Evropska zemlja koja se raspala u miru: Česi i Slovaci mahom zadovoljni posle 30 godina samostalnosti 

Ondrej i Katarina su se prvi put sreli 2008. godine, mnogo godina nakon što su se njihove zemlje "razvele". On je Čeh, ona Slovakinja i ne vide ništa čudno u svom internacionalnom braku.

"Moj ujak je Slovak i ima ženu Čehinju, a moja sestra se udaje za Čeha", rekla je Katarina.

Oglasio se i njen suprug:

"Mnogi od nas ne vide Slovačku kao stranu zemlju u pravom smislu te reči"

1. januara obeležena je tridesetogodišnjica raspada Čehoslovačke na Češku i Slovačku, dve odvojene države. Baršunasti razvod, kako je poznat u inostranstvu, zapamćen je kao najmirniji i najuspešniji raskid u novijoj istoriji Evrope.

Odvajanje je dogovoreno bez sukoba i ogorčenosti, iako se javnost ni u jednom trenutku nije pitala, a političari sa obe strane su do rešenja došli samo za šest dana.

Ovogodišnja godišnjica pak, u jeku rata u Ukrajini, ima veći značaj. Vladimir Putin je započeo svoju invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. godine zbog uverenja da Ukrajinci, koji su se otcepili od Sovjetskog Saveza 1991. godine, nisu prava nacionalnost i da njihova teritorija treba da bude deo Ruske Federacije.

Svedoci smo i da napetosti ključaju i kada je u pitanju Kosovo, dok težnje oko polovine glasača u Škotskoj za nezavisnošću od Ujedinjenog Kraljevstva takođe bujaju, kao i separatističke namere Katalonije.

Slovaci su sada daleko najveća grupa stranih državljana koja živi u Češkoj. Razlike u njihovim jezicima su tanke kao flis papir. Čak i pre nego što su se obe pridružile EU 2004. godine, putovanje između obe zemlje je bilo relativno jednostavno, a carinska unija od 1993, pa nadalje značila je da je trgovina bila besprekorna.

I to je dovelo do nekih neobičnosti.

Andrej Babiš je bio češki premijer do 2021. godine, a sledeće nedelje će se naći u trci za novog predsednika Češke. Ali, on je rođen i odrastao je u glavnom gradu Slovačke Bratislavi, a u Češku se preselio tek posle 1993. godine, u svojim kasnim tridesetim.

Tanjug/AP/Petr David Josek

S druge strane, slovačka predsednica Zuzana Čaputova je rangirana kao najpopularnija političarka među Česima u istraživanju koje je sprovela kompanija za istraživanje SVVM, krajem 2021. godine.

"Iako su mnogi od nas rođeni u jednoj zemlji, a sada živimo u dve, i dalje smo u odličnim odnosima i sposobni smo da radimo zajedno. Ja lično imam muža Slovaka", rekla je predsednica Češke Predstavničke komore Marketa Pekarova Adamova, koja se našalila na ceremoniji godišnjice prošlog vikenda.

Iako niko ne dovodi u pitanje bratstvo između obe strane, raspad za neke ostaje bolna tačka.

Još jedna istraživačka kompanija Median, otkrila je u nedavnom istraživanju da 47 odsto Čeha i 62 odsto Slovaka misli da je razdvajanje bila ispravna odluka. Ali, 48 odsto Čeha i 33 odsto Slovaka i dalje kaže da je to bio loš potez.

"Nostalija za Čehoslovačkom je jaka u Češkoj posebno kod starije generacije; mlađa generacija ne mari i obično nema mišljenje o tome. U Slovačkoj je situacija manje-više slična", rekao je za Euronews Lubomir Kopeček, profesor političkih nauka na Masarikovom univerzitetu.

Mnogi ljudi su se i tada protivili. Čehoslovački heroj antikomunističkog otpora podneo je ostavku na mesto predsednika dan nakon što je doneta odluka o razdvajanju.

Zagonetka savršenog razvoda je u tome što je događaj, koji je protekao tako mirno i decenijama kasnije se smatra uspešnim, uopšte mogao biti sproveden uprkos takvom protivljenju u to vreme.

profimedia

Na mnogo načina, raspad Čehoslovačke je bio jednostavniji od njenog formiranja.

Do početka 20. veka, ni Česi ni Slovaci nisu vekovima uživali u svojoj državi, niti su imali mnogo istorije u birokratskoj saradnji. Slovačkim zemljama (ili Severnom Ugarskom kako su ih tada zvali) vladalo se iz Budimpešte pod habzburškim dvojnim Austrougarskim carstvom. Češka je u međuvremenu dospela pod nadležnost Beča.

Dok je Češka bila industrijska zona Habzburškog carstva, slovačka teritorija je bila daleko više poljoprivredna i nerazvijenija.

Protestantizam je bio jak u Bohemiji, zapadnom srcu Čeha, dok je katolicizam vladao među Slovacima. Zanimljivo je da su danas Česi najmanje religiozni među Evropljanima, dok su Slovaci u grupi "bogobojaznih", pokazuju ankete.

Međutim, češki i slovački nacionalizam razvili su se otprilike u isto vreme krajem 19. veka i oba su bila usresređena na svoje međusobno razumljive jezike. I jedna i druga zemlja su verovale da će imati veće šanse da dobiju državnost nakon Prvog svetskog rata ako se udruže.

Mnoge druge nacionalne grupe koje su postale izolovane su apsorbovane u druge zemlje usred eksperimenta izgradnje nacije posle 1918.

Kohabitacija je imala smisla i za tadašnje političare. Tomas Masarik, osnivač Čehoslovačke i njen prvi predsednik, bio je sin Slovaka i Čehinje. Milan Rastislav Štefanik, slovački vođa, proveo je većinu svog ranog života studirajući u Pragu.

Štaviše, dok su Česi i Slovaci možda bili većina na svojim teritorijama, postojao je značajan broj etničkih Nemaca, Mađara i Ukrajinaca, što je značilo da je Čehoslovačka bila predodređena da bude multinacionalna država.

Pixabay

Ali, Slovačka je prvi put osetila "nezavisnost" od Praga 1939. godine kada se njen klerofašistički vođa Jozef Tiso odvojio i formirao Prvu slovačku republiku, nacističku marionetu. Ubrzo nakon toga, nacistička Nemačka je izvršila invaziju na celu Češku, vladajući njome do 1945. godine kao "Protektorat Češke i Moravske".

Posle Drugog svetskog rata, Čehoslovačka je rekonstruisana i, kada je komunistička partija preuzela vlast 1948, federalizovala je dva regiona. Autonomija je bila ekspanzivna.

Odlučujući trenutak nastupio je 1989. godine kada je pao komunistički režim u Čehoslovačkoj. Jedinstven u istočnoj Evropi, bio je to relativno miran događaj zbog čega je dobio nadimak Baršunasta revolucija.

Ali, pad socijalizma takođe je doveo do onoga što su lokalni stanovnici nazvali "ratom crtica", debate o tome da li bi nova postsocijalistička država trebalo da bude "Čehoslovačka Republika" ili "Čeho-Slovačka Republika", koju su favorizovale slovačke patriote. Vekovni raskoli dostigli su vrhunac 1992. godine.

Govornici engleskog jezika znaju taj događaj pod imenom "Velvet Divorce", igrom reči o mirnom "baršunastom razvodu" koji je srušio čehoslovački komunistički režim četiri godine ranije. Međutim, to nije izraz koji obično koriste češki i slovački govornici.

Neki strani posmatrači to razdvajanje vide kao nastavak pada komunizma 1989. godine, a pošto su oba događaja bila mirna, pridev "baršunasti" može izgledati prikladno, objašnjava Filip Kostelka, profesor Evropskog univerzitetskog instituta.

Ali za Čehe i Slovake, pad komunizma 1989. i raspad Čehoslovačke su očigledno dva različita događaja.

"Razdvajanje nije bio prirodan ili neizbežan ishod pada komunizma. Nije bilo podrške javnosti za to", rekao je Kostelka za Euronews.

Vaclav Havel, ikona antikomunizma koji je izabran za predsednika Čehoslovačke 1989. godine, bio je žestoko protiv razvoda. On je najavio ostavku dan nakon što je slovački parlament izglasao razdvajanje.

AP Photo/Petr David Josek

Dok je kraj komunizma 1989. godine bio najavljivan kao demokratski događaj - radostan ishod decenija borbe civiolnog društva i pobeda nemoćnih, raspad Čehoslovačke je bio manje egalitaran.

Početkom 1992. Česi i Slovaci su izašli na izbore za svoje savezne teritorije. Česi su se opredelili za Građansku demokratsku stranku desnog centra pod Vaclasom Klausom, koji je želeo da centralizuje vlast da bi pokrenuo ekonomsku liberalizaciju.

Slovaci su u međuvremenu glasali za populistu Vladimira Mečiara koji se zalagao za veći suverenitet slovačke teritorije.

Nekoliko meseci kasnije, u julu 1992. godine, slovački parlament je usvojio Deklaraciju o nezavisnosti. Bilo je potrebno samo šest dana, nakon sastanaka u Bratislavi, da češki i slovački pregovarači pristanu na raspuštanje zajedničke države.

Ali, javnost nikada nije upitana za mišljenje. A političari su odlučili da to ne iznesu na referendum jer su smatrali da je previše opasno.

"Najgora stvar koja je mogla da se desi u to vreme jeste da jedan deo zemlje kaže da želi razvod, a drugi suprotno“, izneo je godinama kasnije svoje mišljenje tadašnji predsednik češkog saveznog parlamenta Jan Stranski u intervju za medije.

"Usuđujem se da kažem da je opasnost bila toliko velika da se građanski rat ne bi zaustavio“, dodao je on.

Većina Čeha i Slovaka prihvatila je svoju novu sudbinu. Vrlo malo ljudi danas želi stvarno ponovno okupljanje. Ideja o "Čehoslovaku" koji nije samo Čeh ili Slovak ušla je u istorijske knjige.
Na svakih nekoliko godina fudbalski savezi obe zemlje se sastaju da bi razgovarali, a zatim odbacili ideje za reformu zajedničke čehoslovačke lige koja bi povećala konkurentnost. Dueti čeških i slovačkih bendova, koji se često žale za raspad, redovno su u vrhu top lista.

Ali, glavna poruka je da je "mirni raskid moguć uz srdačne i zdrave komšijske odnose", rekao je Kostelka. Međutim, drugim zemljama je "možda previše teško da oponašaju ovakav razvod".