Uskraćivanje gostoprimstva Štajnmajeru stavilo odnose Kijeva i Berlina na ispit: Diplomatski gaf koji bi svi da zaborave

U Ukrajinu je 12. aprila sleteo avion u kom su bili predsednik Poljske Andžej Duda i još trojica njegovih kolega iz baltičkih zemalja, a išli su u posetu ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom. Međutim, ovom predsedničkom društvu nedostajao je jedan član - nemački predsednik Frank Valter Štajnmajer, koji je želeo da dođe, ali mu je, kako je rekao, "Zelenski jasno stavio do znanja da nije dobrodošao".

Odbijanje Ukrajine da primi nemačkog predsednika opravdavano je njegovim odnosom prema Rusiji, ali mostovi između ovih zemalja ipak nisu spaljeni, smatraju stručnjaci sa kojima je Euronews Srbija razgovarao. 

Štajnmajer je u utorak, 12. aprila, rekao da je na predlog poljskog kolege trebalo, zajedno sa ostalima, da otputuje u Ukrajinu kako bi pokazali solidarnost sa tom zemljom, ali da to "u Kijevu očigledno nisu želeli".

Ovu informaciju je, pre nego što ju je potvrdio i sam Štajnmajer, objavio nemački list "Bild". Taj list je, pozivajući se na svoje izvore, pisao kako je razlog za odbijanje Štajnamjerove posete to što je "proteklih godina negovao bliske odnose sa Rusijom". 

Da "ispegla" situaciju pokušao je i ministar spoljnih poslova Ukrajine Dmitro Kuleba minimizirajući slučaj uz uverenje da neće naneti štetu ukrajinsko-nemačkim odnosima. On je izrazio žaljenje što je izveštaj jednog nemačkog medija, koji se poziva na izvor, izazvao tako tešku situaciju.

"U diplomatiji ima dosta posla da se usaglase formati poseta, očekivani rezultati poseta, a kada se ovim poslom bave samo diplomate, uvek nalazimo obostrano prihvatljiva rešenja. Kada nijanse procesa rada stignu do medija, postoje javne debate, javni skandali, javne emocije koje ometaju rad i stvaraju negativnu pozadinu", objasnio je ministar spoljnih poslova.

Petar Ćurčić sa Instituta za evropske studije smatra da je odbijanje Štajnmajerove posete simbolički čin, jer on nema velike nadležnosti, pa čak nije ni vrhovni komandant armije. 

"Štajnmajer je predstavnik tradicionalne nemačke politike koja teži da ostvari neku vrstu bliske saradnje sa Rusijom, koliko je to moguće, imajući u vidu različitost političkih i društvenih sistema u tim zemljama", kaže Ćurčić za Euronews Srbija.

Čini se da nemačkom predsedniku ni prošlonedeljno pokajanje i izvinjenje nije pomoglo da popravi svoj ugled u očima ukrajinskih zvaničnika. On je jedan od onih političara koji su snažno zagovarali saradnju Nemačke i Rusije na gasovodu Severni tok 2, ali je prošle nedelje rekao da je "insistiranje na ovom gasovodu očito bilo greška".

EPA/CLEMENS BILAN

"Držali smo se onih mostova u koje Rusija više nije verovala, a naši partneri su nas upozoravali na to. Smatrao sam da Putin neće prihvatiti potpuno ekonomsko, političko i moralno uništenje njegove zemlje zbog svoje manije vladanja - kao i ostali, u tome sam pogrešio", rekao je Štajnmajer za nemačke medije, dodajući da njegova zemlja "nije uspela da uključi Rusiju u zajedničku bezbednosnu arhitekturu.

Jedan od najvažnijih poteza Nemačke uperenih protiv Rusije, suspendovanje gasovoda Severni tok 2, došao je svega dva dana pre invazije te zemlje na Ukrajinu. U pitanju je gasovod od Rusije do Nemačke koji je potpuno završen, ali gas nije krenuo da teče, a sada je pitanje i da li će.  Iako je nemački kancelar Olaf Šolc (koji dolazi iz iste partije kao i Štajnmajer) dugo izbegavao da preduzme konkretne korake, naposletku je ipak odlučio da se pridruži američkim sankcijama na ruske energente i stopira gasovod za koji se smatra da bi povećao zavisnost Evrope od ruskih energenata. 

Kritike iz Berlina

Odluka Kijeva da uskrati dobrodošlicu Štajnmajeru naišla je na kritike političara u Nemačkoj. Ministarka spoljnih poslova Nemačke Analena Berbok je rekla da "bi bilo bolje da je do sastanka došlo, ali je Nemačka svejedno na strani Ukrajine".

Ukrajinski zvaničnici pokušali su da objasne zašto Zelenski nije želeo da primi nemačkog predsednika, pa je tako savetnik predsednika Ukrajine Oleksej Arestovič rekao da "Zelenski očekuje kancelara Olafa Šolca, kako bi primio nekoga ko donosi odluke, uključujući i one u vezi sa isporukom naoružanja".

Arestovičeve nade u skoru posetu Šolca raspršio je sam nemački kancelar, koji je juče, 15. aprila, u jednom intervjuu rekao da "u narednom periodu ne planira putovanje u Ukrajinu". On je podsetio da redovno razgovara sa Zelenskim, rekavši da "gotovo da ne postoji nijedan šef države ili vlade koji ima tako intenzivne kontakte sa ukrajinskim predsednikom".

Međutim, Šolc je istovremeno i kritikovao odluku da Štajnmajer ne bude primljen u Kijevu, rekavši da je to "iritirajuće"i da je Štajnmajer "hteo da ide u Ukrajinu kako bi se sastao sa svojim Ukrajinskim kolegom", ali nije dalje komentarisao tu temu. 

Za Dragoslava Rašetu iz Novog trećeg puta, upravo Šolcovi konstantni razgovori sa Zelenskim i to što je Nemačka nedavno izdvojila oko milijardu evra za direktnu vojnu pomoć Ukrajini, su dovoljni dokazi da odbijanje posete Štajnmajera neće ostaviti dublje posledice po odnose Berlina i Kijeva.

"Sam Štajnmajer je bio prvi nemački političar sa visoke pozicije koji je izašao u javnost i rekao da njihova politika prema Rusiji treba da se menja. Mislim da delom i zbog toga odonsi s Ukrajinom neće biti pokvareni", dodao je Rašeta.

Nemački vicekancelar i ministar za ekonomiju Robert Habek je, sa druge strane, bio nešto oštriji. On je rekao da predsednik predstavlja njegovu zemlju i da odbijanje njega "znači odbijanje Nemačke". On je dodao i da je "ukrajinska strana, nažalost, napravila diplomatsku grešku". 

Tanjug/AP/Kay Nietfeld

Slično Rašeti, i Ćurčić smatra da odbijanjem posete Štajnmajera nisu "spaljeni mostovi" između Nemačke i Rusije, iako je određena doza štete napravljena time što je Šolc odložio posetu u Ukrajinu nakon što predsednik Nemačke nije primljen.

"Ne mislim da je ovim Zelenski 'spalio mostove' (sa Nemačkom). Ovo je kriza u odnosima koja će se rešiti nekim novim vidom saradnje, najverovatnije u dogovoru do kog će doći Vašington, Berlin i Kijev", kaže Ćurčić.

Da bi neko ipak mogao da "profitira" od disonantnih tonova koji se čuju kako iz Kijeva, tako i iz Berlina, svedoče reči nemačkog poslanika Jirgena Tritina. On je ocenio da je ocena da je Štajnmajer nepoželjan u Ukrajini "ogroman propagandni uspeh" za Vladimira Putina.

"Pored toga što ima pritiske sa Zapada, Nemačka je i pod pritiscima Rusije. Mislim da je najveći efekat situacije sa Štajnmajerom upravo to što Rusija ovo može iskoristiti kao propagandu u kojoj se govori da Evropa nije jedinstvena. Međutim, ako se samo pogledaju poslednje izjave Šolca i Zelenskog, jasno je da sva takva propaganda pada u vodu", kaže Rašeta.

Zavisnost od gasa "crvena linija"

Mada je Arestovič pokušao da objasni deo razloga zbog kojih je Štajnmajeru uskraćena poseta Nemačkoj, izgleda da je to samo jedna strana medalje. Drugu stranu, reklo bi se, predstavlja ogorčenost Ukrajine jer im Nemačka ne pomaže koliko smatraju da bi trebalo. Ovakav pogled na stvari iz Kijeva otkrili su ukrajinski ministar spoljnih poslova Dmitro Kuleba i zamenik šefa kabineta Zelenskog, Igor Žovka. 

Kuleba je, tako, rekao da je "rat mogao da bude sprečen da je Nemačka ranije promenila stav", i optužio je Berlin da je do sada sve gledao kroz "ruske naočare", odnosno da su u obzir uzimani odnosi sa Moksvom. Kako je rekao, Ukrajini je jasna promena stava Nemačke, i to da je doskorašnji nemački kurs prema Rusiji doživeo neuspeh. Međutim, dodao je i da bi "rat mogao biti spečen, da je Nemačka ranije promenila stav".

Žovka je bio dosta oštriji u svojim kritikama, i ponudio je konkretno objašnjenje zbog kog je Štajnmajeru odbijena poseta. On je rekao da bi "sve zvanične posete Ukrajini trebalo da se završe rezultatom", a kao primere je naveo konkretne odluke o embargu na isporuke nafte iz Rusije, kao i one koje se odnose na vojnu i ekonomsku pomoć Ukrajini, posebno obezbeđivanje teškog naoružanja.

Tanjug/AP/Markus Schreiber

Da od predloga Žovke, slično kao i od predloga Arestoviča, verovatno neće biti ništa, svedoči najnovija izjava vicekancelara Nemačke i saveznog ministra za ekonomska pitanja Roberta Habeka. On se izjasnio protiv uvođenja embarga na isporuke gasa iz Rusije, rekavši da bi to "ugrozilo društveni mir", i da bi zbog toga "trebalo da se postupa oprezno, temeljno spremajući planove i držeći se njih".

Ćurčić smatra da upravo energetska zavisnost Nemačke od Rusije postavlja "crvenu liniju" koju u Berlinu, bar za sada, nisu spremni da pređu.

"Nemačka ima specifičnu ulogu u okviru NATO i EU. Nemci su dugo vodili razgovore sa Rusijom, gotovo do pred sam početak rata, Iako su se različitim nivoima sankcija svrstali uz ostale zapadne zemlje, Nemačka ipak ima jednu vrstu crvene linije - to je energetska zavisnost. I pored težnji da se što više oslobode zavisnosti od ruskog gasa, to ne mogu da urade preko noći, već bi trajalo mesecima ili godinama", kaže Ćurčić.

Traži se teško naoružanje  

Ukrajinski zvaničnici, bez obzira na to što njihove izjave nekada donesu rezultate, a ponekad ne, pokušavaju koliko god mogu da izvrše pritisak na države da im pošalju pomoć u vidu naoružanja ili da uvedu sankcije Rusiji zbog napada na Ukrajinu. U prvim danima rata, kao i u periodu pred početak invazije, Nemačka je bila jedna od najopreznijih zemalja kada je u pitanju naoružavanje Ukrajine.

Tako je dva dana od početka invazije iz Berlina u Ukrajinu poslato 5.000 vojnih kaciga - ovo je bio simbolički potez koji nije baš naišao na odobravanje ukrajinskih zvaničnika, pa su ga neki čak i javno ismejali. Gradonačelnik Kijeva Vitalij Kličko je, na primer, tada rekao da je "ostao bez reči", i pitao se "da li će im sledeće poslati jastuke".

Međutim, kako je vreme odmicalo, a rat u Ukrajini nije jenjavao , tako su i potezi Nemačke, koja još od Drugog svetskog rata stidljivo učestvuje u bilo kakvim vojnim angažmanima, morali da postanu ozbiljniji. Pored toga što je povećan vojni budžet Nemačke za 100 milijardi evra, što je istorijski presedan, u Ukrajinu je iz ove zemlje ipak poslato naoružanje koje je uključivalo više od kaciga. 

profimedia

Bez obzira na to što i dalje ne šalje teško oružje, Nemačka je već učinila neke stvari koje su se do nedavno činile nemogućim, ali su postale realne zahvaljujući ratu u Ukrajini, ističe Ćurčić. On kaže da su u poslednje vreme izjave i potezi ostalih članica NATO, a pre svega SAD, značili da bi Nemačka trebalo da ima mnogo "tvrđu" ulogu u situaciji sa Ukrajinom.

"Šolc jeste odigrao konstruktivnu ulogu. U Ukrajinu je poslato određeno naoružanje i primane su izbeglice iz te zemlje, a Nemačka je uvećala svoj vojni budžet na dva odsto BDP, što je za vreme Angele Merkel bilo nezamislivo. Međutim, rat u Ukrajini je promenio to da postane vrlo moguće", novi sagovornik Euronews Srbije.

Štajnmajer - "arhitekta" izbora u Donbasu

Odnos između Ukrajine i Štajnmajera je, po svemu sudeći - ličan. Aktuelni nemački predsednik bio je ministar spoljnih poslova tokom prve i treće vlade Angele Merkel, od 2005. do 2009. godine, a zatim od 2013. do 2017, i važi za političara koji je pokušao da "približi" odnose Rusije i Nemačke. On je, tokom svog poslednjeg mandata na toj poziciji, NATO vežbe u istočnoj Evropi nazivao "zveckanjem oružjem" i "pozivima na rat", što je bilo slično retorici koja je dolazila iz Kremlja.

Za vreme Štajnmajerovog drugog mandata na mestu ministra spoljnih poslova, Nemačka je, uz Francusku i OEBS, bila i jedan od garanata sporazuma iz Minska, kojima su se okončali nemiri na istoku Ukrajine 2014. i 2015. godine. Kada se govori o Minskim sporazumima, ne može da se zaobiđe ni pojam "Štajnmajerova formula". 

U pitanju je predlog da se u proruskim regionima u Donbasu na istoku Ukrajine održe izbori, što je dodatno doprinelo njihovim separatističkom raspoloženju. Predsednik Ukrajine Zelenski je 2019. godine objavio kako je, zajedno sa predstavnicima Rusije, separatističkih teritorija Donjecka i Luganska i OEBS-a, potpisao Štajnmajerovu formulu. 

AP Photo/File

Mnogi su smatrali da je u pitanju "kapitulacija" Ukrajine kojima se ovim teritorijama, de fakto, daje u ruke nezavisnost koju su proglasile 2014. Međutim, Zelenski je tada rekao da će se u Donbasu izbori održati "samo pod zakonima Ukrajine, a ne pod pretnjama oružjem". Takođe, rekao je i da specijalni status Donbasa neće sadržati nikakve "crvene linije" i da "neće biti kapitulacije". 

Dve i po godine kasnije, ruski predsednik Vladimir Putin je potpisao ukaz kojim Rusija priznaje nezavisnost Donjeckoj i Luganskoj narodnoj republici, a nekoliko dana posle toga ruske trupe napale su Ukrajinu.