Šest priča Euronews Srbija o posebnim mladim ljudima koji su svoju sreću i uspešan posao pronašli u srpskom selu (VIDEO)

Život na selu nije lak, pun je izazova, a za njega je potrebno mnogo rada, odricanja i podške. Neki od njh ranije nisu imali nikakvih dodirnih tačaka sa selom, neki su mu se vratili posle izvesnog vremena, ali svi oni su u njemu pronašli neku svoju nišu i, u brojnim slučajevima, razvili uspešan biznis.

Euronews Srbija vam donosi insiprativne priče mladih ljudi koji su svoju sreću okušali i pronašli na selu.

Njihove priče otkrivaju onu drugačiju stranu, a to je da pored teškog rada i često otežanih uslova za život srpsko selo nudi i drugu stranu - više vremena sa porodicom, prirodno okruženja, zdrav vazduh i hranu. 

Neobična farma kod Zrenjanina: Borislav je počeo sa par, sada ima 130 vodenih bivola 

Borislav Vuletin je vlasnik najveće farme vodenih bivola u Srbiji, a sa 130 grla, koliko ih ima, na početku je dugačkog puta da kroz uzgajanje ove autohtone rase razvije uspešan biznis. U ovom trenutku, u Srbiji je to, međutim, i dalje egzotika. 

"Italijani od bivoljeg mleka prave mocarelu ili prodaju meso, oni koji su ga jeli kažu da ima ukus između jagnjetine i teletine. Ovu životinju je sada moguće videti i u Srbiji, ali pokretanje posla po uzoru na Italijane je za nas na nivou egzotike", kaže za Euronews Srbija Vuletin vlasnik jedne takve farme u blizini Zrenjanina.

Kako objašnjava, vodeni bivoli su autohtona rasa koja je na prostor Balkana došla zajedno sa Hunima koji su imali nameru da osvoje Rim. Do Drugog svetskog rata u Srbiji je bivola bilo puno, a onda je tovna stoka preuzela primat.  Međutim, sada se polako vraćaju, a na njegovoj farmi sada ima čak 130 bivola. Vuletin dodaje da je ovu životinju nabavio sasvim slučajno, kako bi mu pomogli da raščisti teren oko svoje kuće.

"Počelo je sa par njih. Imali smo ih pet, šest komada a prvobitno su nabavljeni da pomognu u raščišćavanju. Sve je bilo zaraslo, trska, grmlje, šiblje, nije moglo da se prolazi. Onda su oni polako, raskrčili teren i razmnožili se. Sada je već jedan lep broj, lepo je videti", kaže Vuletin. 

Dodaje da ih u Srbiji za sada i dalje ima jako malo, ukoliko se uzme u obzir činjenica da su oni preko 1.500 godina na ovim prostorima.

Inače, njegova farma koja broji oko 130 grla je jedna od farmi koja je najveća takve vrste u Srbiji. Međutim on dalje razgovoru za Euronews Srbija objašnajva da oni koji uzgajaju ove vrlo izdržljive životinje kažu da nemaju dobru ekonomsku računica za njihovu eksploataciju, jer se ova životinja ne tretira drugačije od ostalih domaćih životinja.

"Kod nas cene nisu ništa posebno, kreću se na nivou teladi. Ne vidim neku razliku u ceni jer ne postoji ni neko tržište, teško je i naći nekog ko prodaje", kaže on i dodaje da bivole sa Balkana uglavnom kupuju Italijani, pa ih zato i nema mnogo. Ovi ovde za sada, kaže, samo zanimljivi za turiste i ljubitelje prirode, pa neke ekstra zarade nema još uvek.

Tijana, jedan od najmlađih agronoma u Srbiji

Tridesetogodišnja Tijana Tatalović iz Crvenke se umnogome razlikuje od tipičnih predstavnika svoje generacije. Iako je Poljoprivredni fakultet završila u Novom Sadu, čim je postala agronom vratila se u svoj rodni grad gde je započela sopstveni biznis i bavi se proizvodnjom krastavaca i paprika dok ujedno radi za jednu stranu kompaniju.

Da se bavi agronomijom došla je u dogovoru sa svojom porodicom, idući po principu "sigurne pare" nakon završenog fakulteta. Najbitnija je pak, bila praksa koju je imala kod kuće.

"Moji su se uglavnom bavili ratarstvom, pa mi je i fakultet tekao prirodno. Zanimalo me je samo čime ću se baviti kasnije i to mi se svidelo. Bio mi je prioritet da završim fakultet i počnem što pre da radim", kaže ona.

Nekolicina onih iz njene gimnazije koji su se okrenuli studiranju poljoprivrede fokusirali su se više na agro-ekonomiju. Tijana je tako odlučila da postane agronom, a to joj je odmah donelo i posao u jednoj privatnoj korporaciji koja je posedovala 2.000 hektara.

"Uglavnom je to bilo ratarstvo - kukuruz, pšenica, šećerna repa. Drugačije je definitivno od onoga što se uči u školi, posebno zato što nije kao nekada da imate mentora pet godina. Mene su odmah bacili u vatru i samo mi rekli da idem da prskam repu", priseća se ona svojih prvih dana.
Posao u korporaciji danas uspešno kombinuje sa sopstvenim biznisom koji bazira na sadnji krastavaca i paprike.

"Kod nas sve zavisi od vremena, nemamo slobodne dane svakog vikenda ili uobičajen odmor leti. Na primer, kada su visoke temperature prskanje obavljamo noću. Nekada radimo od šest ujutru do dva, a nekada i do šest uveče. S poljoprivredom je sve čista kocka. Najviše se bojimo leda, odnosno grada i oluje jer papriku vetar može da povalja i napravi veliku štetu. Ratarstvo je pak, nekako otpornije, može se nešto još i izvući", kaže i dodaje da sve mora da se osigurava, ali i da to nisu male sume novca.

Za biznis koji vodi od 2018. godine kaže da je i te kako isplativ, ali da zahteva posvećenost jer "lako može da kiksne na malim sitnicama" - sve mora da se kalkuliše počev od datuma setve i žetve, preko ugovaranja radnika, pa sve do izvoza.

"Oko prvog marta sadimo papriku u plastenike, a prvog maja se kreće sa setvom krastavaca. Negde oko 20. maja obično kreće sadnja paprike na otvoreno polje, pa berba krastavaca. Dok traje berba krastavaca, paprika se zaliva, prehranjuje, prska i okopava, a onda u septembru i ona stiže na berbu. Do kraja oktobra traje berba nakon čega se skida plastika, sve se čisti i zemljište opet priprema za narednu godinu".

Raša svoje proizvode direktno nosi kupcima u grad

Za život na selu potrebno je mnogo rada, mnogo odricanja i mnogo podrške. Kako bi opstali na selu, sve više poljoprivrednika opredeljuje se da svoje proizvode lično donosi u grad, vrlo često kupcima na kućni prag. Jedan od njih je i Raša, mladi poljoprivrednik iz Donje Ljuboviđe, koji smatra da će poljoprivreda opstati samo ako poljoprivrednik pronađe pravog kupca za svoje proizvode.

U njegovom selu je lepo, ali Raša kaže da, ako želi tu da živi, mora dobro da zasuče rukave. Umestvo zvanja diplomiranog ekonomiste bira da bude poljoprivrednik. 

"Jednostavno želim da dokažem da je na selu moguće raditi, opstati i lepo živeti čak i ukoliko se bavite poljoprivredom. Moj plan je da do 2024. godine zasadim voćnjake na svom imanju i da se do tad vratim da živim ovde", ističe Radislav Blagojević, ekonomista i poljoprivrednik. 

Tvrdi da je za robu najvažnije pronaći kupca. Zato voće iz svog voćnjaka vozi često i po nekoliko stotina kilometara, direktno do potrošača.

"Ne treba nam preprodavac, ne treba nam hladnjačar, treba nam drugačiji načn prodaje, samo tako može da se opstane, drugačije jako teško", ističe Radislav. 

Pre toga, njihova prodaja voća završavala se neslavno, baš kao i kod većine voćara u Srbiji.
"Krenuli smo da predamo borovnicu, cena je bila 500 dinara, kada smo stigli bila je 400, onda je bila sitna, nema dovoljno praha, ja sam to prodao, ostatak smo zamrznuli i dogovorili da više ne sarađujemo sa hladnjačama u tom pravcu već da razvijemo direktnu prodaju borovnice", kaže on za Euronews Srbija. 

Sada u prodaji Raši najviše pomaže preporuka od usta do usta, ali i reklamiranje na društvenim mrežama. Posebno mu koristi Instagram profil, koji Raša koristi u u edukativne svrhe, dodajući da je ove godine oko 20 odsto proizvoda prodao preko ove društvene mreže.

Velimirovići sa četvoro dece otišli na Staru planinu

Porodica Velimirović u skoro napuštenom selu Visočka Ržana, tridesetak kilometara od Pirota, počela je novi život sa četvoro dece. Pokrenuli su posao, zaposlili dvadesetak ljudi, planiraju da obnove vrtić i školu i motivišu još porodica da krenu njihovim putem. Gaje ovce i proizvode sir, a imaju i konje.

Marija Velimirović u razgovoru za Euronews Srbija kaže da je glavi razlog zbog čega su se odlučili da započnu život na selu želja da im deca odrastaju u zdravoj sredini.

"Motiv da se opredelimo na život u ovakvom ambijentu i da se bavimo poljoprivredom jeste ljubav i želja mene i supruga  da se time bavimo u životu i želja da naša deca odrastaju u jednom zdravom ambijentu", kaže Velimirović.

Život na selu dosta se razlikuje od onog u gradu, dosta je teži. Ovi mladi ljudi odlučili su da i to promene. Uz podršku Fondacije Refarma i ljudi dobre volje, oni planiraju obnovu škole u kojoj će, kažu, već od septembra raditi vrtić i početi nastava za učenike od prvog do četvrtog razreda. Nekqda je u njoj bilo 400 đaka, a već tri decenije je zatvorena.

Milica Zdravković iz Fondacije Refarma kaže da su optimistični i da će škola jako brzo biti opet puna đaka.

"Za početak će u septembru u školu krenuti oko 15 učenika, ali nadamo se da će ih svake godine biti sve više. Projektom je na gornjem spratu škole predviđena multifunkcionalna prostorija, koristiće se kao fiskulturna sala, ali će tu moći da budu ubačeni krevetići, da se cele godine obavlja razmena učenika na nivou selo - grad i nešto kao etno Petnica, radionica kako se živelo nekada,  šta se danas radi", kaže Zdravković.

Ovo je, kažu, tek početak. Planiraju i da pomognu mladima iz susednog sela Gornje Visoko da obnove kuće. Grad Pirot takođe pomaže opremanje škole, rekonstruiše se put do sela. Uz sve to, ovi mladi ljudi veruju da će ovaj kraj uskoro oživeti i da ovakve slike neće biti retke.

Radoslav, poljoprivrednik jutjuber

Trideset godina bavi se poljoprivredom, a poslednje dve pokušava da je približi mlađim generacijama na način koji nije uobičajen za ljude iz njegove branše. Radoslav Adamović iz Krčedina, naselja u Sremu, među retkim je poljoprivrednicima jutjuberima u Srbiji. To je, kaže, njegov pokušaj da javnosti predstavi realnu sliku agrara i života na selu.

Poljoprivrednik ili jutjuber, odnosno influenser koji se bavi poljoprivredom? Za Radoslava Adamovića, ratara iz Krčedina, nema dileme. Trideset godina zanimanje nije menjao, samo je tradicionalno spojio sa modernim. 

"Pa ja sebe baš ne smatram za influensera, čak ni za jutjubera. Ja sebe više smatram da sam poljoprivrednik koji snima za Jutjub", kaže Adamović. 

Ipak, danas ima više od 20.000 pratilaca, a tokom prošle godine njegove snimke je pogledalo blizu 300.000 ljudi. Tako su ga primetile i kompanije koje proizvode ili prodaju poljoprivredne mašine, pa ga zovu da za njih radi recenzije. Sve je počelo, priča, pre godinu i po dana sasvim slučajno. 

"Zahvaljujući nekom traktoru koji sam kupio i za koji nije bilo čak ni uputstvo na srpskom jeziku, samo na turskom i onda ni serviseri ni prodavci nisu o njemu znali te neke tajne. Tako mi se taj prvi klip i zove – secrets of the Arma track,odnosno tajne Arma traka", priča Adamović.

Od tada je snimao različite priče - od saveta za orezivanje voća, podizanje kredita za kupovinu traktora, do opisa života na selu.  Cilj, kaže, nije zabava, već edukacija i realna slika problema sa kojima se poljoprivrednici suočavaju.  

"Da prikažemo i život, kako izgleda poljoprivreda danas u Srbiji, da prikažemo ljudima iz grada šta se kod nas dešava. Da ne misle da je sve ono što vide na televiziji, što bismo mi želeli da emigriramo u tu zemlju sa Dnevnika, da to nije u stvari tako, da ima mnogo problema. Ima tu i jako lepih stvari", priča ovaj poljoprivrednik.

On naglašava da je na prvom mestu to što je čovek kao poljoprivrednik gospodar svog vremena. Druga strana priče su problemi – veleposednici koji masovno kupuju zemlju, visoka cena nafte, a nedovoljne subvencije, položaj u koje je poljoprivrednike dovelo otvaranje tržišta sa Evropskom unijom. 

"Takmičimo se kao kada bi u fudbalu igrali 11:5. Znači, oni dobijaju subvencije između 300 i 600 evra po hektaru, a ja kad preračunam, dobijam devet evra po hektaru. I sad zamislite kakva smo mi konkurencija njima. I dobro mi uopšte opstajemo", smatra Adamović.

"Poslužite se, novac ubacite u sanduče": Nevena i Aleksandar prodaju - na poverenje

"Poslužite se sami, novac ubacite u sanduče" natpis je koji stoji na ogradi domaćinstva Pavlović u Konarevu kod Kraljeva. Ispred su na polici poslagane gajbice pune paprike, jabuka, šljiva, paradajza. Nevena (29) i Aleksandar (31) ih proizvode sa puno ljubavi, a prodaju - na poverenje. 
Ovaj vid prodaje osmislili su zbog nedostatka vremena, jer se dešava da imaju toliko posla na njivi da kući retko i svraćaju. Kažu da se do sada nikada nije desilo da se neko poslužio, a da nije ostavio novac u sanduče.

"Ako bi neko i uzeo da ne plati, ne bismo zamerili, jer ipak je to hrana i to bi značilo da je taj neko gladan. Ostavili smo broj telefona i ljudi nas zovu ili šalju poruke u kojima napišu koliko su čega uzeli i koliko para su ostavili. Nama je to zanimljivo, a i korisno jer uspemo da prodamo voće i povrće, a da ga ni ne nosimo na pijacu", priča Nevena Pavlović.

Kaže da je bilo i zanimljivih situacija da ljudi ispišu poruke na papiru i ostave ih u sanduče. Najvažnije im je, kako kaže, da mušterije budu zadovoljne. 

"Nalazimo se na glavnom putu za Matarušku banju i dosta je prometno. Ne svraćaju samo ljudi iz sela, već i iz okoline, ali staju i slučajni prolaznici. Svi su oduševljeni ovom idejom i kada nas sretnu raspituju se o našim proizvodima i principu rada", kaže Nevena.

Pavlovići kažu da je za sve ovo najzaslužniji Aleksandrov deda od kojeg su nasledili kuću i imanje. To ih je privuklo da se iz Kanade, gde su jedno vreme živeli i radili, zajedno vrate u Srbiju.

"Kada smo se vratili, suprug je radio kratko u Radijatoru, ali smo ubrzo shvatili da to nije naš put. Imamo dva hektara voća, šljive, kajsije, jabuke, u Roćevićima i plastenik u Mataruškoj banji. Povrće smo počeli da sadimo prošle godine, čisto iz radoznalosti, da vidimo kako će nam to ići. Bio je baš dobar rod i bili smo zadovoljni, pa smo nastavili da se bavimo povrtarstvom", objašnjava Nevena. 

Voće većim delom predaju u hladnjaču, a povrće uglavnom prodaju ispred kuće. U budućnosti planiraju nove zasade, ali polako, jer su za to potrebna dodatna ulaganja.