Igre 
Autsajder arhitekture koji je uneo fantastiku u gradove, inspirisao "Igre gladi" i "Squid Game"
Komentari15/01/2022
-22:23
Čuveni katalonski arhitekta koji je posvetio svoj život ekstravagantnim postmodernim zgradama, a koje su se našle i u blokbasteru "Hunger Games" (Igre gladi), ali inspirisale i aktuelni hit "Squid Game", Rikardo Bofilj preminuo je 14. januara u 83. godini u Barseloni.
Vizionar koji je pomerao granice, sebe je smatrao autsajderom arhitekture, a za njega i njegovu družinu arhitekata govorili su da su "najčudnija, najuzbudljivija i najoriginalnija grupa na svetu".
Mnogima verovatno ime Rikardo Bofilj ne znači mnogo, ali je sigurno da je većina mnogo puta videla njegov la muralla roja (Crveni zid), zadivljujući ružičasti zamak koji se nalazi na vrhu brda uz obalu u Kosta Blanki u Španiji, dok se njegovi pastelni tornjevi uzdižu poput korala iznad obale.
Visoki utvrđeni zidovi kriju u sebi vertikalni lavirint stepeništa i terasa, obojenih u nijansama nebo-plave, lila i crvene, sa skrivenim bazenima na vrhu krovova.
profimedia
Katalonski arhitekta ovu citadelu je sagradio 1973, i ona se pojavljuje često u modnim editorijalima, ali i na velikom platnu, između ostalog u naučno-fantastičnom filmskom serijalu "Igre gladi".
U novije vreme, od video igrice "Monument Valley" do pomenutog Netfliksovog hita "Squid Game", čije je stepenice dizajnirao, kreacije Bofilja inspirišu čitavu novu generaciju stvaralaca, a njegove građevnine služe kao futuristički filmski setovi.
Bofilj je bio velika zvezda postmodernizma 1970-ih i 80-ih godina 20. veka, uživajući međunarodnu slavu i plejbojski način života, ali kako se moda menjala, njegov ekspresivni rad je izašao iz mode.
Povezane vesti
"Kada sam imao 35 godina, bio sam najmoderniji arhitekta na svetu. Ali uvek sam bio autsajder, nikada se nisam uklapao u arhitektonsku kulturu", kazao je jednom prilikom novinaru Guardiana.
Nakon što je izbačen iz Arhitektonske škole u Barseloni zbog svojih marksističkih stavova, kada je general Franko bio na vlasti, osnovao je svoju kancelariju 1963. godine kao multidisciplinarni kolektiv, okupljajući pesnike, sociologe, filozofe, pisce i filmske stvaraoce.
"Želeo sam, jednom zauvek, da stvorim prostor dovoljno moćan da normalni ljudi koji ne znaju ništa o arhitekturi shvate da arhitektura postoji", reči su arhitekte.
Svoj dom i atelje napravio je u napuštenoj fabrici cementa, na periferiji Barselone, gde je i živeo i radio do kraja života. Ovaj nekadašnji industrijski kompleks rekonstruisao je, pa su hale i silosi postali kancelarije, laboratorija, arhiva i biblioteka.., njegov dom ujedno i sedište biroa "Taller de Arquitectura", koji danas vode njegovi sinovi Rikardo Emilio i Pablo.
profimedia
Samozvani autsajder, Bofilj je od početka izbegavao kanon, pa se okrenuo proučavanju tradicionalnih kuća na svojim putovanjima po Mediteranu i severnoj Africi.
Zanesen gusto zbijenim selima na Ibici, gde su stepeništa ugrađena u fasade kuća, formirajući obronke domova i terase u organsku celinu, otputovao je dalje na jug da pokuša da pronađe poreklo ove vrste stanovanja... Uz ideju i tehnologiju, stvorio je sopstveni stil, prepoznatljivu modernu arhitekturu.
"Naučio sam više usred Sahare, gde ništa ne možete naći osim peska i dina, nego u francuskoj palati“, reči su arhitekte.
EPA/ANDREU DALMAU
Povezane vesti
Čuven je i njegov stambeni blok na periferiji Barselone Walden 7, koji izgleda poput monumentalnih gnezda termita od terakote, a koji i danas deluje radikalno, baš kao i 1975, kada je izgrađen. Ova vertikalna košnica bila je eksperiment u Bofiljovoj viziji utopijske kooperativne zajednice, čiji je modularni sistem namenjen da se prilagodi promenljivim porodičnim potrebama.
"Trebalo je da budem dostupan svima, a svaki stanovnik bi imao udeo. Sada je postao malo buržoaski - cena je porasla, a zajednica je malo izolovana. Ne žele nikoga da puste unutra", komentarisao je Bofilj.
Monumentalno stambeno naselje izgradio je i na periferiji Pariza, Espaces d’Abraxas, koji su opisivali da izgleda poput staljinističkog Diznilenda, a koji se pojavio prvo u filmu "Brazil" Terija Gilijama iz 1985, a nedavno je poslužio kao distopijska scenografija u "Igrama gladi".
Komentari (0)