Igre 
Teodora Ristovski: "Bilo jednom u Srbiji" podseća na prave vrednosti koje neretko zapostavljamo u brzini života
Komentari09/03/2022
-10:49
Film "Bilo jednom u Srbiji", reditelja Petra Ristovskog i autora i producenta Zvonimira Šimuneca, nakon premijera u Leskovcu i Nišu, 9. marta premijerno će biti prikazan i pred publikom u Beogradu (od 20h u Kombank Dvorani i 20.45h u Cineplexx Galerija Belgrade bioskopu), dan kasnije u Novom Sadu, a potom 10. i 12. marta u Banjaluci.
Melodrama sa elementima komedije pripoveda o tome kako je Leskovac od učmale kasabe postao "Mali Mančester", prateći životne priče dvojice mladića i dve devojke.
Teodora Ristovski igra Zorku, devojku koja misli da je u ratu izgubila verenika, kako bi spasila sebe i svoju porodicu traži ljubav u Aćimu Prokiću (Radovan Vujović).
"Pobornik sam hrabrosti, mislim da Zorka i ja imamo tu sličnu liniju. Ona je predstavnica savremene žene, i upravo je Zorka jedna od tih žena koje su nam omogućile da danas budemo osnažene. Zorka je arhaična, ali i žena ispred svog vremena", reči su Teodore Ristovski koja za Euronews Srbija govori o izazovima snimanja epohe, ali i o važnosti filmova koji podsećaju na prave vrednosti.
Nemanja Đorđević
Zašto je vama bilo važno da snimite film "Bilo jednom u Srbiji"?
Radovala sam se da upoznam jug naše zemlje, da ponovo zaigram u epohi, da oživim ulogu Zorke koja je jedna hrabra devojka, rastrzana između dva muškarca, a pre svega mi je veliko zadovoljstvo pričinjavala činjenica da ću prvi put zaigrati u Petrovom filmu dugog metra.
Šta biste naveli da je zapravo glavna tema ovog ostvarenja?
Povezane vesti
Ovakvi filmovi potrebni su i veoma važni na nivou svetske kinematografije u svrhu podsećanja na prave vrednosti kao što su ljubav, čast, poštenje, volja, hrabrost.., koje neretko zapostavljamo u brzini života. "Bilo jednom u Srbiji" je priča o tome da je ljubav jedan toliko jak pokretač koji može da podigne na noge čak i nedavno ratom uspavan grad, a ovaj film će o tome bolje od mene da priča već od 10. marta u bioskopima širom Srbije.
Jesmo li naučili da živimo sa onima koji su zaista slobodni i time drugačiji ili ih masa po inerciji i dalje utišava?
Mislim da nikada nećemo kao grupa pristati da smatramo jednakima one koji su drugačiji, ali možda to nije ni potrebno jer sve dok se u toj grupi nalaze pojedinci koji ne učestvuju u stišavanju, drugačija pesma će i dalje da se peva.
Anđela Uljarević/Promo
Koji momenat sa snimanja "Bilo jednom u Srbiji" nikada nećete zaboraviti?
Već dugo razmišljam koji bih trenutak mogla da izdvojim i ne nalazim ga jer svaka slika koju vratim u meni budu toplinu i lepotu. Ovo snimanje za mene je bila velika radost koje ću se sa širokim osmehom uvek sećati.
A s kojim osećanjem računate da će publika izaći iz bioskopa?
Uverena sam da će iz bioskopa izlaziti isključivo nasmejana lica koja će se rado vraćati u bioskop da ponovo gledaju film.
Povezane vesti
U čemu je privlačnost snimanja epohe?
Mene uvek raduje to što se uz epohu podrazumeva način govora koji isključuje današnji sleng i žargon. Takođe, divan je osećaj voziti se starim automobilima ili kočijama, nositi vezene rukavice i velike šešire. Radovati se bombonama u kućama bez televizora i interneta sa jezivom stvarnošću u kojoj je skoro svaka devojka zaručena za mladića u kog nije zaljubljena. Kod epoha ništa nije "na pola". Surovost je najsurovija, a nevinost najčednija.
Kao pri svakoj grani umetnosti, tako i u glumi, kontrasti su najinspirativniji za igru. Izmeštanje iz poznatog vremena i prostora pruža istraživanje, ali i namaštavanje, što je jedan od najvažnijih segmenata glume.
Nemanja Đorđević Netz
Povezane vesti
Gledajući kroz svoj prozor na svakodnevicu, šta vidite?
Vidim da ljudi nisu prestali, uprkos pandemiji, da se raduju jedni drugima, da se grle, ljube i provode dobro vreme jedni kraj drugih.
Baš kao i vaš suprug Petar i vi ste iz ostvarenih umetničkih porodica. Koliko je to odredilo i vaše pozive?
Sigurno da jeste. Ipak, kuća u kojoj odrastamo nas formira, hteli to ili ne. Kao što se zanat nekada vekovima prenosio sa kolena na koleno u okviru porodice, tako nije neprirodno da smo Petar i ja otišli baš ovim putem i što je najvažnije, sigurna sam da nismo pogrešili.
Da se snima film o vašoj porodici kom žanru bi pripao?
Apsurd sa elementima mjuzikla.
Da se sada nalazite u bifeu Titanika, a znate sudbinu broda, šta biste popili?
Veliku i tešku čašu koka-kole punu izmrvljenog leda sa kolutom pomorandže u njoj, a u isto vreme bih poručila picu, pastu i palačinku. I sad mi krče creva, verujte, na tu pomisao dok me iz tanjira gleda tunjevina zajedno sa integralnim dvopekom.
Vratimo se realnosti, koji je vaš naredni profesionalni korak?
Montaža autorskog filma "Saligia" koji smo snimali na zimu prošle godine u Lebanu, čijoj se premijeri, takođe, neizmerno radujem i jedva je čekam.
Komentari (0)