Ivan Medenica: Mrtve ruske umetnike treba ostaviti na miru

Komentari

Autor: Sonja Šulović

14/03/2022

20:28

Ivan Medenica: Mrtve ruske umetnike treba ostaviti na miru

Ivan Medenica - Copyright Ivan Jakov Simovic

veličina teksta

Aa Aa

Ratna invazija Rusije na Ukrajinu i preteća globalna vojno-politička kriza, prelila se na ekonomiju, nauku, sport i medije, a pošteđeni nisu ni kultura ni umetnost. S jedne strane, svedoci smo i gotovo opšteg bojkota ruskih institucija i pojedinaca, čak svojevrsne satanizacije jer su nekima počeli da smetaju i mrtvi velikani koji su rođeni i stvarali u Rusiji.

Lucidan komentar na kulturu otkazivanja (cancel culture) koja se "prelila" i na odnos prema Rusima, na svom Fejbuk profilu nedavno je objavio Ivan Medenica, u duhovitom tonu pozivajući na zabranu izučavanja glumačke tehnike po Stanislavskom.

"Kao devijantan oblik `političke korektnosti` već se izvesno vreme izdvaja projektovanje sadašnjih vrednosti u procenu umetničkih dela i ličnosti iz prošlosti", ističe u razgovoru za Euronews Srbija Ivan Medenica, naš uvaženi pozorišni kritičar, teatrolog, univerzitetski profesor i umetnički direktor Bitefa.

Kako objašnjavate to što ima sve više onih koji borbu protiv Putinovog režima zamenjaju rusofobijom? Da li ste očekivali toliku isključivost od strane obrazovnih ljudi, intelektualaca, onih koji bi valjda trebalo da znaju značaj kulture i umetnosti?

Rusofobija je izvesno eksplodirala svugde na Zapadu i slažem se da je neshvatljivo, duboko uznemiravajuće to nerazlikovanje odnosa prema jedom režimu, s jedne strane, i celom narodu i njegovoj kulturi, s druge. Kao da se to osećanje godinama skupljalo i da mu je bio potreban samo okidač. Meni je posebno varvarski "kensilovanje" mrtvih ruskih umetnika, kao što su Čajkovski ili neki drugi kompozitori i drugi stvaraoci. Ali, moramo se podsetiti da to nije otkriće i specijalnost ove krize.

Kao devijantan oblik "političke korektnosti" već se izvesno vreme izdvaja projektovanje sadašnjih vrednosti u procenu umetničkih dela i ličnosti iz prošlosti. To je u potpunosti neistorijski, nenaučni pristup. U istorijskoj nauci se to zove "prezentizam" i ima negativno značenje (treba ga razlikovati od prezentizma kao struje u teoriji i istoriji književnosti gde ima drugačije, nesporno značenje). Najbolji slučaj prezentizma u skorijim istorijskim istraživanjima bilo je nedavno proglašavanje Gavrila Principa za "teroristu", pojam koji u njegovo vreme nije ni postojao, iako je, iz vizure ondašnjih ideoloških shvatanja, on bio "tiranoubica", što ima sasvim drugačiju konotaciju.

Tako se danas kensiluje, recimo, Čajkovski zato što se nije, valjda, za života ogradio od onoga što će se u njegovoj zemlji desiti sto trideset godina posle njegove smrti, a sutra mogu da se kensiluju i, recimo, grčki tragičari što se nisu ogradili od robovlasništva koje će tek mnogo vekova kasnije biti prepoznato – što je sasvim nesporno, naravno! - kao civilizacijski neprihvatljivo... Zato mislim da mrtve ruske umetnike pod hitno treba ostaviti na miru.

S druge strane, ne treba zapostaviti prisutnost rusofilije.

Ako govorimo o rusofiliji kao kolektivnom fenomenu, obeležju jedne zajednice, mislim da njega trenutno, makar u zapadnom svetu, teško da ima. Naše društvo je tu jedan od retkih izuzetaka, mada mi nismo Zapad. Ne znam ni koliko je naša rusofilija autentična. Ne mislim da se ona odnosi toliko na rusku kulturu, koliko na našu sklonost kao autoritarnim režimima kakav je Putinov. S tim u vezi je još jedan faktor. Naša rusofilija je istovremeno, ako ne i prevashodno, izraz antievropskog i antizapadnog sentimenta, prouzrokovanog novijom domaćom istorijom: u rasponu od odnosa Zapada prema srpskoj odgovornosti za ratove iz devedesetih, bombardovanja iz 1999, te "oduzimanja" Kosova.

Herojski činovi etičnosti, solidarnosti, otpora

Šta ćemo sa živim umetnicima? Svedoci smo da se u Rusiji, takođe, događa sličan - samo obrnut proces, i pod pritiskom vlasti umetnici se opredeljuju.

Tu je situacija mnogo složenija i ambivalentnija, to ste dobro uočili. S tim što ne bih rekao da se opredeljuju pod direktnim pritiskom režima - u smislu da ih se tera da se izjašnjavaju - već pod "pritiskom" vlastite savesti, svog odnosa prema agresiji Putinovog režima na Ukrajinu. Kod nas se nedovoljno zna koliko se, pored građana na ulicama, i ruskih intelektualaca i umetnika usprotivilo Putinovoj agresiji: pišu peticije, daju otkaze na državnim institutima i fakultetima, podnose otkaze na rukovodećim mestima u kulturi, odriču se tantijema u korist Ukrajine...

To su sve herojski činovi etičnosti, solidarnosti, otpora, koji snose velike rizike i za koje se plaća skupa cena. Daću vam jedan primer: velika prijateljica Bitefa, jedna od vodećih ruskih i evropskih kritičarki i festivalska kustoskinja, Marina Davidova, javno se izjasnila protiv agresije i odmah su je zatrpali rafali nasilničkih poruka, da bi joj konačno na vratima od stana osvanulo ono zloglasno latinično "Z" koje je postalo simbol pristalica Putinove politike. Marina se iselila iz Rusije i nikako nije jedina.

Ovakva iskustva doživljavali su i kod nas, početkom devedesetih, tada malobrojni antiratno angažovani intelektualci i aktivisti i zato treba da imamo posebnu empatiju prema ruskim intelektualcima s takvim stavom. Njihov rad ne bi smeo da potpadne pod bilo koje sankcije, to bi bio zločin; naprotiv njima svi treba da pomognemo jer im je egzistencija u svakom smislu ugrožena.

Dilemu stvaraju oni umetnici koji i sada, kada je otpočela agresija na Ukrajinu, podržavaju Putinov režim. Ovde čak nije toliki problem podržavanje jedne vlasti i njene ideologije, već podržavanje jednog konkretnog čina koji, uz sve razumevanje njegove složenosti i tuđih, pozadinskih interesa, nikako ne može da se pravda – agresije na suverenu zemlju, ubijanje njenih građana, razaranje infrastrukture i nasleđa, iseljavanje hiljada ljudi... Zbog toga potpuno razumem međunarodno sankcionisanje rada ruskih umetnika koji podržavaju invaziju na Ukrajinu. To nije kažnjavanje onih koji drugačije misle, već onih koji podržavaju agresiju, masovna ubijanja i razaranja. U celoj ovoj situaciji, u svim dilemama koje imamo jedna činjenica nikad ne sme da se izgubi iz vida a da se ostane čovek: najveće žrtve rata su građanke i građani Ukrajine, oni su ti koji stradaju, ginu, gube najmilije, imovinu, beže u izgnanstvo.

Miljama smo daleko od dekadencije "političke korektnosti"

A umetnost - ono što gledamo u pozorištu, na velikom ekranu, na muzičkoj sceni, da li i koliko trpi zbog raznih "političkih korektnosti" koje živimo?

Ovo je vrlo složeno pitanje i mislim da dileme koje izaziva politička korektnost presudno zavise od konteksta. U zapadnom svetu ona zaista može da metastazira u neki oblik "delikta mišljenja", kao što smo videli na nekolikim stvarnim ili izmišljenim primerima "prezentističkog" nasrtaja na ličnosti iz prošlosti i njihova dela. Tako od garanta tolerancije i slobode može čak da preraste u svoju suprotnost. Te se "devijacije" mogu javiti i u različitim umetnostima i u drugim oblicima javnog diskursa. Međutim, onda kada se oseti da vrednosti nekog umetničkog dela nisu univerzalno humanističke, nego da se zasnivaju na diktatu aktuelnih i rigidnih principa političke korektnosti to se vraća kao bumerang, jer utiče na umetničku vrednost dela, čineći ga, manje ili više, nekom vrstom propagande.

S druge strane, veoma sam skeptičan prema kritikama na račun navodnog "nametanja" političke korektnosti u srpskom društvu. To što nikoga ne smeš da vređaš, dehumanizuješ i čak egzistencijalno ugrožavaš zbog njegove etničke, religijske, polne, seksualne i drugih pripadnosti i/ili izbora je civilizacijska tekovina koju je našem društvu donela, između ostalog, i "politička korektnost". Ne sme se nikako zaboraviti da su se u ovom regionu, u čemu je srpska "zasluga" velika, praznili šaržeri na one koji se mole "pogrešnom" bogu.

Zbog tog istorijskog iskustva bi bilo potrebno da se ovde čak i rigidno pridržavamo "političke korektnosti" i, što je još važnije, novih zakonskih rešenja koja su nastala i nastajaće u vezi s njenim principima... Miljama smo mi daleko od dekadencije "političke korektnosti" koja se u pojedinim okolnostima dešava na Zapadu, kao što je to sada slučaj sa sumanutim sankcionisanjem ruske kulture.

Šta mislite da bi o današnjem svetu pisali/govorili Stanislavski, ili Čehov, o kojima predajete na Fakultetu dramskih umetnosti i sa čijom ste se sudbinom nedavno našalili na Fejsbuku?

Stanislavski bi se prilagođavao, borio, pravio kompromise, pokušavao da nađe solucije kroz institucije sistema... Čehov bi se povukao u svoju kuću na Krimu (!), bio uz one koji najviše stradaju, gledao nas svojim neobičnim pogledom punim ljubavi, sete i ironije i rekao – "sad vam je, valjda, jasno da su oni moji junaci koji su, krajem 19. veka, govorili kako ćemo kroz stotinu i više godina biti drugačiji, plemenitiji ljudi, i kako ćemo živeti mnogo bolje, bili samo dobri, naivni i tužni klovnovi".