Igre 
Vesna Kapor za Euronews Srbija: Kad pišeš, ne može bez toga da te obuzmu junaci i svet koji stvaraš - uvek iznova
Komentari20/04/2024
-21:20
Književnica Vesna Kapor nedavno je nagrađena godišnjim priznanjem Udruženja književnika Republike Srpske (UKRS) za novi roman "Maša i medvedi" u izdanju beogradske izdavačke kuće "Vukotić media". To je jedna u nizu značajnih nagrada koje je dobila za svoje stvaralaštvo, među kojima su i "Meša Selimović", "Laza Kostić", "Miloš Crnjanski" i "Zlatni beočug" - priznanje za doprinos kulturi Beograda.
Tim povodom, Kapor je u razgovoru za Euronews Srbija objasnila šta za nju takve nagrade znače.
"Nagrade uvek donesu izvesnu pažnju, osvetle delo i pisca – kod nekog broja ljudi. Svaka nagrada donese nove čitaoce i nova čitanja. To je, koliko radost, i nova odgovornost i deo biografije. Obradovala sam se, i srećna sam zbog toga, što je žiri Udruženja književnika Republike Srpske pročitao ovu knjigu kao 'putovanje prometejskog duha sadržanog u nužnosti pobune i nemirenja sa iskrivljenjima stvarnosti koja nam se pokušavaju nametnuti kao jedina moguća'. Pošto je ovo doba senzacionalizma – i književnost je deo mašinerije koja prati duh vremena, tako su i dometi vesti vezanih za umetnost veoma mali i kratkoročni. Mediji su kod nas, iako se svi pozivaju na objektivnost i demokratiju – veoma podeljeni, pa tako jedan broj istih nikad ne isprati neke pisce, knjige i nagrade. Tako se kanališe i čitalačka svest i pažnja. A svima su puna usta korektnosti i objektivnosti. Rista, u romanu, kaže: 'Kritika i mediji mogu da te izmisle i da te satru'", kaže naša sagovornica.
Rista o kojoj autorka govori, junakinja je "Maše i medveda", koja je i sama spisateljica i puna žara piše roman o Maši. Kako je to žiri UKRS obrazložio, "roman Vesne Kapor je jedno bogato, razigrano štivo, štivo koje propituje žanrovske mogućnosti savremenog romana, ali i koje nesumnjivo predstavlja trijumf Knjige".
Vaša glavna junakinja u tom romanu postavlja pitanje da li bez potvrde drugih (možda baš kroz nagrade?) pisac može da oseti da je njegovo delo vredno. Kakav biste Vi odgovor dali na to pitanje?
- Vrednost dela, odista, ne ogleda se u nagradama, prosto je: od mnogih dobrih knjiga – jedna se mora izdvojiti. Nagrade odražavaju duh vremena, jedan odsečak istorije i, pre svega, i lične afinitete žirija. Preporučuju određene naslove, određenu poetiku. Istina je da je vreme svemu mera. A u književnosti, odsečak u kome živi pisac, samo je varljivi tren. U mom romanu, da, oslikava se turbulencija našeg veka preko polja književnosti, ali sve to odnosi se i na druga polja čovekovog života i delovanja. Ne samo pisac, već i lekar i pravnik, i trgovac, i električar – svako može da se nađe u slepoj ulici. Tu se iscrtavaju obrisi sveta kakav jeste: korumpiran, obezdušen, sujetan, egoističan – ali, ono što je dominantna tema jeste novi načini i sistemi cenzure u svetu i veku "demokratije".
Čovek piše najbolje što može, ume, zna... nekad pomisliš, odlično je, pročitaš za nekoliko dana – ispravljaš, kratiš, dodaješ... Mislim da svaki pisac ima unutrašnji radar u odnosu na napisano. Nekad znaš da imaš dobro štivo, ali i znaš da neće proći dobro na javnoj sceni. Mnogo je vanknjiževnih stvari oko književnosti: uostalom, govori se o tome da je književnost na margini, a ipak, i neprestano, pletu se različite mreže oko nje. Tako da ispada da je ona, kao i fudbal, najvažnija sporedna stvar na svetu – trenutno.
Vukotić media/Promo
Povezane vesti
Postavljaju se mnoga pitanja, počevši od ovog koje ste naveli. Koliko delo (ne pisac) vredi bez čitalaca, bez kritike, bez štampanja na relevantnom mestu? Pisac je svestan da je vreme veliko rešeto, ali ipak, kao što stoji u Maši, pisac želi da živi i sad! Dakle, želi potvrdu da je ono što radi vredno. U tom smislu, više nego nagrade – marketing ima veliku moć. Ali, intimno verujem, da svako ima svoj put, i da bez obzzira na sve – dospeva tamo gde mu je pisano, ne ljudskim merama, već višnjim. Rusi imaju jedan divan termin: pavezlo ga, što volim da razumem kao, povezla ga sreća. I u tom smislu, mislim da svako ima svoju meru, i da šta god činili ona će se desti baš i samo tako kako mora.
Imajući u vidu meta aspekt romana, koliko ste svog iskustva utkali u njega?
- Sve se, u ovom romanu, kao i u svakom književnom delu, moglo dogoditi, ali ne mora značiti da se nužno dogodilo. U svakom slučaju za pisanje proze potrebni su razni izvori: iskustvo, čitanje ne samo književnih dela već i teorije i dokumentarne građe, istraživanje... ukratko osluškivanje i posmatranje sveta. Ali pre svega, potrebno je vreme da se to nešto unutar čoveka razmreži, da nađe ritam, formu... radnja romana smeštena je u savremenost (sa reminiscencijama vezanim za minulo vreme), i to samo po sebi znači da se društvo i način života u kome jesmo ogledaju u njemu.
Međutim, sa ovim rukopisom desilo se i nešto, zaista, kao po Mašinom receptu, iznenadno lepo: rukopis sam završila po pozivu izdavača, i to je knjiga koja je najlakše izašla na danju svetlost. I eto, iako se u romanu govori o nemogućnosti štampanja – u stvarnosti se desilo drugačije.
Posmatrajući svet, književne i filmske teme i junake – razumela sam da je običan čovek potpuno skrajnut, ugnjetavan raznim merama i agendama, različitim aktivističkim pokretima, da su junaci uglavnom pervetiti, marginalci, psihopate, kriminalci... Umetnost jeste i korektiv i vododelnica društva. Tako se ova knjiga, nekako objavila kao vrsta pobune zdravorazumskog čoveka kome se samo nameću norme i nude kao obrazac identifikacije mračne i teške mogućnosti. Običan čovek i sve ono što on jeste - postao je, zapravo, nekakva retrogradna pojava na margini od koje svi očekuju nešto dok ga vrte u bubnju novog vremena i novih ideologija. Nudi se beznadnost i ideja da se jedino preko moći i pokornosti može živeti. Pa, ovaj roman, eto, bori se protiv toga.
Vaša Rista strastveno piše o svojoj junakinji Maši. Kog Vaš junak je imao tako veliku moć nad Vama?
- Likovi koje pisac oživljava,obuzimaju ga uvek iznova, jednako i oni iz priča kao i iz romana. Dok sam pisala roman "Nebo, tako duboko" – posvećen Tari Senici, junaku sa stvarnim imenom i prezimenom, devojci koja je pre vremena minula ovim svetom, bila sam u potpunosti uronjena u sveštenost te velike teme i Tara će uvek ostati, za mene, i svetlost i bol. Međutim, Rista i Maša, su me navele na neki drugi put. Mogu da kažem da sam ih samo sledila. Kad pišeš ne može bez toga da te obuzmu junaci i svet koji stvaraš, uvek iznova.
Povezane vesti
Naziv knjige je interesantno poigravanje sa nazivom poznatog crtanog filma "Maša i medved". Zašto ste odabrali baš takav naslov?
- Sa ovom knjigom dešava se, sad po štampanju, u realnosti mnogo peripetija, skoro kao u knjizi. Sam naslov je u funkciji izneverenog očekivanja. Ljudi prvo pomisle: "Knjiga za decu!" Kad ono, gle – za odrasle! U jednom trenutku rekla sam – u redu, ova knjiga može biti i bajka, zavisi kako se čita. Ako čovek ne veruje da se ne moraju praviti kompromisi a da se može stići, makar i preko mnogih prepreka – do onoga što misli, onda je ovo za njega bajka. Reakcije na naslov pokazuju, zapravo, koliko je stereotip uvrežen, i koliko su predrasude snažne. Sad i ne znam kako je Maša ušla u ovu priču. Prosto se tokom pisanja pojavila - smestila tu i oživela celu priču. Inače, taj crtani je za mene čudesan. Naravno, Maša u knjizi nije ta iz crtanog, ali na nivou motiva, simbolike i radosti – jeste. Naslov crtanog filma kao parabola – kao vitalizam, i opomena da je čovek smrtan, čak i kad ima moć. Taj crtani, inače, prepun je svetlosti i plemenitosti, i mnogih drugih etičkih stvari koje čovečanstvo zaboravlja, a potrebno je negovati ih od samog detinjstva.
Kako je došlo do toga da se uopšte upustite u pisanje romana i objavite "Tri samoće ili mjesto nedovršenih stvari"?
- Priče i pričanje, književnost – ono su čemu pripadam oduvek. I kad nisam pisala u mene su se smeštale priče. Ispisivala sam ih u svesti, unutar sebe. I sve to, jednog dana moralo je izaći napolje. Rat devedesetih bio je okidač. I "Tri samoće ili mjesto nedovršenih stvari" – prva je reakcija na to vreme. Pošto ovde nijedan rat nije završen – u mojoj svesti počele su da se javljaju i priče o minulim ratovima, stradanja, nepravde... I poezija koju sam beležila do tad, nekako prirodno pretočila se u prozu.
Privatna arhiva
Rekli ste u jednom intervjuu da ste od poezije, koju se pisali sve do druge godine studija, prestali da pišete pod uticajem pročitanog, jer vam se činilo da je "sve već rečeno". Čija poezija je u vama stvorila takav doživljaj?
- Ne samo poezija, već sveukupna svetska književna baština. Bila sam temeljan i odgovoran student – čitala sam detaljno, analizirala, beležila... Recimo Šekspir me je na fakultetu potpuno savladao, pomislila sam – pa nije moguće ništa više reći, ovaj čovek, ko je on? Pa "Rat i mir" – progutala sam u selu, na livadi, za nekoliko dana. Pa radiš Njegoša, dve velike teme: "Gorski vijenac" i "Luča mikrokozma", a ako odista čitaš tako da uđeš u delo, u reči – osećaš da si dodirnuo kosmos. Crnjanski i Dučić, takođe, obeležili su me. Čehov, takođe, koga ima i u ovoj knjizi. Univerzalni, vanvremeni i vanprostorni momenat umetničke književnosti daje joj moć, bez obzira na trenutak u kom, možda, preovlađuju neke druge forme i mere. Danas, takođe, vidimo da još uvek živimo, iako se pojavila veštačka inteligencija, Domanovića i Nušića, recimo. Možda sve to najslikovitije opisuju reči Henrija Milera povodom čitanja Dostojevskog: "Te noći, kada sam prvi put seo da čitam Dostojevskog, odigrao se najznačajniji događaj u mom životu, značajniji od moje prve ljubavi. Bio je to moj prvi namerni, svesni čin koji mi je bio značajan; promenio je celu moju sliku sveta".
Pisanje je po mom uverenju, veoma odgovorna stvar. Nije dovoljno imati želju da pišeš ili misliti da imaš nešto važno da kažeš – mora se imati svest o stilu i načinu. Recimo, neke teme koje me opsedaju – a već godinama od njih me odvlače druge priče, možda će ostati nekome drugom, ako ne osetim da mi je dato da ih dotaknem. Kako vreme protiče – jasno je, nikada se sve priče neće ispričati, i da pričanju nema kraja. To sam razumela mnogo kasnije, posle studija, posle preživljenog rata – kad je prošla blokada i strah pred velikim piscima iz prošlosti i osmelila se da zaplivam. Velike teme, naročito recimo one o stradanju, moraju se obrađivati sa velikom odgovornošću. Tu samo Bog može da te povede pravim putem.
Biografija književnice Vesne Kapor
Vesna Kapor rođena je u Nevesinju, u Hercegovini, gde je završila osnovnu školu Risto Proroković i Srednjoškolski centar Blagoje Parović. Filološki fakultet završila u Beogradu. Pre "Maše i medveda" ("Vukotić medija"), objavila je i romane "Tri samoće ili mjesto nedovršenih stvari" (SKZ, 2010, Filip Višnjić, 2011) i "Nebo, tako duboko" (SKZ, 2021), zbirku priča "Po sećanju se hoda kao po mesečini" (Agora, 2014, Filip Višnjić, 2016) i “Venac za Oca” (SKZ, 2018. 2019.), i kratku prozu “Kao što i vama želim” (Povelja, 2016). Dobitnica je nagrada "Laza Kostić", "Miloš Crnjanski", Danko Popović, “Đuro Damjanović” i "Meša Selimović", kao i "Kondir Kosovke devojke" za 2018. godinu.
Radi u Studentskom kulturnom centru u Beogradu kao urednik književnog programa. Autor je regionalnog književno-vizuelnog konkursa za mlade pisce "Reč u prostoru" i priređivač istoimenog zbornika.
Ovogodišnji dobitnik "Beogradskog pobednika" Vladan Matijević rekao nam je nedavno da je za njega pisanje mukotrpan proces sa vrlo malo uživanja. Da li je tako i kod vas ili ste pre među onima kojima je pisanje prirodan način prenošenja misli na papir?
- Ne znam u kojima sam. Ni u jednoj stalnoj podeli. Lako mi idu tekstovi-blogovi-osvrti na događaje. Ali često pomislim: "Pa to može svako. Nego, daj nešto drugačije. Iscedi iz sebe suštinu". Nosim u glavi godinama neke teme, sklapam motive – i kad sednem onda je to za nekoliko dana završena priča. Romani se, naravno, pišu duže vremena, ali proces je isti. Od početka objavljivanja, jasno mi je bilo, osećam tako, i govorim – sve svoje priče ja sam rodila. Dakle i lako i teško, i sve što ta lepa reč znači. Posle prve ruke, na rukopisima radim, skoro neurotično, deljem ih, prečišćavam, opsedam poverljive prijatelje koji su voljni da dele sa mnom te dileme, zatrpavam ih varijantama, kad sama više ne mogu da se razaberem u detalju, i mada, sve to čitaocu ne deluje kao velika razlika – pisac zna da i red u rečenici ili zapeta nekad doprinesu ili odmognu utisku napisanog. Pisac nikad nije zadovoljan, uvek teži savršenijem.
Obeležili ste jubilej MC sa nizom tribina i monografijom-katalogom "Miloš Crnjanski, život i komentari", da biste nekoliko godina potom osvojili nagradu koja nosi ime našeg velikog književnika. Tu su i "Laza Kostić", "Meša Selimović"... Šta su za Vaše stvaralaštvo značila dela tih velikih pisaca čija imena nose priznanja u vašoj kolekciji?
- Moja poetika je odraz različite lektire, ipak, i najviše srpske književnosti. I tematski i stilski. Andrić je govorio da je pisac uvek dužan zavičaju – znači, do univerzalnog se stiže preko svog, identitetskog, ličnog. Crnjanski je to sve i proživeo i zabeležio – tako da je cela ta priča u večnosti, kroz sva ova imena. Sad kad ste to pomenuli, odista, svaka od nagrada vezana je za pisca koji je sržno osećao narod kome pripada, i preko tog osećanja ulazio u prostor univerzalnog ili ako hoćemo, bio kosmopolita. Recimo, evo Danko Popović, po čijem se romanu traži karta više za predstavu "Knjiga o Milutinu". I to je večnost jedne knjige i pobeda umetnosti.
Prošle godine veliku pažnju javnosti privukla je priča o pseudonimu "Ana Miloš" iza kog je stajao pisac Miloš K. Ilić. On je tvrdio da je je aktuelna izdavačka scena više raspoložena za žensko pisanje i da je više šanse imao kao "Ana", nego kao "Miloš". Šta vi mislite o tom argumentu? Da li biste se složili da je ženama lakše na današnjoj književnoj sceni u Srbiji?
- Moja junakinja Rista tvrdi da svet može da funkcioniše i opstane jedino kroz zajednicu muškog i ženskog principa. Da je književnost dobra ili loša, a ne muška ili ženska. Međutim, odista danas imamo mnogo, kako na početku razgovora rekoh, vanknjiževnih stvari (evo ciklične strukture i u razgovoru), koje utiču na položaj knjige. Recimo – često se delo posmatra kroz piščeve društvene stavove – i zapravo, često, ne čita se knjiga, nego pisac. Pisati pod pseudonimom drugog pola nije novo - ispalo je simpastično i volela bih da je uticalo na čitanje i pozicioniranje pisca Ane/Miloša, a i umetničke književnosti uopšte. Recimo engleski pisac Džordž Eliot bio je zapravo Meri En Evans, još u 19. veku. Danas, pre svega – kad bukvalno svaka porodica ima jednog pisca, teško se razabrati u svemu. Takođe, svako misli - drugome je lakše. Svako vidi u drugom nekakvog lopova sopstvene slave. Istina je da trenutno najveću ulogu u pozicioniranju na književnom polju imaju globalne političke agende. Takvo je ovo vreme. Neko se odupire i biva proglašen retrogradnim – dakle postaje nevidljiv (sigurna vrsta cenzure), neko se prilagođava. Mediji i marketing dalje rade posao. I pisci su, samo, ljudi.
Tanjug Video
Kako iz susreta sa mladim stvaraocima vidite budućnost književnosti na našim prostorima?
- Živimo promene epoha – to može da bude i frustracija ali i izazov. Odrednica, recimo – ovaj ili naš prostor, kojim se danas mekom silom, kao i zapadni Balkan, kao i region pokušava definisati, ne samo bivša država, nego se pokušava odrediti i neka nova geopolitička mapa, za mene je nejasan, mada se mnogo piše i projektima podržavaju autori iz te agende, ja bih se držala svesti o srpskoj književnosti, ne bih je utapala u neodređene pojmove. Srpska književnost nosi svoju autentičnost – osvrnimo se, recimo, samo na srednjovekovlje – ona je spoj duhovnosti i metafizike. Duboka visina, eto da iskoristim taj oskimoronski izraz, njen je pečat. Ovo vreme donosi i traži zabavu, jednostavnost i spektakl. Uzdajmo se, kao i Rista Srdić u romanu – da težnja za suštinom neće napustiti one koji prte spisateljske staze, jer iako je svet u neprestanoj promeni, ne treba gubiti iz vida da smo, pesnik kaže, samo, a može se dodati i uvek - niti koje vežu nerođene sa mrtvima, dakle da smo spone između svetova.
Komentari (0)