Odlazak Čarlsa Simića, pesnika zagledanog u sve nijanse ljudske prirode

Čarls Simić, jedan od najinovativnijih pesnika engleskog govornog područja u poslednjih pola veka, preminuo je u ponedeljak u 84. godini života. 

Jedini Srbin dobitnik Pulicerove nagrade rođen je kao Dušan Simić 1938. u Beogradu.

"Prošlost se ne može izbrisati. Ona nas oblikuje", rekao je u jednom intervjuu.

Imao je petnaest godina kada je sa majkom stigao u Ameriku nakon mukotrpnog jednogodišnjeg čekanja na vizu u Parizu, koja im je omogućila da se pridruže njegovom ocu koji je već bio u Čikagu. 

Iako je imao vrlo slabo predznanje engleskog, vrlo brzo ga je usvojio i postao dostavljač "Chicago Sun Times" novina. Preselio se u Njujork 1958. gde je upisao i koledž i radio različite poslove kako bi preživeo, dok je noću pisao. Grad je ostavio dubok trag na njemu i njemu je posvetio knjigu "Beskrajna tuga: Knjiga bogova i đavola". 

Voleo je sve oblasti umetnosti i stekao reputaciju sagovornika u intervjuima koji može da razgovara sa podjednakim žarom o slikarstvu, filmu, džezu, bluzu koliko i o poeziji. 

Otvoreno je govorio o teškoćama da pronađe svoj jedinstven pesnički glas. Poznato je da je spalio sve pesme koje je napisao tokom služenja vojnog roka, jer je zaključio da u njima previše prepoznaje uticaje Ezre Paunda, Kamingsa i T. S. Eliota.

Potraga je urodila plodom, budući da je za svoje zbirke dobio najviša priznanja u svetu poezije 
od kojih je najznačajnija Pulicerova nagrada 1990. za zbirku pesama u prozi "Svet se ne završava".

Objavio je i desetak knjiga prevoda poezije sa prostora bivše Jugoslavije (od Pope, Lalića i Miljkovića, preko Simovića i Šalamuna do Aleksandra Ristovića i Radmile Lazić) i dobitnik je Nagrade PEN-a za prevod (1980).

Tanjug AP/Luca Bruno

Najvažnije zbirke Čarlsa Simića su, između ostalih: "Haronova kosmologija", "Šetnja sa crnom mačkom", "Venčanje u paklu", "Majstor prerušavanja"...

Simić je pisao i eseje, a odlomak jednog od njih koji je napisao za književni časopis "Michigan Quarterly Review" pod nazivom "Problem sa poezijom" možda najbolje oslikava njegovu ljubav prema stihovima:

"Poezija je mrtva, vikali su srećno neprijatelji poezije vekovima i još uvek to rade. Naši klasični pesnici, rekli su nam naši moderni profesori, nisu ništa drugo nego propagandisti vladajućih klasa i muške dominacije. Iste ideje koje su nekada širili tamničari i ubice pesnika u Sovjetskom Savezu hit su na američkim univerzitetima. Esteticizam, humor, erotika i sve ostale manifestacije slobodne mašte moraju se cenzurisati.

Poezija, ta blesava diverzija za političku korektnost uglavnom je prestala da postoji za naše obrazovane klase. Ipak, uprkos njima, poezija se i dalje piše. 

Svet uvek nagrađuje konformiste. Svako doba imalo je svoj zvanični narativ toga šta je stvarno, šta je dobro, a šta loše. Bućkuriš napravljen od neiskrenosti, neznanja i kukavičluka služi se svake večeri u vestima kao ideal sa ozbiljnim držanjem i aurom najvišeg integriteta.  

I od književnosti se očekuje da se s tim slaže. Vaše pleme uvek pokušava da vas refomiše i nauči manirima. Pesnik je ono dete koje stoji u ćošku leđima okrenut drugarima iz razreda i misli da je u raju.

Kao da to nije dovoljno, pesnici su, to znaju svi, šampioni među lažovima.

'Morate da lažete da biste i upola ostali zainteresovani za sebe', kaže romanopisac Beri Hana. To je naročito tačno za pisce stihova.

Svaka budala među njima veruje da laže sebe, samo kako bi govorio istinu. Ako ne možemo da vidimo svet onakvim kakav je stvarno, onda je to zbog slojeva mrtvih metafora koje su pesnici ostavili okolo. Stvarnost je samo stari poster za poeziju koji je već počeo da se guli.

Filozofi kažu da se pesnici zaluđuju kad se zadubljuju u detalje. Prepoznavanje onih stvari koje ostaju neokrznute promenama je zadatak filozofa. Poezija i fikcija, s druge strane, vole efemerno: miris hleba, na primer. Što se tiče pesnika, samo su budale zavedene generalizacijama. Nebo i zemlja, priroda i istorija, bogovi i đavoli svi su skandalozno izmireni u poeziji. Analogija kaže da je svako sve, sve je svako. Posledično, najbolje religiozne pesme prepune su erotike.

Tanjug/AP/Luca Bruno (STF)

Subjektivnost, tvrde pesnici, transcendira prepoznavanjem istosti razdvojenih stvari. U dobroj pesmi pesnik koji je piše nestaje, tako da čitalac oživi. 'Ja' potpunog stranca, na primer, drevnog Kineza, govori nam iz najtajnijeg mesta u nama samima i mi smo oduševljeni.

Pravi pesnik specijalizovan je za metafiziku spavaće sobe i kuhinje. Ja sam mistik tiganja i ružičastih nožnih prstića moje ljubavi. Kao i svaka druga umetnost, poezija zavisi od nijansi. Postoji mnogo načina da se dodirne žica gitare, da se poljubi i gricne nečiji prst. Bluz muzičari znajju da nekoliko dobro pozicioniranih nota dodiruju dušu, a to znaju i lirski pesnici. Ideja je da je moguće napraviti neverovatno ukusna jela od najjednostavnijih sastojaka. Da li je Čarls Olson rekao da je mit krevet u kom ljudska bića vode ljubav sa bogovima? Sve dok se ljudska bića zaljubljuju i pišu ljubavna pisma pisaće se i poezija.

Većina pesama je prilično kratka. Duže traje kijanje, nego čitanje haikua. Ipak, neke od tih "malih" pesama mogu da kažu više u nekoliko reči o ljudskom stanju, nego vekovi drugih vrsta pisanja. Kratke pesme o nekim događajima preživele su hiljade godina kada su epovi i otprilike sve ostalo postali nečitljivi. Najveća misterija poezije je način na koji takve pesme očaravaju čitaoca. Pesma je savršeno razumljiva posle jednog čitanja, a opet, neko odmah želi da je ponovo pročita. 

Poezija je repetitivnost, koja nikad ne postaje monotona. 'Još!', tražila su moja sanjiva deca, nakon što bih im pročitao neku pesmu za uspavljivanje. Za njih, kao i za sve ljubitelje poezije, postoji samo više, a nikad dovoljno.

To je paradoksalni kvalitet poezije koji poeziji zapravo daje ukus. Paradoks je tajni začin. Bez brojnih kontradikcija i drskosti, poezija bi bila bleda kao nedeljna propoved ili predsednički govor o stanju nacije.

Zahvaljujući mnogim pikantnim paradoksima, poezija je uporno poražavala i nadživljavala svoje najstrože kritičare. Svaki pokušaj reformisanja poezije da se učini didaktičkom i moralnom ili čak da se ograniči na neku literarnu 'školu'  je nerazumevanje njene prirode. 

Tanjug AP/Richard Drew

Dobra poezija nikad ne odstupa od svoje svrhe kao neiscrpnog izvora paradoksa o umetnosti i ljudskim stanjima. Danas mi se čini prikladnim samo stil koji se izruguje. Ukratko, poezija koja daje osećaj kablovske televizije sa više od 300 kanala, činjenice čudnije od fikcije, lažna čuda i sujeverje iz tabloida koji se prodaju u supermarketima. Pesma koja je kao priviđenje Elvisa Preslija na Marsu, žene sa tri dojke, slika psa koji je pojeo najbolju Šekspirovu Dramu, vest da je u paklu prevelika gužva, da su najcrnji grešnici sada našli svoj mir u raju.

Ovde, na primer, dolazi beskućnik čija je ćelava glava nekada pripadala Juliju Cezaru. 'Zar vas nisam juče video kako držite transparent na kom piše Seks šou uživo na Tajms Skveru?', pitam ga. On srećno klima glavom.

'Hoće li Hanibal opet preći Alpe sa svojim slonovima?', to je moje sledeće pitanje. 

'Čuvaj se žene pesnika', odgovara on. 'Ako dođe gurajući kolica puna starih knjiga i odeće, spremi se da čuješ pesmu'.

To me podseti. Moj pradeda, kovač Filip Simić, umro je u 96. u godini mog rođenja 1938, nakon što se kući vratio kasno u društvu Roma. Mislio je da će mu oni pomoći da zaspi, ali je preminuo u sopstvenom krevetu, dok su muzičari svirali njegove omiljene pesme. To objašnjava zašto je moj otac tako dobro pevao romske pesme i zašto ja pišem poeziju; kao i moj deda, ni ja ne mogu da spavam noću".