Igre 
Tiha Gudac, rediteljka filma "Žica": Evropa je više ožičena nego što je bila nakon Drugog svetskog rata
Komentari08/11/2021
-21:54
"Moj odnos prema granicama nije se promenio, promenio se, srećom, odnos granica prema meni i to u trenutku kad je Hrvatska ušla u EU. Nažalost, kratko je trajalo. Sada je zbog pandemije, tema granica opet aktuelna za celu Evropu, na način na koji nije bila decenijama, što temu mog filma čini relevantnijom nego što smo mogli predvideti", kaže za Euronews Srbija hrvatska rediteljka Tiha Gudac, autorka filma "Žica".
Tiha Gudac bila je gošća Beograda 2015. sa filmom "Goli" o Golom Otoku, a sada je na festivalu "Slobodna zona" predstavila novo ostvarenje, "Žica" u okviru regionalnog takmičarskog programa. Ovo ostvarenje će biti dostupno i od 10. do 20. novembra na celoj teritoriji Srbije na platformi KinoKauch (www.kinokauch.com).
Film govori o stanovnicima na granici Hrvatske i Slovenije, uz reku Kupu, čiji je mirni suživot ozbiljno stavljen na iskušenje 2015. izgradnjom preko 200 kilometara žilet-žice, u svrhu sprečavanja takozvanih ilegalnih migracija.
Reč je o jednom od ukupno šest dokumentaraca iz serijala "Granice" belgijskog producenta Frederika Nikolaja, o raznim granicama u zapadnoevropskom društvu: između Litvanije i Belorusije, Litvanije i Kalinjingrada, Švedske i Norveške, Severne Irske i Republike Irske i Liberlandu na granici Srbije i hrvatske (taj deo režirala je Italijanka Izabela Rinaldi).
Kako je došlo do nastanka ovog omnibusa i kako ste se vi našli u autorskoj ekipi?
Cela stvar je krenula kao posledica privatnih putovanja producenta koji je prilikom posete nekadašnjoj granici Sovjetskog Saveza naišao na ostatke bunkera i zatvora, što ga je podstaklo na razmišljanje o prirodi granica Evrope, o ljudima koji su živeli uz granice, za koje slobodna Evropa nije ni znala. Odlučio je da okupi reditelje iz ostatka Evrope kako bi napravili filmove o različitim realnostima života na granicama kontinenta.
Kada sam pozvana da budem deo projekta, već je bilo odlučeno da je tema žilet-žica. Kao ekipa smo svi otišli na teren, stali na livadu kraj žice i potvrdili - to je to! Moram priznati da mi se u tom trenutku zadatak tlo i na njemu žica, a sad treba da napraviš film o tome, učinio kao popriličan izazov.
Promo/Slobodna zona
Povezane vesti
Negde ste izjavili da ste, kao osoba sa ovih područja, iskusili koncept granice i viza. Da li se u tom smislu izdvajate od ostalih reditelja iz serijala? Da li se vaš odnos prema granicama promenio od kada ste državljanka zemlje koja je deo Evropske unije?
Ne razlikujem se od ostalih reditelja jer ni oni nisu svi odrastali u Zapadnoj Evropi. Serijal je fokusiran na zemlje koje su na granicama Evropske unije, tako da je dvoje reditelja odrastalo u Sovjetskom Savezu i sada se bave tim granicama.
Za nas se otkrivanje očuđenja evropskih granica zasnivalo na potpuno suprotnim iskustvima u odnosu na naše saradnike sa Zapada. Naši šokovi su se dogodili kada smo kao odrasle osobe prvi put prelazili evropske granice na kojima više ne postoje carinici i onda, recimo, neko u autu kaže: "Evo, sad smo u drugoj državi". Takva lakoća kretanja i nedostatak aparata koji te skeniraju nama je tokom odrastanja bio nepoznat.
Mislim da se moj odnos prema granicama nije promenio, promenio se, srećom, odnos granica prema meni, ako ćemo tako i to u trenutku kad je Hrvatska ušla u EU. Nažalost, kratko je trajalo. Sada je zbog pandemije, tema granica opet aktuelna za celu Evropu, na način na koji nije bila decenijama, što temu filma i serijala čini relevantnijom nego što smo mogli predvideti.
Potpuna nepristrasnost ne postoji
Radili ste na filmu pet godina, koliko ste i da li ste tu prvobitnu zamisao menjali u hodu?
Na početku je ideja bila snimati zajednicu koju je žilet-žica presekla na pola i razdvojila, iako nismo znali šta to tačno znači, a postojalo je i čvrsto uverenje stanovika da migranti nikada neće doći u taj kraj. Međutim, od početka pripreme do početka snimanja su se stvari jako promenile - balkanska ruta je preusmerena i migranti su počeli prelaziti reku Kupu na delu koji smo snimali.
Promo/Slobodna zona
Dolazak ilegalnih migranata u tom kraju je počeo menjati svakodnevicu na nov i intenzivan način, iako ih većina stanovnika nije susretala niti viđala, oni su postali jaka, ali na neki način fantomska prisutnost. Zbog toga sam odlučila da film proširim i na hotspot gradove na bosansko-hrvatskoj granici, a u film sam na kraju uključila i svedočanstva samih migranata koje sam tamo upoznala i koji redovno ilegalno pokušavaju peške preći koridor ulaska u Šengen iz smera Bosne preko reke Kupe.
Povezane vesti
Da li uspevate da zadržite status nepristrasnog posmatrača ili vas ponekad vaši lični afiniteti povuku za jednom stranom, jednom pričom? Dozvoljavate li sebi da budete ganuti pričom svojih "glumaca"?
Mislim da potpuna nepristrasnost ne postoji, na kraju svaki snimljeni kadar je tek isečak iz dela stvarnosti, a o tom isečku odluku donose reditelj, snimatelj i na kraju montažer. Te odluke su naravno i vrednosne i estetske. Ipak, ne smatram da reditelj treba biti propovednik koji će publici sugerisati da je našao rešenja, nego smatram da treba da propituje i istražuje, te otvori prostor za promišljanje i razgovor; to je svakako bila moja namera s ovim filmom.
Istovremeno sam i duboko analitična i duboko osećajna osoba, pokušavam da imam otvorene oči za kompleksnost situacija koje snimam, ali na kraju, da bih mogla napraviti film, moram publici preneti i osećaje koje sam prošla na terenu, zato ne bežim od njih. Dokumentarizam, kao i svaka druga umetnost, je u suštini pokušaj susreta sa čovekom u onom što je autentično i svima zajedničko, neka ganutost tu dolazi sama po sebi.
Vaš prethodni film, "Goli", bio je ličniji, ticao se vašeg i života vaše porodice. Ali "Žica" je u nekom smislu i njegov nastavak, kako ste to objasnili, jer se bavi "istorijom u sadašnjosti i transgeneracijskim implikacijama stvari koje se dešavaju". Dakle i trenutna situacija i konkretno na mestu gde se dešava radnja "Žice", ali i šire gledano, odraz je ranijih "grehova" naših predaka?
Nisam na sadašnju sitaciju gledala konkretno kao na posledicu "grehova predaka", nego više kao na činjenicu da se istorija nužno ponavlja i da se u trenucima krize okrećemo nekim učenjima i borbama naših predaka te iz njih crpimo instrumente nošenja sa izazovima koji stoje ispred nas u sadašnjosti. Često sam razmišljala o citatu lika Svetice iz filma "Velika lepota" u kojem kaže: "Jedem samo korenje, jer korenje je važno". Naše nasleđe nas zaista određuje, a u smislu sadašnjih migracija određuje nas lokacija zbog koje smo ponovo na vratima Evrope. Upravo je ta naša pozicija istorijski uzrokovala česte turbulencije, narodi smo koji su tradicionalno na vetrometinama.
Ovim filmom sam pokušala ispitati od čega smo u tom smislu sazdani, te da li možemo učiti od istorije kako bismo napravili pozitivne pomake. Nema jednostavnih odgovora, ali drago mi je što sam imala priliku dokumentovati deo događanja na ovim vratima Evrope. Sigurno smo u procesu velikih društvenih promena, filmom sam ih pokušala prikazati kroz transformaciju jedne manje zajednice.
Kao i svaki san i taj evropski je ideja o ostvarenju boljeg života
Kako vidite problem imigranata sa Bliskog Istoka? Imate li razumevanja za ljude sa ovih prostora koji se plaše islamskog ekstremizma? Vidite li, možda, neko rešenje te situacije, a da nije podizanje granica od bodljikavih žica?
Tu se više ne radi o migrantima s Bliskog istoka, nego o pokretu ljudi s teritorije koja se proteže od severozapada Afrike pa sad već do centralne Azije. Treba vizuelizovati o kolikoj se teritoriji i kulturološkoj raznovisnosti tu zapravo radi. Ti ljudi su deo nove seobe naroda koju ja vidim kao naplatu vekovnih nepravdi bogatog Zapada sejanog po zemljama iz kojih emigranti dolaze. Ne radi se samo o direktnom delovanju intervencijama Zapada i internih konflikata unutar granica zemalja iz kojih emigranti dolaze, nego i o posledicama ekološkog uništenja Zemlje, te generalno neravnomeroj globalnoj raspodeli bogatstva. Mi smo na geografskoj poziciji koja nas ponovo čini "štitom Evrope" pri čemu smo, naravno, u nezavidnom položaju jer ona pred nas male može stavljati velika očekivanja u tom smislu.
Ukratko - istorija se ponavlja, no ovaj put velikim delom usled šteta koje neće biti lako ispraviti jer su instrumenti destrukcije moćniji nego ikada do sad. Položaj migranata je uglavnom situacija očaja, a jasno je da veliki broj očajnih pojedinaca može samo biti problem za sve strane koje su deo krize. Žice i zidovi su rešenja birokrata koji za kompleksna pitanja imaju jednostavne i neefikasne odgovore, a verovatno i zarađuju pri tome.
Promo/Slobodna zona
Negiranje stvarnog stanja, dehumanizacija i ono što je najgore - upotreba sile, neminovno mogu dovesti do loših posledica, pa i ekstremizma. Proces koji se događa je nemoguće zaustaviti, ali je moguće ublažiti njegove negativne posledice i to dijalogom i integracijom kroz ozbiljan napor međunarodne zajednice.
Migranti sa Bliskog Istoka prolaze i kroz Srbiju, u pohodu ka Evropskoj uniji, ka ostvarenju nekog "evropskog sna". Šta je danas, uopšte, evropski san? Je li bliži košmaru ili zaista pruža bolji život?
Mislim da je kao i svaki san i taj evropski san ideja o ostvarenju boljeg života za kojim su odlazile i generacije naših gasteabajtera i izbeglica. Pitanja koja postavljate su prevelika za mene lično, ali snimajući ovaj film sam pokušala naći odgovore na neka od njih kroz intimne perspektive takozvanih "malih ljudi" koji zbog života uz granice situaciju vide jasnije.
Mi umetnici ne možemo pružiti velike odgovore, jedino što možemo je rasvetliti neke manje poznate realnosti i zalagati se za humanost u nehumanim vremenima.
Veliki potencijal za humanost i solidarnost je najbolja osobina ovih krajeva
Kakav je utisak na vas lično ostavilo ovo snimanje? Jeste li promenili neka svoja ranija uverenja, predubeđenja ili predrasude?
Rad na ovom filmu za mene je bio jako važan, prvenstveno kao iskustvo u kojem sam naučila puno o realnostima naših ljudi koji žive uz balkansku rutu i migranata koji njom pokušavaju doći do Evrope. Pre rada na filmu nisam bila svesna da toliko blizu grada u kojem živim egzistiraju paraleni svetovi obeleženi humanitarnom katastrofom, uništenjem lokanih zajednica i biološke raznovrsnosti. Ulazak u ovu realnost me često duboko uznemiravao jer veličina problema i krutost sistema koji je konkretno postavio žicu, pojedinca stavlja u poziciju potpune nemoći. Često sam na terenu morala preispitivati sopstvene stavove i izdržljivost i pitala se koji je uopšte smisao zalaganja pojedinca.
Promo/Slobodna zona
Na nekom generalnom nivou sam uvidela da je svaka generalizacija i polarizacija na temu migracija, a posebno na liniji - za ili protiv - potpuno promašeni diskurs. Za takve rasprave je prekasno, sada imamo malo veća pitanja i odgovornosti.
Kako vidite bližu budućnost ovih prostora? Jeste li optimista?
Svoj optimizam baziram na činjenicama. Nove generacije Evropljana su deca dugog perioda mira, nikada do sada nismo imali generacije koje su bile toliko obrazovane i imale uvid lepote i raznovsnosti sveta u kojem živimo i kojeg treba da sačuvamo. Prostor Balkana je u smislu stabilnosti dosta daleko od takve Evrope, ovde se čini kao da su neke rane uvek sveže i još bolne.
S druge strane, ovde znamo da je kriza uvek opcija, prošli smo i prolazimo razne oskudice i to je oblikovalo ljude koji u sebi imaju veliki potencijal za humanosti i solidarnosti. Ta najbolja osobina "ovih krajeva" pokazala se, na primer, na neverovatno pozitivne načine nakon prošlogodišnjih potresa u Hrvatskoj. Volela bih da ovde svi napokon naučimo da kao pojedinci imamo moć delovanja i da naše rane iskoristimo kao podsetnik da moramo biti iznad podela.
Mislite li da će kriza izazvana virusom korona uspeti da i oni koji se zalažu za izgradnju žica i zidova promene malo svoj stav, sada kada su i sami iskusili barem delimično život u nametnutoj izolaciji i ograničenom kretanju?
Ovih dana se oko Evrope grade novi zidovi i žice, tako da - ne. Evropa je sada već više ožičena nego što je bila nakon Drugog svetskog rata. Treba malo stati nad tim podatkom i zamisliti se. Pandemija je samo još jedna kap ulja dolivenog na vatru. Živimo u vremenu velikih društvenih promena, zato je važno da se svakodnevno sagledavamo u kontekstu istorijskih događanja kojima svedočimo. Ne smemo dopustiti da iz ovog perioda tek tamo za nekih pedesetak godina kao heroji isplivaju neki sada neshvaćeni pojedinci. Ako smo do sada išta naučili od istoriji, nameće se zaključak da su nužna alernativa, pa čak i potreban oblik protesta danas upravo - dijalog i humanizam.
Komentari (0)