Igre 
Pet čuvenih falsifikatora koji su uspevali da prevare čak i najiskusnije istoričare umetnosti
Komentari16/11/2021
-08:17
"Dobri umetnici pozajmljuju, vrhunski umetnici kradu", izreka je koja se pripisuje Pikasu, ali bi se s njom verovatno složio čak i veliki Mikelanđelo. Malo je poznato da je jedan od najčuvenijih umetnika započeo svoju karijeru tako što je falsifikovao starogrčke skulpture, dajući im patinu, a budući da tada nisu postojali sofisticirani načini procene autentičnosti, jednu od njih otkupio je čak i britanski kralj Čarls I.
Međutim, čak ni u eri preciznih skenera i hemijskih analiza boje, teško je utvrditi da li je neko umetničko delo kopija ili je original nekog poznatog umetnika.
Štaviše, procenjuje se da je oko dvadeset procenata svih umetničkih dela u muzejima verovatno lažno i da je je tržište prepuno falsifikata poznatih dela, za koja još nije utvrđeno odakle potiču.
Neki vešti falsifikatori postali su poznati po tome što mogu da nepogrešivo "skinu" stilove pojedinih autora, a neki pod svojim potpisom stvaraju i dan danas. Ovo su neki od njih:
Han van Megeren
Han van Megren nije krio svoju sposobnost da kopira umetnička dela holandskih majstora, ali je ipak uspevao da prevari mnoge ljude da kupe njegove radove pod pretpostavkom da je reč o originalima.
AP/ASSOCIATED PRESS
Han van Megeren na suđenju
Tokom nacističke okupacije Holandije, profitirao je od bogatih kolekcionara, kao i istaknutih Nacista, među kojima je bio i Herman Gering. Van Megren je čak napisao pismo Adolfu Hitleru u kom je izrazio svoje divljenje prema njemu i poslao mu jednu od svojih knjiga o umetnosti.
Povezane vesti
Hvalio se svojim veštinama i tvrdio da može čak i da unapredi umetnička dela prilikom kopiranja, nazivajući svoju praksu "savršenim falsifikovanjem".
Pravdao se da se okrenuo falsifikovanju, nakon što su mnogi njegovi savremenici odbili da ga priznaju kao talentovanog slikara i da je zato smatrao da je najbolja osveta to da im podmetne neko svoje delo kao da je reč o radu slikara iz 17. veka.
Mora se priznati da su njegove veštine bile impresivne, imajući u vidu da nije mogao da koristi žive modele, kako ne bi odali tajnu o njegovom falsifikovanju. Zato je smišljao scene u glavi i tamo gde je moguće, tražio inspiraciju u postojećim radovima čuvenih slikara koje je kopirao.
Bio je specijalista za kopiranje Vermera, a upravo ti falsifikati otvorili su mu vrata nacističkog društva. Kada je razotkriven, bio je optužen za šurovanje s Nacistima, kao i falsifikovanje, ali je na kraju osuđen samo na godinu dana zatvora.
Činjenica da ga danas pamte kao jednog od najvećih falsifikatora, van Megrenu bi verovatno i smetala i laskala. Naime, on se nadao da će njegovi radovi posle njegove smrti zaboraviti na njegovu priču i početi da veruju da je zaista reč o Vermerovim delima.
Han van Megren inspirisao je film "Poslednji Vermer" u kom ga igra Gaj Pirs.
Elmir de Hori
"Ako moje slike ostanu u muzeju dovoljno dugo, postaće autentične", govorio je Elmir de Hori, Mađar koji se predstavljao različitim imenima i tokom 30 godina duge falsifikatorske karijere, uspeo da svoja lažna dela infiltrira u prestižne kolekcije širom sveta.
ASSOCIATED PRESS
Elmir de Hori
Povezane vesti
Uspešno je kopirao stilove Pikasa, Modiljanija, Matisa, Degaa, a smatra se da je falsifikovao više od 4.000 slika. Prema nekim procenama, ukupna vrednost njegovih dela sada možda prelazi više milijardi dolara, jer su neka od njih i dalje u opticaju na tržištu umetnina. Elmir je bežao od Interpola, Skotland Jarda i drugih institucija, a poslednje godine života je proživeo kao slavna ličnost na Ibici, u Španiji.
Nakon što je godinama izbegavao lice pravde, Francuska je konačno zatražila njegovo izručenje 1976. Međutim, de Hori je u međuvremenu izvršio samoubistvo.
Povezane vesti
O njemu je Kliford Irving napisao knjigu "Fake!", a Orson Vels snimio dokmentarac "F for Fake".
Volter Kin
Volter Kin je godinama psihološki manipulisao i zlostavljao svoju suprugu Margaret Ulbrih, predstavljajući njena likovna dela kao svoja. Iako je i sam bio slikar, nikada nije bio uspešan, a kada je uvideo da se radovi njegove žene mnogo više cene u umetničkim krugovima, rešio je da ih prisvoji.
U jednom periodu Margaret je slikala i po 16 sati dnevno, kako bi zadovoljila veliku potražnju, a da za svoja dela nije dobila nikakvo priznanje.
ASSOCIATED PRESS
Kin je držao u zabludi i medije i kolege, uključujući i Endija Vorhola, sve dok Ulbrih nije uspela da ga izvede na sud 1970. godine.
U filmskom suđenju, par je morao da sedi i istovremeno slika, kako bi se na licu mesta sud uverio u opravdanost Margaretinih optužbi, a pošto Kin nije uspeo da odgovori na zadatak, trebalo je da plati ženi četiri miliona dolara odštete. Nažalost, ona nikada nije videla taj novac, jer je on nakon dugih sudskih postupaka potrošio sve što je stekao.
Priča o ovom čuvenom slučaju bila je tema ostvarenja "Big Eyes" (2014) u režiji Tima Bartona, na čije je stvaralaštvo uticala upravo Margaret Ulbrih. U filmu glavne uloge igraju Ejmi Adams i Kristof Volc.
Tom Kiting
Procenjuje se da je britanski slikar i restaurator Tom Kiting falsifikovao više od 2.000 slika, među kojima su i dela Semjuela Palmera i Džona Konstabla.
"Karijeru" je započeo još kao student Goldsmit koledža, nakon što je dobio porudžbinu da kopira nekoliko slika. Kasnije je saznao da je kupac preprodao ta dela kao originalna i rešio da se i sam upusti u falsifikovanje.
profimedia
"Preplavio sam tržište Palmerom i drugima. Nisam to uradio iz koristi (nadam se da nisam materijalista), nego iz protesta prema trgovcima koji zarađuju od onih koje ponosno zovem braćom umetnicima - i živih i mrtvih", rekao je Kiting.
Prevara je razotkrivena 1970. godine kada se na tržištu našlo trinaest akvarela Semjuela Palmera, od kojih su svi prikazivali istu scenu. Kiting je uhapšen 1977. pod optužbom za prevaru i zaveru, a pred sud je izašao 1979. godine. Međutim, zbog njegovog krhkog zdravlja, optužbe su odbačene.
Volfgang Beltrači
Volfgang Beltrači nikada nije završio likovnu akademiju. Slikanju ga je naučio otac - restaurator, a prvi put je kopirao jednu Pikasovu sliku u 14. godini života. Shvativši svoj dar za oponašanje različitih slikarskih stilova, sa suprugom Helenom razvio je kompleksan sistem stvaranja: prvo su u galerijskim katalozima tražili dela slikara iz 20. veka koja se smatraju nestalim ili izgubljenim. Zatim su na buvljacima pronalazili amaterske slike nastale u otprilike istom periodu. Volfgang bi onda u svom ateljeu skidao boju sa stare slike, sve dok ne bi došao do čistog platna.
EPA/PETER KNEFFEL
Zatim bi na njemu kopirao motive poznatih slikara kao što su Maks Ernst, Fernando Leger, Avgust Herbin i drugi, a onda bi prašinom i duvanskim dimom "patinirao" delo, tako da deluje mnogo starije nego što zaista jeste.
Njegova supruga bi zatim distribuirala falsifikate u aukcijskim kućama, a svaki put kada bi prodavala neku od njih, pričala bi izmišljenu priču o svom dedi koji je tobože krio svoju kolekciju umetnina tokom Drugog svetskog rata.
Procenjuje se da su prodali na stotine radova i zaradili preko sto miliona dolara, ali su na posletku odgovarali samo za njih 14 i to nakon što je ispitivanjem jedne slike koju su prodali, utvrđeno da je korištena titanijumsko bela boja, koja nije bila u upotrebi u vreme nastanka originala. Volfgang je osuđen na šest godina zatvora, od čega je odslužio samo tri, a danas ima status zvezde i prodaje svoje slike za ogromne iznose.
Nedavno je uplivao i na NFT tržište gde nudi 4.608 verzija Da Vinčijevog "Spasitelja sveta" u različitim stilovima, a kao šaljivi omaž svojoj falsifikatorskoj prošlosti, prodaje organizuje tako da kupci ne znaju koju verziju dobijaju.
Komentari (0)