Igre 
Godina bez "Panonskog mornara": Portret Đorđa Balaševića
Komentari19/02/2022
-11:51
"Vreme je otprilike neki Božji tramvaj kojim se, uz malo stila, ipak možeš i sasvim gospodski provozati", rekao je Đorđe Balašević jednom prilikom.
Njegova vožnja nije bila duga - preminuo je prerano, pre tačno godinu dana, u 67. godini života - ali je već tog dana postalo jasno da će ga njegovi "saputnici iz voza", kao i oni koji tek treba da sednu u njega, još dugo pamtiti.
Kantautor, koji je važio za Bob Dilana naših prostora, sposoban da jednim stihom oslika situaciju koja bi mogla da bude ceo film, ličnost je koja je i u životu i u smrti činila prostor bivše Jugoslavije povezanim oko ideja ljubavi i mira.
Kada je umro, stanovnici Zagreba, Pule, Splita, Sarajeva, Podgorice, Skoplja, Mostara, baš kao i njegovog rodnog Novog Sada i Beograda, opraštali su se od velikog umetnika.
Neko je na mesta označena za sećanje na umetnika donosio plišane zečeve i mandarine, onakve kakve je opisao u pesmi "Neki novi klinci", crtali su se grafiti sa njegovim likom, a stihovi njegovih pesama ispisivani i na fasadama i "zidovima" društvenih mreža.
Kako je to u svom opraštanju od Balaševića naveo UNHCR, otišao je čovek koji je "posedovao redak dar da izrazi osećanja građana širom prethodne Jugoslavije i van nje i da uspostavi emotivnu vezu sa milionima koji su odlazili na njegove koncerte još od kraja osamdesetih".
Takođe, uspevao je da svojim stihovima dodirne najtananija osećanja ljubavi, prijateljstva, prolaznosti, sete...
Povezane vesti
"Tomsojerovsko detinjstvo"
Rođen je 11. maja 1953. godine u Novom Sadu, od roditelja Jovana Balaševića i Veronike Dolonec.
Godine je proveo na istoj adresi - u porodičnoj kući koja se nalazi u Ulici Jovana Cvijića, onoj koju je opevao u "Nekim novim klincima".
"Detinjstvo sam, kao i ceo dosadašnji život, proveo u istoj kući, a četiri generacije pre mene odrasle su na tom istom mestu. U svojoj kući se osećam originalnim, tu sam svoj na svome i tu odgajam svoju decu. U Ulici Jovana Cvijića, na koju danas ne možemo da izađemo zbog parkinga, proveo sam pravo tomsojerovsko detinjstvo", rekao je u jednom intervjuu.
U osnovnoj je bio dobar učenik, ali nakon što je njegov otac dobio posao u inostranstvu, u gimnaziji je redovno odlazio na popravne iz "prirodnjačkih" predmeta.
Međutim, već tada pokazao je izvanredan talenat za pisanje pesama. U godišnjaku Gimnazije "Svetozar Marković" objavio je mnoge pesme.
U jednoj od njih, koju je napisao kao đak IIa odeljenja, rekao je: "Rodiću se ja opet, / Nisam ja od onih / Što jednom zauvek umiru".
Kao redovan đak uspeo je da stigne do trećeg razreda gimnazije, a zatim postao vanredni đak i upisao studije geografije.
Povezane vesti
Ipak, vrlo brzo je postalo jasno da je njegova ljubav muzika.
Žetva i Rani mraz
"Nikada nisam išao u muzičku školu, bio sam jednostavno muzikalan i stalno sam nešto pevušio u sebi. Nisam razumeo zašto je mojim vršnjacima čudno što umem da napišem tekst. Meni se podrazumevalo da to svako zna, a tek sam kasnije shvatio da imam poseban talenat", rekao je jednom.
Već je bio punoletan kad je uzeo gitaru u ruke i nije se osvrtao na komentare da je za sviranje kasno.
Ubrzo je osnovao grupu kojoj je dao naziv "Žetva", a prvu šansu dobili su na jednom radiju RTV Ljubljana, koji im je omogućio da snime jednu pesmu.
Tako je nastala "U razdeljak te ljubim", pesma koju Đorđe nije voleo, ali mu je otvorila vrata uspeha.
Godinu kasnije, 1978, sa Vericom Todorović osnovao je novu grupu "Rani mraz".
Pošto niko u grupi nije znao da svira, mislili su da će samo dobro da se zabave, ali je njihova pesma "Moja prva ljubav" s kojom su nastupili na festivalu u Opatiji, postala veliki jugoslovenski hit.
Sa Ranim mrazom napisao je i pesmu "Računajte na nas", koja je bila posvećena Josipu Brozu Titu i nezvanična himna omladine Jugoslavije.
"Hteo sаm dа nаpišem pesmu u kojoj bih izrаzio svoje osećаnje i divljenje premа domovini i nаrodu. Rаzmišljаo sаm dostа o tome. Jedne subote i nedelje, mаrtа 1978. godine, nаpisаo sаm je. Pesmа je ubrzo postаlа hit, Kаdа sаm obаvešten dа ću pevаti kod drugа Titа u Kаrаđorđevu 1. аprilа 1978. godine, bio sаm impresionirаn i u tom trenutku s lаkoćom sаm nаpisаo stihove. Meni, kаo i svаkom drugom Jugoslovenu, susret sа drugom Titom bio je i ostаo izuzetnа čаst i nezаborаvnа, drаgа uspomenа", rekao je svojevremeno.
Tanjug/Jaroslav Pap
Kasnijih godina je nije svirao na svojim nastupima, čak ni kada je publika insistirala.
"Deco, okanite se tih tema. Večeras je tu s nama Dino Rađa, velikan svetskog sporta. Takve stvari treba da vas vesele, a ne Jugoslavija. Jugoslavija nije valjala, da je valjala ne bi se onako krvavo raspala. Mene zovu jugonostalgičarem, ali ja sam jugoplastičar, meni nedostaje Jugoplastika, meni samo nedostaju ta vremena, a ne ta država", kazao je 2018. Balašević na koncertu u Splitu.
Prekretnica zvana "Pub"
Nakon raspada "Ranog mraza" zbog kreativnih nesuglasica, abum "Pub" koji je objavio 1982. godine označio je početak Balaševićeve solo karijere.
Na tom albumu našle su se pesme kao što su "Ratnik paorskog srca", "Za sve je kriv Toma Sojer", "Za treću smenu", "Lepa protina kći", "Boža zvani pub", kao i "Pesma o jednom petlu" s kojom je nastupio na festivalu u Opatiji.
Već na zimu iste godine uspeo je da rasproda sve karte za koncert u Sava centru, što će mu kasnijih godina redovno polaziti za rukom i gde će do kraja života održati preko 130 koncerata.
"San svakog stiha je da postane deo Balaševićeve balade"
Đorđe Balašević pisao je pesme i za druge izvođače, od kojih je najpoznatiji Zdravko Čolić.
"San svakog stiha je da postane deo Balaševićeve balade… Ja se uvek prepoznam u Balaševićevim pesmama kao i svaki čovek koji je voleo bar jednom u životu", rekao je jednom prilikom legendarni Čola o pesmama svog kolege.
Njegova saradnja sa "Panonskim mornarem" započela je 1980. godine sa pesmom "Zbog tebe", a za Čolu je, između ostalih, napisao "Mađaricu", "Zločin i kazna", "Bembaša" i dirljivu baladu "Svadbarskim sokakom".
Đole je pisao je i za Franu Lasića, Bilju Krstić, Kikija Lesendrića i mnoge druge.
Napisao je i pet knjiga - "Tri posleratna druga", "Dodir svile", "Kao rani mraz", "Jedan od onih života" i "Kalendar mog detinjstva".
Tokom osamdesetih nastali su i ostali njegovi nezaboravni albumu, kao što su "Celovečernji The Kid" na kom su "Svirajte mi jesen stiže, dunjo moja" i "Neko to od gore vidi sve", zatim "003" sa "Slovenskom" i "Al' se nekad dobro jelo", pa "Bezdan" sa naslovnom pesmom, ali i neprolaznim hitom "Ne lomite mi bagrenje".
Njegov dugogodišnji prijatelj i saradnik Vuk Žugić objasnio je u emisiji "Pesnik panonskog srca" na RTS da je ta pesma inspirisana teškim sudbinama ljudi s Kosova, čije je izlaganje u Sava centru pred vladajućom garniturom Balašević slušao puna četiri sata.
"On se javio posle nekoliko dana i rekao mi: 'Napisao sam jednu posebnu pesmu'. Ta pesma je bila 'Ne lomite mi bagrenje'. Dugo su je povezivali samo sa Kosovom i stradanjem Srba na Kosovu, ali ona je kao i sve jednog filozofskog, metaforičnog značenja. Ne lomite mi život, bilo gde i bilo kome. Ne lomite ono najlepše što osećam prema svojim ljubavima, prema svom bagrenju, prema svemu što su naši životi", ispričao je Žugić.
"Za pametnog čoveka, svaki rat je izgubljen"
Krajem osamdesetih godina nastala je još jedna njegova upečatljiva balada "Samo da rata ne bude", koju je snimio sa decom bez roditeljskog staranja iz sirotišta "Sonja Marinković" i osnovcima iz škole "Đorđe Natošević".
"Za pametnog čoveka svaki je rat izgubljen. Ne moraš ni učestvovati u njemu da bi ga izgubio", rekao je Balašević jednom prilikom, ali rat se ipak dogodio.
Balašević je bio jedan od najglasnijih protivnika aktuelne politike i nije štedeo kritike prema liderima bivših republika, ni u svojim pričama na koncertima.
"Ja sam dugo zastupao tezu da se ne treba nastupati, da nije trenutak za pevanje, jer je na osamdeset kilometara od mog Novog Sada Vukovar, grad u kojem su živeli ljudi koje sam poznavao, grad koji je ubijen na najprimitivniji mogući način", rekao je Balašević za skopski nedeljnik "Puls" 1993. godine.
"U takvoj situaciji sam se potpuno povukao i čekam da prođe ovo ludilo, nadajući se da će ponovo doći vreme za ono što mi je blisko. Povukao sam se i zbog toga što su u tom ratu isplivali nacionalistički pevači i nacionalističke pesme, za mene sasvim niske strasti. Ipak, promenio sam mišljenje, plašeći se da će naša prazna mesta zauzeti novokomponirani primitivci u svim žanrovima: novinarstvu, literaturi, muzici. Sada smatram da treba biti prisutan, da se mora održati misija (iako je reč 'misija' verovatno prejaka za ono što ja radim), da bismo morali trenutak kroz koji prolazimo obeležiti", dodao je on.
Tada je napisao "Čovek s mesecom u očima", pesmu koju je posvetio svim razrušenim gradovima.
Postao je Ambasador dobre volje UNHCR za zemlje bivše Jugoslavije 1998. i uz podršku te organizacije Ujedinjenih nacija organizovao dva "Koncerta pomirenja" u Sarajevu, od kojih je sav prihod donirao deci žrtvama rata u BiH.
Tada je za časopis "Demokratija" izjavio da "ne pati za nagradama", jer je rođen nagrađen", ali da se nada da neće ponovo dobiti neko priznanje dobiti pre od stranaca nego od svojih.
"To mi već malkice ide na živce", rekao je Balašević, ali je s optimizmom gledao na povratak pred sarajevsku publiku.
"Moj odlazak u Bosnu bio je samo korak, ali sad već i Indexi dolaze ovamo, a dva koraka su već nekakav hod. To se otelo, kažem vam. Rat je ljude terao jednosmerno, mir je ipak dvosmerna ulica. Mir će i ljude i istinu poterati i tamo i amo, to čak ni Veliki žandar neće regulisati svojim čarobnim gumenim palicama", rekao je on.
Đoletova muza
Ljubavnim temama, koje je istini za volju, uvek imao među svojim pesmama, potpuno se vratio tek s albumom "Dnevnik starog momka", na kom sve pesme nose ženska imena i čine akronim "Olja je najbolja".
Svaki ljubitelj pesama Đorđa Balaševića zna koliku ulogu je u njegovom životu i karijeri odigrala ta Olja - njegova supruga Olivera Balašević.
Devojački Savić, studentkinju iz Zrenjanina, upoznao je krajem sedamdesetih i smrtno se zaljubio u nju.
Prema sopstvenom priznanju, s Oliverom je prvi i poslednji put pomislio na brak i stvaranje porodice.
"Ona je, baš kao u mojoj pesmi, došla tiho, nezvana, sama… i ostala u meni zauvek", ispričao je Balašević jednom.
Smatrao ju je svojom muzom i uvek je isticao njen značaj za njegovo stvaralaštvo.
"Tek uz nju došao sam do svog pravog izraza i mislim da se to pokazalo na ploči 'Pub', tačnije, kada sam došao iz vojske i kada su se Jovana i Jelena (njihove ćerke) već rodile", rekao je za Story 2010. godine.
"Taj album nam je pomogao da kupimo nameštaj i da se skućimo jer je u vreme kada smo se venčali moja majka umrla zbog čega smo rešili da ne pravimo veliku svadbu, a samim tim dobili smo i malo poklona. Svaku zajedničku stvar koju imamo stekli smo sami, što tim predmetima daje neprocenjivu vrednost i u njih je utkano mnogo ljubavi. Kada bih ponovo imao šansu da krenem ispočetka, nisam siguran da bih se odlučio za neki drugi put", rekao je tada.
Sa Oliverom je dobio troje dece - ćerke Jovanu i Jelenu i sina Aleksu.
Đorđe kao Aznavur
Đorđe Balašević ostvario je i uspešnu glumačku karijeru. Debi ulogu dobio je u filmu "Kost od mamuta" Slobodana Šijana iz 1979. godine u kom je igrao uz Slavka Štimca, Danila Batu Stojkovića i Ivana Bekjareva.
Usledile su serije "Poletarac", pa "Bilo pa prošlo", na koju nije bio naročito ponosan.
"Smatran da prava uloga, u stvari, ono najbolje što mogu da postignem u tom fahu glume, sledi u seriji 'Vojnici' koja se trenutno snima. Tu zaista nemam gitare, ne pojavljujem se kao pevač i bard kako su ljudi navikli da me gledaju, nego kao pravi pravcati glumac onoliko koliko mogu da budem", najavio je tada za "Džuboks".
U seriji, a potom i filmu "Vojnici" igrao je Stojšina Lalu, a 1981. publika će ga videti i kao Šacu u "Pop Ćira i pop Spira" u kom je Jucu glumila njegova tada buduća supruga Olivera.
Krajem osamdesetih napisao je scenario i glumio u seriji "Specijalna redakcija" uz Berčeka, Diklića, Miru Banjac i druge poznate glumce.
Pred kraj života oprobao se i kao reditelj u filmu "Kao rani mraz", na kom je radila cela njegova porodica.
"Želeo sam i ranije da glumim, ipak sam uvek nekako bio ja – Đorđe. Kao što je Aznavur šta god da igra, bio on, Aznavur. Sada gledam da se toga klonim, pogotovo što imam jednu glumicu (ćerku Jovanu) u porodici", rekao je jednom za "Novosti".
"Atelje snova" Đorđa Balaševića
Balašević je novembra 2019. godine imao infarkt, tada su mu ugrađeni stentovi i morao je da otkaže svoje nastupe, a posle toga usledila je i epidemija koronavirusa.
Početkom 2021. primljen je na Infektivnu kliniku gde je lečen od upale pluća izazvane Kovidom- 19, a na toj klinici je i preminuo 19. februara.
Sahranjen je na Gradskom groblju u Novom Sadu u krugu porodice i najbližih, uz zvuke tambure i pesmu "Olivera", koju je za života posvetio supruzi.
Na njegovom grobu nalazi se spomenik sa stihom iz njegove pesme "Portret mog života", koji glasi "Bez crne bela ne bi vredela".
V. Veličković/Promo
Balašević će u rodnom Novom Sadu dobiti i muzej "Atelje snova" na oko 500 kvadratnih metara, a nalaziće se u blizini novosadskog keja i Dunava koji su opevani u mnogim Balaševićevim pesmama.
Iako s postojale inicijative da dobije i ulicu, gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević rekao je da umetnik nije želeo da mu se "podižu spomenici niti imenuju ulice njegovim imenom".
Uprkos tome, u Podgorici je u maju prošle godine otvoren park posvećen Balaševiću sa 68 sadnica i 11 tabli sa stihovima najpoznatijih Balaševićevih pesama.
Poslednji koncert u životu Balašević je održao 25. januara 2020. u rasprodatoj hali "Jezero" u Kragujevcu, pred 6.000 posetilaca.
Kao što je obično činio, završio je repertoar pesmom "Odlazi cirkus".
"Laku noć dame i gospodo, eto, i ova predstava je završena, nadam se da ste uživali u njoj. Bilo je zadovoljstvo glupirati se za vas sve ove godine. Nadam se da ćemo se još videti u nekom drugom gradu, na nekoj drugoj predstavi, u nekom drugom cirkusu".
Komentari (0)