Igre 
Ribarstvo u Srbiji pred kolapsom: Proizvođači se žale na visoke troškove i nedovoljnu podršku države
Komentari23/04/2022
-12:06
Trenutna proizvodnja ribe dovoljna je da zadovolji oko 30 odsto potreba stanovnika Srbije. Stručnjaci ističu da se sve ostalo uvozi, a da veliki troškovi i nameti s jedne, te mala podrška države ribnjacima sa druge strane, prete da procenat uvoza podignu i na 90 odsto.
Prvi čovek Grupacije za ribarstvo u Srbiji i direktor ribnjaka koji trenutno proizvodi najviše šarana u zemlji, Krum Anastasov kaže da je ribarstvo u našoj zemlji pred kolapsom i da je neophodno da država preduzme hitne mere kako bi spasila tu granu stočarstva.
Ribnjak Kapetanski rit postoji već sedam decenija i trenutno od njega živi najmanje pedeset porodica. Danas deli sudbinu drugih ribnjaka u Srbiji - na ivici je opstanka. Tri najteže godine počele su sa pandemijom.
"Mi smo u 2019. završili proizvodnju sa nekih hiljadu tona ribe i kada smo trebali da za uskršnji post, kada je i krenula korona, prodamo nekih 450 tona ribe, zatvorene su pijace, zatvoreni su tržni centri, nije bilo okupljanja, nije bilo slava. Mi smo tada krenuli sa nekim ponovnim zahtevima šta je nama spas i došli smo do toga da od svih zahteva koje smo uputili, nije rešen nijedan", priča Anastasov.
Pixabay
A zahtevi su se odnosili na dugoročne i hitne kratkoročne mere za opstanak ribnjaka. Ministarstvu poljoprivrede poručili su da je potrebno isplatiti jednokratnu pomoć za likvidnost, zatim osloboditi ih obaveze plaćanja vodnih doprinosa za prethodne dve godine i ukinuti ekološku taksu za ribnjake. Te kratkoročne mere državu bi koštale otprilike trećinu prihoda koje na godišnjem nivou ostvaruje od ribarstva, navode u Grupaciji. Međutim, umesto odgovora, dobili su novu taksu - za odvodnjavanje.
"To je prosto nonsens u svakom pogledu. Mi kao ribnjak treba da plaćamo na godišnjem nivou oko 15.000 evra za ovaj ribnjak na ime odvodnjavanja. Mi već plaćamo to po tome što koristimo hidrosistem gde upuštamo i ispuštamo vodu", tvrdi Anastasov.
Od 12 velikih ribnjaka u Vojvodini, ove godine punu proizvodnju imaće tek dva. To je, prema rečima prvog čoveka Grupacije za ribarstvo, možda slika koja najbolje opisuje stanje u ovoj oblasti danas. Po količini koju proizvodi, ribarstvo u Srbiji otišlo je unazad, priča tehnolog koji je protekle četiri decenije proveo u ribnjacima.
Povezane vesti
"Količina ribe proizvedene je na nekih 40 odsto u odnosu na osamdesete godine", kaže Željko Đanić, tehnolog na ribnjacima.
Da nema velikog interesovanja za rekonstrukciju postojećih ili podizanje novih ribnjaka u Vojvodini, navodi i pokrajinski sekretar za poljoprivredu. Svake godine rapisuju se konkursi, ali kaže da se opredeljeni novac teško potroši. Svega šest ribnjaka prijavilo se ove godine.
Kako zaustaviti trend gašenja ribnjaka?
"Za Sekretarijat za poljoprivredu 20 miliona dinara ne znači ništa. Naravno da ćemo mi taj novac povećati i na 100 miliona dinara, ali je jako važno da postoje poljoprivredna društva, odnosno zemljoradničke zadruge koje imaju u vlasništvu ribnjake ili planiraju da prave nove ribnjake i koji će aplicirati za ta sredstva. Značajan broj ribnjaka je ugašen, ali mi ćemo se truditi da jednostavno taj trend zaustavimo", kaže Čedomir Božić, pokrajinski sekretar za poljoprivredu.
Euronews/Printscreen
Za to su najpre potrebne hitne mere, a onda i veća podrška države, kažu u Grupaciji za ribarstvo. U Hrvatskoj, na primer, ribnjaci imaju subvencije od 600 do 800 evra po hektaru, a u Srbiji deset dinara po kilogramu proizvedene i prodate ribe. Zbog neusklađenih zakonskih propisa, ne mogu da izvoze ribu u Evropsku uniju, dok s druge strane, Srbija više od 70 odsto potreba podmiruje uvozom. Atanasov kaže da će, ako se postojeće stanje zadrži, taj procenat samo nastaviti da raste.
Troškovi i obaveze veći od prihoda
Profesor Poljoprivrednog fakulteta Zoran Marković kaže da je činjenica da je proizvodnja pre deset godina bila za oko 60 odsto veća, a da od 2013. do 2022. imamo pad svake godine za nekoliko desetina ili stotina tona, tako da sada zajedno sa izlovom, u Srbiji godišnje ima između 7.000 do 8.000 tona ribe.
"Do pre desetak godina smo bili u sjajnom usponu od 2008. gdoine, a od 2013. nas je zadesio virus koji je desetkovao proizvodnju. Posle su troškovi proizvodnje toliko porasli da je teško izdržati da stvorite proizvod koji se može prodati, a da platite i sve obaveze. Dodatni problem je odsustvo konzumiranja ribe i nedostatak spoznaje da bismo mi kontinentalci trebali da jedemo slatkovodnu ribu, a ne morsku. Mnogo uvozimo, do 100 miliona dolara smo trošili za uvoz, 30.000 do 60. 000 tona smo kupovali morske ribe, a našu proizvodnju smo zanemarili", kaže profesor.
Marković smatra da bi trebalo da postoji razumevanje države da ta grana dobije sve što i ostale grane stočarske proizvodnje i napominje da su obaveze prema državi po nekoliko osnova za vodu, takođe, visoke. Ističe da bi i proizvođači trebalo da razmišljaju i o drugačijoj proizvodnji poluspremljenih proizvoda umesto živog šarana.
Povezane vesti
"Država bi trebalo da organizuje tim u Ministarstvu poljoprivrede koji bi se bavio ribarstvom, a mi imamo jednu trećinu čoveka koji se time bavi. Ako se ništa ne promeni, budućnost je da budemo isključivi uvoznik iako imamo preduslove za sopstvenu proizvodnju. Oko 200.000 hektara neplodnih površina u Vojvodini bismo mogli da koristimo za ribnjake, imamo sirovine za hranu da skoro nimalo ne uvozimo, ali ako bismo napravili strategiju i više razmišljali za deset ili dvadeset godina bismo mogli da postignimo neke rezultate. Imamo potencijal da na našem šaranu napravimo veliku priču, kao Norveška sa lososom", smatra profesor Marković.
Komentari (0)