Igre 
"Mali princ - Andrija Čikić": Finale takmičenja za mlade kompozitore u čast dečaka ubijenog u Ribnikaru
Komentari14/11/2023
-11:55
Finale prvog memorijalnog takmičenja za mlade kompozitore "Andrija Čikić", koje nosi ime talentovanog dečaka ubijenog u masakru u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" u maju ove godine, održaće se večeras, 14. novembra u Kolarčevoj zadužbini s početkom u 20 časova.
Tim povodom, Andrijini roditelji, prijatelji i nastavnici, na portalu Javni servis objavili su svoja sećanja na izuzetnog mladog muzičara, koja uz dozvolu prenosimo:
Roditelji Andrije Čikića
Kada je usvojena peticija, mladog Alekse Ivića, da se neka nagrada za mlade muzičare nazove po našem sinu nismo mogli ni pretpostaviti koliko će ista biti velika, značajna, kako za Andriju tako i za sve sadašnje i buduće mlade muzičare. Kroz ovo takmičenje i nagradu za mlade kompozitore, koja nosi ime "Andrija Čikić" naš sin će i dalje živeti. Beskrajno smo tužni ali i beskrajno ponosni na sve ono što je ostavio iza sebe za svojih 14 godina.
O tome ko je Andrija bio i jeste svedoče reči njegovih profesora, nastavnika, drugara…
Nadamo se da će svojim delom, svojim karakterom, svojom harizmom, energijom, upornošću, koje je posedovao, svojom umetničkom i nada sve ljudskom dušom biti inspiracija mnogim mladim naraštajima
Nastavnica srpskog jezika Mirjana Nišević
Maestro, Msje, Gospodin, Mali Princ, Moj Andrija, tako sam ga zvala… od prvog dana zajedničkog rada…
Andrija Čikić - umetnik, pijanista, kompozitor, pisac, filozof, psiholog, fotograf, reditelj, drugarčina, saradnik, sagovornik, maštač, veliko dete i pravi dasa… Sve to je bio i jeste naš Andrija… i sve je stizao da bude, sve to za svoje mlade godine…
Povezane vesti
Od petog razreda veseljak koji pleni, radoznali dečak, svestran, talentovan, zainteresovan, govorljiv… jedan od onih koji se poštuju!
Nikada dovoljno vremena za njega… za razgovor, za konsultacije,za diskusije, za sviranje, za druženje… Obožavali smo ga. Obožavali smo se…
U šestom razredu je samouvereno predstavio svoju "Plavu zvezdu". Napravio je originalni reklamni plakat za koncert u Karnegi holu koji smo zakačili na pano, kao podsetnik. Na času smo se dogovorili da bar nekoliko nas otputuje u Njujork tog 25. maja 2030. godine kada je zakazao koncert.
U sedmom razredu smo napravili plan i dogovor da idemo u Tršić na Republičko takmičenje iz srpskog jezika. To je bio naš plan, čika Dragan nam je svedok! Bolestan je učestvovao na gradskom takmičenju, želeo je da učestvuje, da se dodatno družimo, učimo, saznajemo, diskutujemo… O, toliko toga je želeo…
Bio si sa nama, mladiću u Tršiću! I opet ćeš ići! Svake godine ćemo te voditi, jer si to želeo i to si zaslužio!
Uvek sam bila ponosna na tebe! Znao si to! Rekla sam ti to.
Danas živim od nekih zajedničkih sećanja. Ekskurzija u sedmom razredu, Negotin, Mokranjčeva kuća… Kuću Mokranjca svi gledaju, ali ti ne trepćeš! Svi posmatraju, ali ti osećaš. Dosadila sam sa fotografisanjem. Andrija pored Mokranjca, Andrija u kući Mokranjca, Andrija svira klavir Stevana Mokranjca… Da! Zabeležila sam taj trenutak verujući da ti je važan, da ti znači i da ti se tako delići snova ispunjavaju videvši sjaj u tvojim očima. Objasnili smo kustosu da to nije za društvene mreže, nego za našu dušu! I jeste! Ako je delić tvoje "Plave zvezde" tada bio ispunjen, ja sam zahvalna što sam učestvovala u njemu…Obećala sam da ću ti poslati snimak, a ti meni da ćeš mi proslediti film koji si pravio… Još čekam…
Povezane vesti
Kada sam bolje upoznala tvoje Suzanu i Miloša, sve je bilo jasno. Sve kockice su se poklopile. Jasno je bilo da ti možeš sve. Jasno je bilo zašto možeš sve! Ti stvaraš čuda! I danas…
Mnogo nedostaješ svima u školi… Nedostaju tvoji vrcavi komentari, diskutovanja, sviranje na velikom odmoru… Jedna mlada umetnica traži inspiraciju, a neki drugi traže pokretač koji si bio mnogima.
Maestro, moj duboki naklon! Sviraj anđelima…
Voli te tvoja nastavnica Mirjana
Učiteljica Suzana Stanković
Andrija, nalazio si sve u pokretu, priči, muzici, misleći da su vrline nasledne i tako ih darivao drugovima. Drugovi se ne sećaju šta si pokušavao da ih naučiš. Oni pamte šta si ti bio!
Kao što je trajno znanje u nama, tako su tvoje vrline, mudrosti, pokreti, osmesi… U nama!
Madam Katarina i razredni starešina
Moji anđeli
Andriju Čikić sam upoznala kad je krenuo u 1. razred. Bila sam njihova "madam" koja ih je pomoću šarenih slika i veselih pesmica uvodila u svet francuskog jezika, učila ih da ga osećaju, da im postane blizak i da ga vole.
Andrija – prava čigrica! I kao malo prvače, bio je nasmejan,opušten, razdragan, nimalo uplašen… Stalno je govorio o svojoj velikoj ljubavi – muzici i ponosio se notama koje mu je lično dao veliki Ričard Klajderman na svom koncertu.
Interesantno je to da sam i ja bila na tom koncertu, par meseci pre no što je Andrija krenuo u 1. razred i videla scenu kad maleni dečak veselo istrčava na binu i preuzima note čuvenog pijaniste i kompozitora. Kakva slučajnost…
Andrija kreće u 5. razred. On i roditelji, kao i ostala deca tadašnjeg V-4, ja - svi u dvorištu, predstavljamo se, prepoznajemo se, pod maskama, u jeku korone. Ponovo ću im predavati nakon tri godine, ali ću im od sada biti i odeljenjski starešina.
Moje prvo odeljenjsko starešinstvo! Bila sam jako uzbuđena, ali i srećna, jer sam ih većinu poznavala. Neke učenike sam tek tada upoznala, kao što je bila Angelina Aćimović koja je došla kasnije, u 3. razredu. Bila sam zahvalna Bogu što mi je dao ovakvo odeljenje u kome su se svi trudili da budu dobri đaci, da se međusobno pomažu i podržavaju.
Svi nastavnici su ih hvalili i voleli da ulaze u to odeljenje. Bili su svima omiljeni.
6. razred – skinuli smo maske, počeli da se zaljubljujemo, svađuckamo, glumimo mangupčiće…
Ali i pored svih dečijih nestašluka, u školi su i dalje bili dobri đaci koji nisu zapostavljali svoje druge aktivnosti. Sad su se javila nova interesovanja.
Andrija je postao nezaobilazni deo svakog projekta u školi, i to ne samo muzičkog. Taj preslatki osmeh, to veliko srce, te širom otvorene ruke nikoga nisu ostavljale ravnodušnim. Bila sam jako ponosna na svoje VI-4.
Drugarica Petra
Čičke, mnogo mi nedostaješ. Nedostaju mi naša dopisivanja i šerovanja videa na instagramu. Nedostaje mi naše druženje, vožnja bajseva do 25. maja kao i karting. Bio si mi pravi drug. Verovala sam ti svim srcem, znala sam da moja tajna iz tebe nikada neće izaći. Nedostaje mi tvoje nasmejano lice i sedenje pored klavira na velikom odmoru dok ti sviraš i komponuješ prelepe kompozicije. Nadam se da i sada našim drugarima na klaviru u svečanoj dvorani među anđelima. Stalno razmišljam o tebi. Svaki video koji gledam, svaka ulica kojom prođem podseti me na tebe i naše uspomene. Mnogo mi nedostaješ. Nikada te neću zaboraviti. Pamtiću te kao najboljeg druga koji mi je ulepšao osnovnu školu. Zahvalna sam što imamo puno zajedničkih trenutaka i sećanja koje mi niko nikada ne može oduzeti.
Drug Lazar
Ne znam kako da počnem. Toliko stvari u ovom trenutku mogu da napišem. Toliko stvari i lepih trenutaka. Obzirom da smo bili veoma dobri drugari, to se i podrazumeva, zar ne? Imali smo puno zajedničkih interesovanja, poput igrica, bicikle, tehnologije, avijacije i još mnogo toga. Ali ironično i meni lično smešno je to što nas zapravo jedino nisu zanimale one stvari koje su onom drugom najvažnije. Mene muzika i sviranje, a njega košarka. Ko bi rekao? Naravno to nas nije sprečilo da izgradimo odnos dva dobra druga. Ipak i mi smo se nekad oko nečega prepirali. Ne mogu ni da izbrojim koliko puta smo se na fizičkom prepirali u žaru igre. Imali smo i žustre polemike na temu koji je telefon bolji ili sećam se jedanput kad smo se natezali da li je bolji iksboks ili plejstejšn. Na kraju je Čiki kupio iksboks i bio je jedina osoba sa kojom sam ga igrao- trkali smo se super automobilima i nadograđivali ih do granica nerealnosti. Bilo je baš zabavno.
Neću da kažem, Čiki je bio faca što se tiče devojčica. On je bio njihov ‘čuvar tajni’.
Priznajem, bio sam pomalo ljubomoran, želeo sam da otkrijem po nešto, pošto i ja imam simpatiju s vremena na vreme. Ali on je uvek je bio korektan, čuvao ih je.
Andriju sam znao kao nekoga ko se uvek trudio da šta god da radi, uradi najbolje što može. To je onda mene teralo da budem još bolji i tako smo jedan drugog indirektno motivisali. Ja ne znam da li mi je jednom rekao da je umoran,osim na početku sedmog razreda kada je na času francuskog rekao: "Pa ja sam preumoran za sledećih sedam dana". Ja sam ga pogledao i rekao “Mislim da je ovo prvi put da te čujem da si rekao da si umoran”. Osim tog jednog puta, bio je neumoran. Želeo je da snima, slika, druži se sa nama pored škole i muzičke.
Kao što sam već pomenuo, voleo je tehnologiju i uvek je imao tako neke kul gedžete sa sobom. Specifično za njega, uvek je imao i zvučnik. Na svakoj rekretivnoj i izletu on je bio di džej autobusa i za svakog je imao po nešto na svojoj dugačkoj plej listi. Tako je jedno leto zakačio bio zvučnik za bicikl i pustao muziku da slušamo dok se vozimo. Tada smo puštali i nagle zvukove i prepadali ljude kada bismo prolazili pored njih.
Imao je neverovatan osećaj za muziku i pisanje. Uvek sam slušao njegove sastave i govorio sebi: "Što ja to nisam napisao?”
Nisam se razumeo, a ne razumem se ni sad dobro u klavir, ali kada bih čuo njega kako svira tako brzo i precizno, samo bih se još više začudio obzirom da je stalno govorio "Ne znam ni sam kako sa ovako malom šakom uspem da odsviram delove nekih kompozicija?" Kompozicija koju je napisao je savršen dokaz dobrog osećaja za muziku. Stvarno mi je neverovatno da neko u sedmom razredu napiše kompoziciju.
Ne mogu da zaboravim kad mi je za jedan rođendan kupio zlatnu ribicu i doneo u park.
Potpuno oduševljenje od svih koji su bili na rođendanu. Dok je trajalo oduševljenje krenuo je vatromet i ja sam se šalio da ga je Andrija organizovao, pošto je to tako ličilo na njega da uradi.
Ima još toliko dobrih, zanimljivih, smešnih anegdota, ali bih onda morao da napišem knjigu. Poznavao sam Čikija sedam godina i za sedam godina postali smo bliski. Koliko god bi se nekad posvađali, nikada nismo preispitivali naše drugarstvo. Andrija je bio izuzetan fotograf, snimatelj, pisac, pesnik, šmeker, muzičar, ali pre svega dobar drug.
Komentari (0)