Prepakivanje moći u Evropi: Rat u Ukrajini oslabio "osovinu" i dao vetar u leđa ambicijama Poljske i istočnih članica EU

Komentari

Autor: Nevena Zdravković

15/01/2023

20:00

Prepakivanje moći u Evropi: Rat u Ukrajini oslabio "osovinu" i dao vetar u leđa ambicijama Poljske i istočnih članica EU - Copyright profimedia

veličina teksta

Aa Aa

Nedugo nakon što je drugi put izabran za predsednika Francuske, Emanuel Makron odlučio je da njegovo prvo službeno putovanje bude u Berlin i to baš na Dan Evrope. To je bio simboličan potez u pokušaju da se Francuska i Nemačka još jednom predstave kao ključni pokretači bloka od 27 članova, ali je mnogima već tada bilo jasno da je rat u Ukrajini promenio ne samo bezbednosnu dinamiku EU, već i odnos snaga u bloku u kom osovina Pariz-Berlin više nije jedini odlučujući glas.

Pre skoro dve decenije, kako je pisao Forin polisi, tadašnji američki sekretar odbrane Donald Ramsfeld bio je ismejan u Parizu i Berlinu kada je rekao da se centar gravitacije Evrope "pomera ka istoku", dalje od "stare Evrope" kojom dominiraju Francuska i Nemačka. Ramsfeld možda jeste poranio sa svojom izjavom, ali danas rat i potpuno različiti pristupi ključnih članica EU prema Rusiji i očekivanja o tome kako će izgledati posleratni mir, menjaju ravnotežu unutar samog bloka.

U samo nekoliko meseci, ovaj sukob na tlu starog kontinenta naterao je brojne države na zaokrete u svojim politikama. Osim Nemačke u kojoj su se stvari promenile preko noći, ta "nova Evropa" dala je "vetar u leđa" i nemačkom istočnom susedu. Zemlja koja je često izazivala najviše pažnje jeste Poljska koja je krenula putem transformacije od "problematičnog đaka EU" ka tome da postaje sve važniji glas u Evropi. I ne samo da Varšava postaje značajna ekonomska sila, njeno ulaganje u odbranu poljsku vojsku čini jednom od najmoćnijih na kontinentu.

Poljska nije izuzetak. Zemlje istočnog bloka ponovo se naoružavaju u velikoj meri, a Evropljani sa ovog dela kontinenta, kako piše Al Džazira, stekli su novi uticaj u EU i NATO.

"U kontekstu napada na Ukrajinu, jačanje istočnog boka svakako je neupitno. Poljska u kontekstu aktuelnog rata ima izuzetnu bezbednosnu, diplomatsku, humanitarnu i drugu ulogu, ne samo u svoje ime, već i u ime čitave Evropske unije, pa i NATO. Pored geografije, njene tradicionalne veze sa Ukrajinom čine je još značajnijom u tom pogledu. Uloga baltičkih zemalja kao članica EU i NATO takođe nije zanemarljiva, ali nije ni uporediva sa ulogom velike i regionalno uticajne zemlje kao što je Poljska", rekao je za Euronews Srbija naučni saradnik na Institutu za međunarodnu politiku i privredu Miloš Petrović.

Teška godina za Šolca

Poziciju Nemačke u rusko-ukrajinskoj krizi mnogi analitičari su ocenjivali kao osetljivu. Iako je Berlin za mnoge važne odluke preuzumao glavnu ulogu u EU, činjenica da Nemačka zatvara nuklearne elektrane i da zavisi od ruskog gasa, dovela je zemlju u mnogo težu poziciju u odnosu na bilo koju drugu članicu EU. Olaf Šolc je vlast preuzeo u ne baš dobrom trenutku. Posle 16 godina vlasti kancelarke Angele Merkel, okolnosti za njega nisu mogle da budu teže. Nasledio je jednu novu Nemačku usled Evrope u kojoj galopirajuća inflacija, pandemija i rat traže jedan potpuno drugačiji pristup.

"Kancelar Olaf Šolc preuzeo je premijersku funkciju svega tri meseca pre početka ruskog napada na Ukrajinu. Kancelar je taj događaj okarakterisao kao prekretnicu u istoriji kontinenta, koji zahteva srazmernu reakciju, tj. značajne izmene u vođenju politika. Taj je zaokret načinjen i u spoljnopolitičkom smislu i u domenu nacionalne bezbednosti", rekao je Petrović.

U spoljnoplitičkom smislu, kako ističe Petrović, krenulo se u brzo artikulisanje restriktivnih paketa prema Rusiji na evropskom planu, u čemu je Nemačka imala veoma jaku ulogu. Obrt je zabeležen i u smislu zvaničnog prepoznavanja Ukrajine kao kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, što pre eskalacije rata nije bilo poželjno ni u Berlinu ni u većini zemalja Evropske unije.

Najupečatljivije promene, međutim, tiču se odbrambene politike. U Nemačkoj je, kako je pisao "Dojče vele" i sama reč naoružanje dugo imala negativnu konotaciju, a izvoz nemačkog oružja u zone sukoba bila je posebna tabu tema. Od dolaska nove koalicije na vlast, koju čine Socijaldemokrate, Zeleni i Liberali, takav stav bio još izraženiji.

"Među najupečatljivije promene svakako se ubraja vojno-bezbednosna aktivnost Nemačke i na evropskom i na nacionalnom nivou. U međunarodnom smislu to je podrazumevalo značajnu vojnu, finansijsku, infrastrukturnu i drugu pomoć u naoružanju Ukrajine, dok je na unutrašnjem planu najavljeno ulaganje od čak 100 milijardi evra u modernizaciju nemačke vojske", istakao je Petrović.

Energetska kriza je bila još jedna odlika Šolcove vlade. To je još jedan slučaj kada je spoljna kriza, pogoršana prethodnom nemačkom politikom, došla do izražaja. I ovde je Šolcu bilo teško da balansira između popularnih domaćih zahteva sa očekivanjima saveznika. Pre invazije Rusije na Ukrajinu, gas je činio 27 odsto ukupnog energetskog miksa Nemačke, pri čemu se 55 odsto uvozilo iz Rusije. Ogromne potrebe Nemačke za energijom dovele su do toga da ona žuri da izgradi terminale za tečni prirodni gas i traži od suseda i daljeg proizvođača gasa kao što je Katar da to nadoknadi.

Bezbednosni stub Evrope

A dok je zapad Evrope "balansirao", na istoku se "rađala" nova snaga. Zemlja koja je danas čvrsto na strani Kijeva, svoju granicu deli sa Ukrajinom, ruskom enklavom Kalinjingrad i Belorusijom i vrlo često je posmatrana kao "bedem" protiv agresije Moskve na istočnom krilu NATO alijanse.

Reč je o članici EU i NATO koja je Ukrajini poslala ogromnu podršku u vidu oružja, a ujedno je i zemlja koja je primila najviše ukrajinskih izbeglica od početka rata. Baš zbog toga, glas Varšave, kako se čini, postaje sve uticajniji, a iako možda ne bi mogla da se posmatra kao centar moći Evrope, Poljska zasigurno ide ka tome da postane i ekonomska, ali i vojna sila.

"Zahvaljujući svom strateškom položaju, u kontekstu napada na Ukrajinu, bezbednosna uloga Poljske kao granične zemlje EU i NATO ka istoku je postala prioritetna u odnosu na višegodišnje nazadovanje u domenu vladavine prava. Poljska je trajno pružila utočište za više od milion izbeglih iz Ukrajine, što je najviše u apsolutnim brojkama u Evropi", rekao je Petrović.

Poljski ministar odbrane Marijuš Blaščak obećao je u julu da će njegova zemlja imati "najmoćnije kopnene snage u Evropi", a najnoviji izveštaji pokazuju da je ova zemlja na dobrom putu da upravo to i ostvari. Kako piše Politiko, Poljska već ima više tenkova i haubica od Nemačke i na putu je da ima mnogo veću vojsku, sa ciljem od 300.000 vojnika do 2035. godine, u poređenju sa nemačkih sadašnjih 170.000.

"U toku su nabavke više milijardi evra vrednog naoružanja i vojne opreme, jačanje i povećanje vojnih kapaciteta, uključujući i broj vojnika, kao i dupliranje ukupnih izdvajanja za BDP-a na troškove odbrane", dodao je Petrović.

Poljska je i pre 2022. bila među najrevnosnijim članicama NATO u pogledu izdvajanja na odbranu, i već godinama izdvaja više od dva odsto koliko Severnoatlantska alijansa zvanično zahteva. Pored toga, kako dodaje Petrović, jak diplomatski aparat najveće srednjoevropske zemlje i njeno tradicionalno zaziranje od ruskog uticaja svakako utiču na artikulisanje evropskih politika.

"Nedavni pad ukrajinske rakete u Poljskoj poslužilo je kao dodatni podsetnik da se rat odvija u neposrednom susedstvu, a gorespomenuti faktori su doprineli profilisanju Poljske kao glavnog bezbednosnog stuba srednje Evrope. Najzad, treba spomenuti i neke skorije promene, poput jačanja veza sa desno-orijentisanom vladom Italije – u pravcu kritikovanja evolucije nadnacionalnih nadležnosti Evropske unije i zalaganja za manju ulogu Brisela u korist država-članica Unije", rekao je on.

Istorijske odluke u Skandinaviji

Poljska nije jedina koja je doprinela jačanju "istočnog bloka". I odbrambeni budžet Rumunije dostići će ove godine 2,5 odsto BDP-a, što je znatno više od standarda NATO od dva odsto. Baltičke države - Litvanija, Letonija i Estonija - takođe će postići cilj da potroše 2,5 odsto u narednih nekoliko godina.

A decenijama čuvana vojna neutralnost Švedske i Finske prošle godine postala je deo istorije. Rat u Ukrajini i strah od "ruske čizme" za samo nekoliko nedelja rasplamsali su u ovim zemljama donedavno malu podršku NATO.

Protokoli za pristupanje savezu potpisani su zvanično u julu, čime je započeo proces ratifikacije, uprkos upozorenjima koja su stizala iz Moskve. Glavna "pogodnost" koju će Švedska i Finska dobiti kada postanu deo NATO je, naravno, mogućnost da se oslanjaju na čuvenu "klauzulu 5", koja govori o kolektivnoj odbrani i tome da ako je jedna zemlja napadnuta, ostale će joj priskočiti u pomoć.

Kočnica na tom putu, međutim, postala je Turska, koja je dvema zemljama iznela zahteve - izručenje kurdskih boraca. Zapadni zvaničnici veruju ipak da će 2023. biti godina proširenja NATO.

"Budući da su sve članice NATO na Madridskom samitu bile saglasne da se Švedskoj i Finskoj uputi poziv da pristupe tom savezu, verujem da postoji prostor da Turska pristane na skori završetak tog procesa ukoliko se u dovoljnoj meri uklone bilateralni razlozi za blokadu. Kao i u slučaju evropskih integracija, deluje da bilateralne razmirice, koje nemaju veze sa samim kriterijumima članstva, u značajnoj meri utiču na dinamiku procesa. To je jedan od najnepovoljnijih fenomena u okviru politike proširenja EU, jer utiče na verodostojnost i perpeciju samog procesa i njegove svrhe. Proces proširenja NATO je drugačiji, ali ima određenih sličnosti", rekao je Petrović.

I sama Alijansa će imati određene geostrateške benefite od svojih novih pridošlica - a sve ponovo ukazuje na odnose NATO i Rusije. Naime, Finska ima dobro opremljenu vojsku na koju troši dva odsto svog godišnjeg BDP, a što je još važnije, sa Rusijom deli granicu dugačku 1.300 kilometara.

Sa druge strane, Švedska može da kontroliše ulaz u Baltičko more, što će u velikoj meri pomoći NATO kada su u pitanju planovi za odbranu zemalja članica na istoku bloka - upravo one su najugroženije ukoliko Rusija odluči da napadne, pa su samim tim i lideri država kao što su Litvanija, Estonija ili Poljska bili među najglasnijima kada je u pitanju jačanje istočnog krila NATO.