Igre 
Bitka za luke u Africi: Dok se bori za Libiju, Rusija "ispod radara" cilja zemlju u kojoj je već doživela jedan poraz
Komentari24/12/2024
-19:35
Nakon pada režima Bašara al Asada u Siriji postalo je jasno da Rusija traži novo uporište na Mediteranu, iako joj nova vlada islamista nije zatražila da napusti luku u Tartusu i vazdušnu bazu "Hmejmim" u Latakiji.
Analitičari su značaj Tartusa, koji je neuporedivo manji od glavnih američkih baza u regionu, već decenijama sagledavali u tome što je jedina sovjetska/ruska luka u toplim vodama, kao i logističko čvorište za bilo kakve operacije na Bliskom istoku i Africi. "Hmejmim" je u ruskoj javnosti predstavljan kao manje strateški značajna baza, sagrađena samo u svrhu vazdušnih napada na džihadiste i očuvanja Asada na vlasti.
Tanjug/AP/Emrah Gurel
Pošto ta misija na kraju nije uspela, ruska vojska je mirno i bez incidenata prikupila svoja oklopna vozila, raštrkane jedinice i najsavremenije PVO komplekse S-400 u Tartusu i počela da ih seli iz Sirije. Kao glavna destinacija se u medijima pojavila Libija, tačnije istočni deo pod kontrolom generala Kalife al Haftara, gde su sletali neki ruski avioni. Međutim, "ispod radara" su prošli neuspešni pokušaji Moskve da utvrdi svoje prisustvo u Port Sudanu, na sredini Crvenog mora.
Naime, vlada u Sudanu je formalno odbila zahtev za uspostavljanje pomorske baze, uprkos pregovorima koji su u toku i ponuđenoj ekonomskoj i vojnoj pomoći, uključujući sisteme S-400 objavio je Moscow Times 18. decembra.
Razgovori o uspostavljanju ruske pomorske baze u Port Sudanu datiraju od 2019. kada su dve zemlje potpisale preliminarni sporazum. Međutim, unutrašnja previranja u Sudanu i dugotrajni građanski ratom odložili su ratifikaciju. U početku je Rusija podržavala tzv. Snage za brzu podršku (RSF), paravojnu grupu uključenu u sukob, preko plaćenika grupe "Vagner". Vremenom je Moskva promenila stranu i pokazala odanost snagama sudanske vlade, nastojeći da konsoliduje svoju poziciju u regionu.
U februaru 2024. ruski ambasador Andrej Černovol je objavio da su planovi za pomorsku bazu odloženi na neodređeno vreme. Uprkos tome, Rusija je intenzivirala pregovore sa sudanskim zvaničnicima, iako se borbe nastavljaju u glavnom gradu Kartumu.
Zapadni zvaničnici i sudanski obaveštajni izvori izveštavaju da je Rusija, zajedno sa Iranom, pokušavala da pregovara sa vladom Sudana o izgradnji baze. Takav potez bi obezbedio širenje uticaja Moskve u Crvenom moru i obezbedio "kapiju" ka Indijskom okeanu, omogućavajući kontrolu nad vitalnim brodskim putevima, uključujući Suecki kanal. Treba napomenuti i da bi Jemen bio deo geopolitičke slagalice, jer je na ulazu u Crveno more i pod kontrolom saveznika Irana, pokreta Ansar Alah (Huti), koji napada brodove povezane sa Izraelom u znak odmazde za razaranje Gaze.
Povezane vesti
Bez obzira na ovaj diplomatski neuspeh, Rusija je ojačala svoje vojne i ekonomske veze sa Sudanom. Nakon posete Moskvi zamenika predsednika Tranzicionog veća suvereniteta (de fakto vojne hunte Sudana) Malika Agara, u junu 2024, Rusija je pristala da isporuči naoružanje u zamenu za dozvolu koristi luku na Crvenom moru kao stanicu za dopunu goriva na brodovima. Ovaj aranžman je već realizovan, a sudanski lučki zvaničnici su potvrdili dolazak više pošiljki oružja.
Putinova čudna izjava o Siriji
Dok traži nove tople luke ruski predsednik Vladimir Putin daje donekle zbunjujuće izjave o Siriji. Tokom maratonske godišnje konferencije u četvrtak šef Kremlja je rekao da su priče o porazu Rusije u Siriji "veoma preuveličane".
"Moskva je intervenisala u Siriji pre skoro deset godina kada je ta zemlja bila u riziku da postane leglo terorizma. Antivladine grupe su od tada prošle kroz unutrašnju transformaciju, o čemu svedoči spremnost zapadnih nacija da budu angažovane sa njima", rekao je Putin.
Tanjug AP/Alexander Zemlianichenko
Time je naizgled protivrečio ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu, koji je 7. decembra, dan pred Asadov pad, rekao da "teroristima ne sme biti dozvoljeno da vode zemlju".
U međuvremenu su od strane međunarodno priznate terorističke organizacije Hajat Tahrir al Šam, čijih je hiljade boraca Rusija ubila proteklih godina, stizali pomirljivi signali i indicije kako bi ruske baze možda ipak mogle da ostanu u Siriji.
Tu je jako bitan faktor Turska, zemlja koja je od samog početka rata podržavala džihadiste i imala vojno prisustvo u severnoj pokrajini Idlib, odakle je krenuo iznenadni napad na Alep, u kojem su se vijorile turske zastave, kao i konačno osvajanje Damaska.
Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan rekao je 20. decembra da Ankara ne želi bilo kakve strane baze u Siriji.
Povezane vesti
"Mi ne podržavamo prisustvo bilo kakvih baza u Siriji, ne samo ruskih, već bilo koje druge zemlje", rekao je on u intervjuu za AFP.
Pored Rusije i očigledno Turske, vojno prisustvo u Siriji imaju SAD, u resursima najbogatijoj istočnoj trećini zemlje. Tamo su pod njihovom zaštitom bile opozicione grupe koje su eksploatisale sirijsku naftu, uključujući kurdski YPG, koji Ankara smatra terorističkom organizacijom i protiv kojeg trenutno vodi žestoke bitke.
Takođe, Izrael je sada okupirao i ostatak Golanske visoravni, koja prema međunarodnom pravu pripada Siriji. Ta zemlja je saveznik Kurda, ne samo u Siriji, već i Iraku, i od njih kupuje naftu.
Geopolitička šahovska tabla u Libiji
Skoro preslikana geopolitička "šahovska tabla" Rusiju čeka i u Libiji, gde ona vojno podržava Haftarove pobunjenika, a Turska šalje oružje i vojnike međunarodno priznatoj vladi u Tripoliju. Naravno, SAD i zapadne zemlje su suprotstavljene Rusiji u bilo kom delu sveta, pa je moguće prelivanje globalnog sukoba i oživljavanje građanskog rata nakon primirja 2020.
Međutim u Libiji postoji još jedan bitan igrač, a to je najmnogoljudnija arapska zemlja Egipat, koja pod vođstvom sekularnog predsednika Abdela Fataha al Sisija podržava Haftara. Turska i Egipat, kao dve sunitske i mediteranske sile našle su se na suprotstavljenim stranama tokom Arapskog proleća, 2010. i 2011. ali se rivalstvo polako gasilo kako je revolucionarni talas slabio. Nakon kratke vladavine predsednika Mohameda Morsija iz Muslimanskog bratstva, kojeg je podržavao Erdogan, na vlast je došla sekularna vlada Abedela Fataha al Sisija.
profimedia
Ipak, kada je postalo jasno da je Sisijeva vlast previše čvrsta, od 2019. Ankara i Kairo su krenuli u jačanje trgovine i investicija kako bi se izborili sa zajedničkim problemom - visokom inflacijom.
Sisi se sastao Redžepom Tajipom Erdoganom na aerodromu u Kairu u februaru ove godine, a turski predsednik je stupio na egipatsko tlo prvi put od 2012. Na zajedničkoj konferenciji za novinare, egipatski predsednik je rekao da je cilj da se obim trgovine sa Turskom podigne na 15 milijardi dolara u narednom periodu nekoliko godina. Samo nekoliko dana pre posete, Turska je najavila da će snabdevati Egipat svojim čuvenim dronovima "Bajraktar".
Interesantno je da je u jeku sukoba u Siriji 2016. Sisi javno podržao sirijsku vojsku, kao i vlade u Tripoliju i Bagdadu.
Međutim kada je ovog avgusta memorandum o razumevanju potpisan između Turske i premijera u Tripoliju Abdela Hameda Deibeha, kojim se garantuje imunitet pred zakonom i puna autonomija turskim trupama na zapadu Libije.
Samo dan pre nego što je memorandum o razumevanju objavljen, Egipat je obzanio da ne želi da Libija postane turska baza tako što je premijer Mustafa Madbuli primio Osamu Hamada, premije vlade istočne Libije, koja je pod Haftarovom kontrolom. Ovo je protumačeno kao direktan izazov autoritetu Deibeha, koji je odmah naredio proterivanje dvojice egipatskih diplomata iz Tripolija.
Situacija u Libiji je toliko zamršena da Turska i dalje uspostavlja jake ekonomske veze sa Haftarom, protiv kojeg je donedavno ratovala, pa je turski proizvođač čelika "Tosjali" najavio da će izgraditi najveću čeličanu na svetu baš u Bengaziju.
Komentari (0)