Jasminka Petrović za Euronews Srbija: Mislim da ja radim najozbiljniji posao na svetu

Komentari

Autor: Nataša Jovanović

14/10/2022

19:26

Euronews TV

veličina teksta

Aa Aa

Ovogodišnja nagrada "Neven" za beletristiku dodeljena je Jasminki Petrović za knjigu "Sto lica stolica". Nagrada Neven jedna je od najstarijih književnih nagrada u Srbiji, dodeljuje se od 1955. godine i osvojili su je neki od naših najznačajnijih pisaca za decu, između ostalih Branko Ćopić, Duško Radović i Mika Antić, a Jasminka Petrović osvojila ju je čak tri puta - dva puta za beletristiku i jednom za popularnu nauku.

Tim povodom za Euronews Srbija govorila je o svojoj bogatoj karijeri, nagradama i naravno - deci.

Napisali ste preko 30 knjiga za decu, dobitnik ste više desetina nagrada, Vaše knjige našle su se i među 200 najboljih knjiga na svetu... Posle svega toga, koliko Vam znači ovaj "Neven" i koliko Vas raduje?

Postoje tri kategorije, za beletristiku, popularnu nauku i ilustraciju. Uvek se radujemo, jer "Neven" je na neki način pandan Ninovoj nagradi i veliko je priznanje, a ono što meni lično posebno znači je što je u pitanju jedna povelja gde je neven pravi presovan cvet i podaci nisu otkucani u kompjuteru već je pisana rukom. Ima i estetsku vrednost. Nagradu je inače osmislio Dušan Petričić, i sam dobitnik nekoliko "Nevena".

Sami ste rekli da je "Neven" pandan Ninovoj nagradi, ali ste svojevremeno takođe rekli da dečija književnost nema mesto u društvu koje zaslužuje, da svi znaju za NIN-ovu nagradu a niko ne spominje nagradu "Neven". Da li se nešto premenilo u međuvremenu?

Čini mi se ove godine da se nešto pomera. Mi svi okupljeni oko književnosti za decu svakodnevno radimo i izdavači i bibliotekari i učitelji i nastavnici pisci i ilustratori i mislim da ipak se nešto pomera. Moram da pohvalim sve nas zajedno, ali neophodna nam je podrška medija. Ipak u našem društvo sve što se tiče dečije kulture smatra se drugoraznedno, čak i glumci koji rade u dečijim pozorištima, pisci za decu... Meni se dešava da me na porodičnim skupovima pitaju: "Dokle ćeš da se mlatiš s tom decom, kad ćeš ti nešto ozbiljno da napišeš?"

Šta im Vi odgovorite?

Ja odgovaram da ja mislim da ja radim najozbiljniji posao na svetu. Ljudi koji rade sa decom i za decu su nekako stidljivi i povučeni i nekako im je lakše da nose knjige, da organizuju stolice nego da daju intervjue, ali mislim da je i to danas veoma važno.

Spomenuli ste stolicu, Vaša knjiga upravo nosi naziv "Sto lica stolica", u glavnoj ulozi je stolica jedan je autor, a 22 ilustratora. Osim toga što je je dobila nagradu, zbog čega deca treba da je pročitaju?

Deca je već čitaju i to mi je uvek negde najveća nagrada kada se javljaju sa raznim komentarima i kada ih knjiga inspiriše na neke dodatne kreativne aktivnosti. Evo znam da su, recimo, u Pančevu na jednoj radionici arhitekture deca pravila stolice. Znam da su pojedine priče obrađivali na neki kreativan način. Inače, ideja za knjigu, ustvari je nastala od jednog dečaka kog sam upoznala u Zrenjaninu. On je pisao pesme o vrlo običnim predmetima, o pertlama, o rerni, to sam zapamtila. Podstrek mi je dao Simeon Marinković koji je u istoj ediciji "Različak" već imao dve, tri knjige i on je rekao: "Jaco, vidim te ovde, u ovoj ediciji, ajde!" Onda sam ja razmislila baš to da napišem knjigu o jednom predmetu koji svakodnevno koristimo, a vrlo malo razmišljamo o njemu.

A, onda smo došli nekako, taj urednički tim, Dušan Pavlić, Milena Trutin, Ljiljana Marinković, da bi možda baš u ediciji "Različak" bilo zanimljivo, da svaku od tih 22 priče ilustruje drugi ilustrator. I to se pokazalo kao dobra ideja i mislim da je veoma važno što je, tako jedan timski rad. Svi smo dali najbolji deo sebe i to osećaju čitaoci i, evo, drago mi je da je knjiga i nagrađena, da je prepoznata od žirija nagrade "Neven".

Šta kažu deca?

Deci je posebno zabavna jedna od priča, tad se uvek cerekaju, "Nonse stolica", jer ima nekih duhovitih obrta i teraju me, čak, da je čitam po dva, tri puta. Imamo razgovore o različitim stolicama, pa je njima zanimljiva priča o školskoj stolici, jer je glavni junak jedan dečak, koji živi u Bangladešu i koji nije išao u školu, nego je išao da radi. Onda je to našoj deci koja kao moraju u školu zanimljivo da iz nekog drugog ugla vide da postoje deca na ovom svetu, koja čeznu da idu u školu, a idu i rade teške fizičke poslove.

Najviše volim, u stvari, da razgovaram sa decom na susretima, kako oni doživljavaju te priče.

Da li današnja deca čitaju knjige?

Pa, ja mogu da kažem da čitaju. Zato što, kad god putujem po raznim mestima u Srbiji, bez obzira da li su to veliki gradovi ili su sela, ja srećem decu koja su pročitala mnoge moje knjige, mojih kolega i čak knjige koje su prevedene sa drugih jezika. Onda, imam čak prilike da vidim kako oni te knjige dramatizuju. Kako čak i komponuju, pišu. Mislim da je, nekako, kod dece najzanimljivija "Od čitanja se raste", glavna junakinja Tamara. Čak mi šalju pesme kojima oni knjigu prepevaju. To je, ja mislim, najveća radost za pisca, kada vidite da je knjiga živa i da je doprla do dece, da oni imaju potrebu da je komentarišu.

Koliko se u Srbiji neguje čitalačka kultura?

Mislim da je to sve na pojedincima, da je to ono - jedan roditelj, dva nastavnika, tri bibliotekara, i oni vuku. U tom smislu, ja uvek viđam tu decu i te nastavnike i te bibliotekare koji podstiču i takođe se već u vrtićima kreće sa čitanjem. Ono što ja mislim da je veliki problem je što mi nemamo nikakav nacionalni plan neki koji bi podsticao čitanje na neki osmišljeni način, da se zahvati veći projekat dece. Nekako ispada da ja neću biti gost ili neki moj kolega ili koleginica u razredu gde učiteljica nije dovoljno zainteresovana. Znači to treba raditi, ne samo sa onima koji su zainteresovani, nego da to dođe do svakog deteta. Mislim da imamo odlične izdavače koji se zaista bave, a upravo se i nalazimo u "Kreativnom centru" koji se samo bavi dečijim knjigama. Mislim da je važno da i izdavači budu hrabri, da pomeraju granice i da prate ukus savremenog deteta.

Kad smo kod toga, jel mislite da se ulaže dovoljno u dečiju kulturu?

Mislim da ne. Znam da postoje projekti jer i sama imam udruženje. Tamo rade divni ljudi, takođe, ali oni ne mogu od dva da naprave petnaest. Tako da, ima mnogo projekata koje oni nisu u stanju da podrže jer nema dovoljno sredstava. Sigurno da je važno kulturi dati veći procenat i takođe, dati više za dečiju kulturu. Konkretno, za nagradu "Neven", rekli smo najstarija nagrada, oni nemaju sigurna sredstva, oni stalno moraju da se prijavljuju za projekte. "Zmajeve dečije igre", naša najstarija književna manifestacija koja se bavi decom, takođe, mora da konkuriše. Po meni, to bi neko trebalo da zaista, sedne i osmisli, da te sve institucije, koje već traju dugo, da imaju zagarantovan deo, da ne moraju da drhte i da pišu projekte.

S tim u vezi, jedan dečiji pisac, sa više od 30 knjiga, moše li od toga da se živi u Srbiji?

Teško. Koliko ja pratim, dečiji pisci svi imaju još neko zanimanje. Ili rade u školi ili rade u biblioteci, konkretno ja imam udruženje. To je ustvari jedan posao za koji je potreban veliki entuzijazam i podignuta svest zašto je važno da deca čitaju.

Jedno od vaših knjiga "Leto kad sam naučila da letim" je ekranizovana. Ove godine smo mogli da vidimo taj film, doživeo je veliku popularnost. Da li se tu ta kultura približila deci?

Sama sam se uverila koliko je moćan film. Mnogo je jači od književnosti, zaista se dugo radio, jedno 4-5 godina su bile pripreme i snimanja i montaža. Prisustvovala sam raznim fazama, znam kako je to išlo, ulaže se veliki trud, vreme, novac, ali je mnogo i jači. Ono što se dogodilo zaista a su mnogi gledali film, pa su poželeli da pročitaju knjigu, a ima i onih koji su poželeli obrnuto.

Kakav je osećaj gledati sopstvene junake na filmskom platnu?

Ja imam neki dogovor sa sama sobom. Kad ja pošaljem knjigu izdavačkoj kući, da se ja već onako povučem i kad je objavljena knjiga, više je ne doživljavam posesivno kao svoju. To se dogodilo i sa filmom. Ja sam sa puno poverenja predala knjigu i nisam pogrešila, tako da sam se u bioskopu bila gledalac, na trenutke sam prepoznavala svoje replike, ali uživala u tome kako je moja knjiga bila inspiracija celoj filmskoj ekipi.

Za kraj, koje bi tri knjige svako dete trebalo da pročita, a nisu vaše?

"Beskrajna priča" i "Ježeva kućica" od Branka Ćopiča i "Pipi Duga Čarapa".