"Moja ljubav ka Srbiji je jača svakim danom": Počasni konzul naše zemlje u Jermeniji Babken Simonjan za Euronews Srbija

Srpski i jermenski književnik, počasni konzul Srbije u Jermeniji Babken Simonjan naredne godine slavi 50 godina svog spisateljskog rada, što je ujedno i jubilej njegovog rada na razvoju kulturnih, diplomatskih i književnih veza Srbije i Jermenije, tj. srpskog i jermenskog naroda.

U susret značajnom jubileju, Simonjan je boravio u Beogradu, gde je radio na pripremi svog kapitalnog dela, Enciklopedije srpsko-jermenskih odnosa, koja će, uz još neke projekte, njegov rad da zapiše zlatnim slovima u istoriji, kako književnosti, tako i odnosa dva naroda.

Ovom prilikom je i govorio za Euronews Srbija o svom radu i ljubavi ka Srbiji i srpskom narodu, a srpskoj publici je otkrio i do sada nepoznate detalje iz svog života.

Govorio je takođe i o ljudima koji su uticali na njega i njegov razvojni put, kao i o presudnim događajima iz istorije srpskog i jermenskog naroda, koji su stvorili neraskidivu duhovnu vezu na kojoj počiva celokupno njegovo stvaralaštvo.

"Srpski jezik sam počeo da učim da bih bolje upoznao kulturu, istoriju i književnost srpskog naroda"

Simonjan je u razgovoru otkrio kako se rodila njegova ljubav ka srpskom narodu, koja je kako kaže svakim danom sve jača, i kako je počeo da uči srpski jezik.

"Naredne 2025. godine obeležiću 50 godina svog spisateljskog rada, što je više od polovine mog života. Inače sam završio najbolju jerevansku osnovnu školu u kojoj smo imali jednu divnu nastavnicu koja je predavala istoriju srednjeg veka. Jednog dana je ušla u učionicu i rekla: 'Dragi moji đaci, danas ću vam govoriti o Kosovskom boju', a mi nismo znali šta je Kosovska bitka, gde se nalazi Srbija, ko su Srbi, ništa nismo znali. Ipak, ona je sa ushićenjem, sa oduševljenjem pričala o Kosovskom boju, o Knezu Lazaru, o Obiliću, o Jugovićima, o srpskim junacima koji su branili srpsku zemlju od osvajača, od Osmanlija", kaže Simonjan i nastavlja:

"Tada nije bilo enciklopedija i knjiga na jermenskom jeziku iz kojih bih mogao da pročitam više o ovome, pa sam krenuo u potragu da vidim ko su Srbi, gde je Srbija. Materijal sam na ruskom jeziku pronašao u nacionalnoj biblioteci i tada sam shvatio zašto je naša draga nastavnica sa ushićenjem govorila o Srbiji. Shvatio sam da mi imamo vrlo sličnu sudbinu, imamo krvavu prošlost i stalno smo se kroz istoriju borili za svoj opstanak i da očuvamo naš identitet. Taj materijal i ushićenje moje nastavnice istorije su uticali na mene da krenem sa učenjem srpskog jezika, jer da bi čovek bolje upoznao kulturu, istoriju, književnost jednog naroda, poznavanje jezika je najkraći put", objašnjava Simonjan.

Privatna arhiva

Književnik objašnjava i kako je počeo sa učenjem srpskog jezika na osnovu udžbenika profesorke iz Sankt Peterburga, koju je kasnije i lično upoznao.

"Sa učenjem srpskog jezika sam krenuo tako što sam našao udžbenik srpskog jezika, profesorke Irine Arbuzove, koja je bila profesorka na peterburškom, tada lenjingradskom, Univerzitetu. Profesorki Arbuzovoj sam 1973. godine napisao jedno pismo i dobio odgovor od nje: 'Dragi Babkene, dobila sam vaše pismo. Kad budete u Lenjingradu dođite kod mene'. I zaista, te iste godine sam krenuo na put i upoznao tu divnu ženu koja mi je prilikom susreta rekla: 'Vi ćete biti moj gost u mojoj kući'. Vežbali smo tri nedelje, a prevashodno sam učio gramatiku. Kad sam se već spremao da se vratim u Jermeniju, poklonila mi je svoj udžbenik i rekla:

"Dragi Babkene, imaćete sjajnu budućnost u oblasti srpsko-jermenskih kulturnih veza, napravićete veliku karijeru!".

Simonjan svedoči da je svoju profesorku srpskog jezika poslednji put video 2005. godine u Sankt Peterburgu, gde je imao priliku da joj pokaže ono što je predavao svojim studentima na Univerzitetu Brjusov u Jerevanu.

"Profesorku Arbuzovu sam poslednji put video 2005. godine, kada sam bio u Peterburgu. Ona je već tada imala 87 godina. U Peterburgu me je primila u svoj stan, živeo sam u njenom stanu tri dana, a tada sam joj pokazao svoje lekcije iz srpskog jezika, koji sam predavao mojim studentima na Univerzitetu Brjusov za strane jezike. Kada je videla moja predavanja, rekla je da se ono što je predvidela pre 45 godina - ostvarilo, te je dodala da je ona 'srećna žena'", kazuje Simonjan i dodaje:

Privatna arhiva

"Po mom povratku u Jerevan javila mi se bivša studentkinja Arbuzove i obavestila da je profesorka preminula. Nažalost, naš susret u Peterburgu je zaista bio poslednji".

Srpsko-jermenski književnik navodi da su upravo te dve žene, nastavnica iz osnovne škole i profesorka Arbuzova sudbinski odredile njegov put, zbog čega im je neizmerno zahvalan.

"Dakle, te dve žene, moja nastavnica iz osnovne škole i profesorka Peterburškog univerziteta su me usmerile ka Srbiji. Ja sam veoma srećan što sam svoj život povezao sa Srbijom, sa srpskim narodom, sa srpskom kulturom, sa Srbima, jer je naša krvava istorija pisana istim perom. Sudbinski istim perom je pisana i krvava jermenska istorija, kao i srpska", svedoči on.

"Građu za svoj rad sam pronašao u srpskim, jermenskim, ruskim, venecijanskim i bečkim arhivima"

Razgovor za Euronews Srbija Simonjan je nastavio govoreći o svom spisateljskom radu, pominjući kapitalna dela koja je izdao, ili na njima radi, a od presudnog su značaja za dublje razumevanje jermenske kulture na srpskom, i srpske kulture na jermenskom jeziku.

"Što se tiče mog spisateljskog rada, tokom zadnjih 30 godina objavio sam 15 knjiga, pošto, uglavnom, pišem poeziju. Naravno, pišem i putopise, eseje, prevodim sa srpskog na jermenski i obrnuto sa jermenskog na srpski. Ipak, smatram da to nije dovoljno. Mogu i više, jer imam i nekoliko kapitalnih projekata na kojima radim. Imam i nekoliko rukopisa koji su već završeni i sad planiram da objavim te knjige, jer znam da nisam završio svoju misiju. Tek treba da objavim neka kapitalna dela, kao što je srpsko-jermenski rečnik, radim na tom rečniku već godinama, takođe jednu enciklopediju, srpsko-jermensku, možda i jednu monografiju 'Jermeni u Srbiji od 13. do 20. veka', jer se niko ovim temama nije bavio, nažalost nema mnogo zapisa o tome", kaže Simonjan i nastavlja kazujući o svom radu u raznim svetskim arhivima, gde je skupljao građu za svoj rad:

Privatna arhiva

"Dosta sam istraživao po raznim arhivima, i srpskim, i jermenskim, ali i ruskim, venecijanskim, bečkim, po raznim bibliotekama sam dosta podataka našao, informacija, građe, vrlo lepe građe, i to već godinama sakupljam. imam nameru da napravim jedno kapitalno delo, koje će biti posvećeno našim kulturno-istorijskim vezama, počev od 13. veka, a zašto od 13. veka? Jer zna se, naučni svet to vrlo dobro zna, da je u 13. veku, pred svoju smrt, Sveti Sava posetio Kilikijsku Jermeniju, 1235. godine, gde se oduševio kad je vidio naše spomenike, naše crkve, i pozvao je u Srbiju jermenske graditelje, koji su učestvovali u gradnji srpskih manastira, pa tako postoji naučno istraživanje koje dokazuje uticaj jermenske srednjovekovne arhitekture na Moravsku arhitekturu", objašnjava Simonjan.

Simonjan, pisac i pesnik, bavi se i prevodilačkim radom, te je objavio prevode najznačajnijih srpskih dela na jermenski jezik.

"Osim toga što pišem, ja i prevodim, a 2003. godine sam objavio 'Antologiju srpske poezije 20. veka' na jermenskom jeziku, a pre toga i 'Antologiju srpske poezije o Jermeniji', dakle poeziju Srba, srpskih pisaca koji su pisali pesme o Jermeniji. Sad radim na drugom dopunjenom izdanju 'Antologije srpske poezije 20. veka', osim toga prevodim i poeziju mladih ljudi, dosta prevodim i prozne tekstove, i smatram da sve što sam ja do sada uradio nije dovoljno", kaže on.

Privatna arhiva

Ipak, Simonjan opet ističe značaj projekta enciklopedije srpsko-jermenskih odnosa, za koji kaže da će biti kruna njegovog rada, kao i srpsko-jermenski rečnik.

Rad na enciklopediji sam počeo pre dve godine, ali to je veliki poduhvat i to mora da traje dugo,  jer nije tako lako napraviti enciklopediju. Kad čovek napravi enciklopediju, a nijedna enciklopedija, nijedan rečnik ne može da bude savršen, uvek posle toga pronađe nešto drugo i kaže: 'Evo, šteta što sam objavio, morao sam da sačekam malo, zašto sam objavio rano?', prema tome, ne žurim da objavim, jer moram kompletno sve što sam do sada pronašao po raznim arhivima, da sakupim i da napravim jedan kolaž jermensko-srpskih veza, da bi ta enciklopedija bila koliko-toliko kompletna", kaže Babken Simonjan, koji je, kako je rečeno i počasni konzul Srbije u Jemeniji.

"Već 17 godina sam počasni konzul Srbije u Jermeniji i za mene je to ogromna čast, ali i obaveza"

"Za počasnog konzula Republike Srbije u Jermeniji sam imenovan 2007. godine, i evo, tačno 17 godina nosim tu titulu, i velika mi je čast da u Jermeniji, u svojoj zemlji, predstavim zemlju koja po svojoj teškoj, ali slavnoj sudbini, ima mnogo dodirnih tačaka sa mojom Jermenijom", kaže Simonjan i dodaje:

"Tokom tih 17 godina imao sam mnogo susreta, mnogo organizovanih događaja, pokušavao sam da spojim ljude i da im pokažem ono što je mene očaralo kod srpskog, odnosno jermenskog naroda. Prošle, 2023. godine sam objavio jednu knjigu koja se zove 'Konzulski zapisi'. U toj knjizi, u žanru dnevnika, zapisao sam sve što sam uradio za 15 godina, susreti sa predsednicima, sa ambasadorima, sa konzulima, sa sveštenstvom, kako srpskim, tako i jermenskim, sa naučnicima".

Privatna arhiva

Simonjan navodi i to da je često u Srbiji, u Beogradu, gde se oseća kao kod svoje kuće, a mnogi njegovi prijatelji kažu da, pored toga što srpski jezik govori bolje od Srba, Beograd poznaje bolje od rođenih Beograđana.

"Što se tiče konzulskih obaveza, često dolazim u Srbiju, Beograd, ali i druge gradove u zemlji, gde sam učestvovao na raznim manifestacijama. Inače, do sada sam otvorio četiri izložbe srpskih slikara u Jerevanu, kao i književne večeri, a takođe držim i predavanja na Pedagoškom univerzitetu u Jerevanu, gde sam redovan gost moje poznanice, uvažene gospođe Aelite Doluhanjan, koja je jermenski akademik i šef katedre za staru književnost. Tamo držim predavanja o srpsko-jermenskim kulturnim vezama, jer mi moramo kroz tu aktivnost da budemo što bliži, jer niko neće da zastupa naš interes, ako ga ne zastupamo mi sami", kaže počasni srpski konzul u Jermeniji.

"Srbe i Jermene veže stradanje"

Književnik i konzul objašnjava i to da je u, ranije spomenutoj, knjizi "Konzulski zapisi" jedan deo knjige posvetio i temi koja je bolna rana jermenskog naroda, a koja čini neraskidivu duhovnu vezu sa Srbima.

"Glavna tema predavanja su uvek srpsko-jermenski odnosi, kultura i književnost. Ipak, nezaobilazna je tema stradanja. U knjizi koju sam ranije spominjao, 'Konzulski zapisi', naprimer, jedan deo sam posvetio nezaobilaznom genocidu nad Jermenima, na jermenskom 'Cehaspanutjun (Ցեղասպանություն) - Veliki zločin', koji se desio 1915. godine, a ista je vrsta stradanja koje su preživeli Srbi u NDH 1941-1945. godine. Nažalost, sa ta dva genocida se ne završava ista krvava sudbina dva naroda", govori Simonjan i dodaje:

"Dosta toga je u toj knjizi napisano i o ratu u bivšoj Jugoslaviji u kojem su Srbi veoma mnogo stradali, nažalost".

"Obišao sam sva stratišta srpskog naroda u bivšoj Jugoslaviji i video istinu svojim očima"

Poslednji deo razgovora posvećen je građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji, kojem je Simonjan svedočio lično, uverivši se u razmere stradanja srpskog naroda.

"Rat u bivšoj Jugoslaviji je počeo 1991. godine, a ja sam u Srbiju dolazio od '88. godine, da bih te '91. godine došao i ostao ovde. Skoro celo ratište sam obišao. Bio sam u Vukovaru, bio sam u Republici Srpskoj Krajini, u Republici Srpskoj, na Palama, prošao sam sve od Banja Luke, Prijedora, Kozare, Tuzle, Jajca, Sanskog Mosta, Broda, sva ta mesta sam obišao i video sam sopstvenim očima karavane ljudi koji su bežali, koji su napuštali svoja ognjišta", navodi on i dodaje:

"To sam upoređivao i tada, i sada upoređujem, kada pišem o tim stvarima, sa tragedijom jermenskog naroda u Arcahu, jer ono što se desilo sa Nagornim-Karabahom, tj. sa Arcahom 1921. godine, kada su ga boljševici predali Azerbejdžanu, tada je već počela tragedija".

Privatna arhiva

Upoređujući dve sudbine, Simonjan primećuje da je na isti način počela i tragedija srpskog naroda na prostorima bivše Jugoslavije.

"Tako je bila prekrojena i Jugoslavija, Srbija, i zbog toga ja vidim mnogo sličnosti u tim slučajevima. Sve to sam video, svu tu tragediju, a razgovarao sam i sa vojnim licima i u Banja Luci, i u Konjicu, i na Palama, pa sam u jednom trenutku došao na ideju da posle toliko putopisa napišem knjigu. Nju je 1994. godine, pre tačno 30 godina, objavila nekadašnja čuvena izdavačka kuća "Dečje novine", a naredne godine je objavljeno i drugo dopunjeno izdanje", svedoči Simonjan i nastavlja:

"Kada je 1995. godine objavljeno drugo dopunjeno izdanje, čuveni srpski akademik lingvista Pavle Ilić je govorio na promociji i napisao je jedan divan prikaz moje knjige, da je 'Babken Simonjan jedan od retkih svedoka našeg vremena, koji nije došao u Srbiju, u Jugoslaviju, po zadatku, nego je došao da brani ne Srbiju, nego da brani istinu'. Ja sam istinu video u Srbiji. Da srpski narod čuva svoj identitet i da se bori za svoj opstanak i pravo da opstane kao narod".

Privatna arhiva

Na kraju, Simonjan je poslao poruku optimizma srpskom i jermenskom narodu, poručivši da je siguran da će budućnost srpskog i jermenskog naroda biti svetlija i srećnija.

"Ja sam optimista, optimista sam po rođenju. Trenutno živimo u najtežim i najtragičnijim okolnostima i vremenima. Vidite, po celoj kugli zemaljskoj su ratovi, ubijanja, krvarenja, otimanje teritorija, uništavanje kulturne baštine starih i malobrojnih naroda. Ali ipak mislim da i srpski i jermenski narod gledaju budućnost sa nadom, jer kod nas postoji jedna čuvena izreka da nada umire posljednja. Bez nade ne možemo ni da opstanemo. Gledam budućnost kroz svetlo, a ne kroz tamu", zaključio je Babken Simonjan.