosku, Violetu, Čo-Čo San, Karmen, Luciju, Dezdemonu i Normu. Naravno, imala sam pomoć Bavarske državne opere u biranju. Nisam tražila samo glas, nego i energiju i tip žene koji mi je trebao za svaku ulogu. U jednom slučaju, trebala mi je snažna žena slična Vikinškinji, druga je morala da bude strastvena Špankinja, jedna delikatna Japanka. Za svaki od tih likova karakteristično je da umiru za ljubav.
Pevačica mora da veruje i razume ono što radi u svakoj od uloga kompletno i apsolutno.
Karson Mekalers je rekao: "Ja sam toliko uronjen u svoje likove, da su njihovi motivi moji. Kad pišem o lopovu, postajem lopov; kad pišem o kapetanu Pendertonu, postajem homoseksualac. Postajem lik o kom pišem i blagosiljam rimskog pesnika Terencija koji je rekao: 'Ništa što je ljudsko nije mi strano'.
To je slično mom pristupu. Morate da budete u liku; u suprotnom, publika će to osetiti i izgubiti interesovanje.
profimedia
Jednom sam dobila odličnu lekciju od Boba Vilsona: on je rekao da kad stojite na sceni, morate da budete prisutni u sadašnjem trenutku; ako već razmišljate o sledećem potezu, izgubićete koncentraciju. Sledeći potez uvek mora simultano da izvode i telo i um.
Na početku svoje karijere performansa nisam mislila da je transformativno iskustvo bilo moguće kroz pozorište i operu, nego samo kroz tip dugotrajnih umetnosti performansa koje sam istraživala. Sa performansom "Ritam 10" u Muzeju savremene umetnosti u Rimu 1973. i slušajući divlji aplauz publike nakon njega, znala sam da sam uspela u stvaranju jedinstva sadašnjosti i prošlosti bez presedana kroz niz nasumičnih grešaka. Iskusila sam apsolutnu slobodu. Osetila sam da mi telo nema granice, da bol nije važan, da ništa nije važno. Mislila sam da tako nešto ne bi bilo moguće u pozorištu ili operi, ali nakon saradnje sa Bobom Vilsonom i Vilemom Dafoom i koreografima Damijenom Džaletom i Sidi Larbi Čerkui, a sada ponovo na mom operskom projektu sa Vilemom, promenila sam mišljenje. Možete uroniti duboko u izvođenje u kom postajete jedno sa likom i stvoriti harizmatsko stanje jedinstva sa publikom.
Povezane vesti
Sada, kad sam u sedamdesetim godinama života, ideja da je ovo poslednja etapa mog života vrlo je prisutna. Pitanje je koliko vremena zaista imamo i kako prevodite ono što ste za života u radili za buduće generacije, postaje sve urgentnije. Kada je reč o budućnosti opere i onoga što može da ponudi mlađoj generaciji, da ste me to pitali pre dvadeset godina, rekla bih da taj oblik umetnosti izumire. Ali ako me pitate sada, reći ću da opera ima mnogo potencijala i da buduće generacije umetnika bez sumnje nuda nova rešenja. Ne znam da li će se u budućnosti opera i dalje zvati tako ili će imati novo ime. Vreme će pokazati. Ali to nije oblik umetnosti koji umire, samo se transformiše.
Komentari (0)