Igre 
Ko je i zašto "izbrisao sa mape" Siriju: Decenijama stari projekti velikih sila zvuče kao da su juče napisani
Komentari14/12/2024
-18:03
Čim je Sirija u nedelju pala pod kontrolu pobunjenika i stranih boraca predvođinih međunarodno priznatom terorističkom organizacijom Hajat Tahrir al Šam počelo je ozbiljno pregrupisanje sila na geopolitičkoj “šahovskoj tabli”. Veliki pobednici su Turska, koja je podržavala džihadiste u provinciji Idlib od početka rata 2013. Godine, ali i Izrael, koji trenutno proširuje svoju okupaciju Golanske visoravni, i koji je bombardovao sirijske i savezničke trupe od početka sukoba.
Deluje da je najveći gubitnik Iran, koji je izgubio ključnu kariku u svojoj “Osovini otpora” i kopneni put snabdevanja libanskog pokreta Hezbolah, dok će Rusija, po svemu sudeći, biti prinuđena da zatvori svoje vojne baze u priobalnoj provinciji Latakija, gde ima svoju jedinu mediteransku luku.
Za sada nije jasno da li će granice Sirije, makar nominalno, ostati iste zbog ekspanzinističkih ambicija Turske i Izraela, ali i želje Kurda na severoistoku zemlje za sopstvenom državom. U medijima se takođe spominje “libijski scenario” po kojem bi etničke grupe, ali i snage salafista mogle da nastave međusobne sukobe, kao što je bio slučaj između raznih ogranaka Al Kaide i Islamske države u Idlibu nakon 2016.
Sudeći po raznim dokumentima, medijskim izveštajima i izjavama zvaničnika, planovi za eliminaciju Sirije, kao jedinstvene sekularne diktature, ispisani su u SAD još 90-ih godina prošlog veka, a dosledno sprovođeni počev od mandata američkog predsednika Džordža Buša Mlađeg, uz minimalne razlike između administracija.
Oni su pre svega oslikani u dokumentu “Čist raskid” (Clean break) iz 1996. upućenom tadašnjem i sadašnjem premijeru Izraela Benjaminu Netanjahuu, dok je grupu autora predvodio jedan od glavnih američkih neokonzervativaca i arhitekata bliskoistočne politike Vašingtona Ričard Perl.
U njemu se ističe da Izrael, umesto na “sveobuhvatnom miru” sa arapskim svetom treba da radi, zajedno sa Turskom i Jordanom, na izolaciji, destabilizaciji i potiskivanju pretnji u regionu, među kojima se posebno ističu Sirija, Hezbolah i Iran, i predlaže svrgavanje Sadama Huseina sa vlasti u Iraku.
“Što je najvažnije, razume se da Izrael ima interes da diplomatski, vojno i operativno podržava akcije Turske i Jordana protiv Sirije, kao što je sklapanje plemenskih saveza sa arapskim plemenima koja prelaze na sirijsku teritoriju i neprijateljski su raspoložena prema sirijskoj vladajućoj eliti”, piše u dokumentu starom skoro 30 godina.
Povezane vesti
Inače, iznenadna ofanziva ka oblastima pod kontrolom sada svrgnutog predsednika Bašara Al Asada krenula je iz delova Sirije uz granicu sa Turskom sa severa, iz Jordana sa juga ka Damasku, dok je Izrael bombardovao granične prelaze sa Libanom, a SAD šiitske milicije koje su pokušavale da pređu iz Iraka.
Zanimljivo je da ovaj američki dokument ima dosta dodirnih tačaka sa autorskim tekstom Odeda Jinona, savetnika bivšeg izraelskog premijera Arijela Šarona, iz 1982. u kojem piše da je arapsko-muslimanski svet “kula od karata”, sastavljena od država koje su stvorile strane sile, čije bi rušenje pogodovalo proširenju Izraela.
“Raspad Sirije i Iraka kasnije u etnički ili verski jedinstvene oblasti kao što je Liban je primarni cilj Izraela na duge staze, dok rušenje vojne moći tih država služi kao primarni kratkoročni cilj... Irak, bogat naftom s jedne strane, i interno rastrzan s druge, sigurno je kandidat za metu Izraela. Njegov raspad je za nas čak važniji od onog u Siriji. Kratkoročno gledano, iračka moć predstavlja najveću pretnju Izraelu“, piše u tzv. “Jinon planu”.
Klark: Srušićemo sedam država za pet godina
Bivši komandant NATO snaga u Evropi Vesli Klark tvrdio je u svojoj knjizi i u kasnijim javnim nastupima da je u novembru 2001. sreo visokog vojnog oficira u Vašingtonu koji mu je rekao da Bušova administracija planira prvo da napadne Irak, pre nego što preduzme akcije protiv Sirije, Libana, Libije, Irana, Somalije i Sudana.
NJegovi navodi se pojavljuju u knjizi "Klarkova kritika", a navode je pre 20-ak godina objavio i časopis Newsweek.
Klark kaže da su nakon terorističkog napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra 2001. mnogi zvaničnici Bušove administracije delovali odlučno da krenu u napad protiv Iraka, pozivajući se na teoriju da ta država sponzoriše terorizam, „iako nije bilo nikakvih dokaza o iračkom sponzorstvu 11. septembra”.
"Srušićemo sedam država za pet godina: Irak, Siriju, Liban, Libiju, Somaliju, Sudan - i završićemo sa Iranom", rekao je jednom prilikom Klark
Povezane vesti
Nakon svrgavanja sunitskog režima Sadama Huseina u Iraku 2003. SAD su podržale dolazak na vlast šiitskih snaga odanih Iranu, što je zapravo ojačalo ulogu Teherana u regionu i bilo prvi korak ka stvaranju “Osovine otpora”, protiv koje su SAD i Izrael kasnije morali da se bore. Istovremeno, automna oblast Irački Kurdistan na severu snabdevala je veliku većinu izraelskih potreba za naftom (77 procenata potražnje 2015.).
Američke okupacione trupe konstantno su napadali sunitski ekstremisti Al Kaide u Iraku od koje je nastala Islamska država, u koju su prebegli neki od bivših Sadamovih oficira. Brutalna represija sunitske manjine i osveta “lojalistima” bivšeg režima bila je jedan od motiva za jačanje salafista.
Povezane vesti
Jedan od najozloglašinijih ekstremista Al Kaide i Islamske države u Iraku, iako prema nekim navodima rođen na Golanskoj visoravni, bio je Mohamed Golani, lider džihadista koji su prošlog vikenda svrgnuli Asada i jedan od najbližih saradnika ubijenog vođe ID Abu Bakara al Bagdadija. Njega su uhapsili Amerikanci, da bi zatim bio pušten iz zatvora u Iraku uoči početka pobune u Siriji 2011, a kada je prešao u Siriju formirao je ogranak Al Kaide Džabhat al Nusru, zbog nesuglasica oko strategije i finansija sa Bagdadijem.
Treba napomenuti da je i Sirija nakon početka sukoba iz zatvora pustila neke od najokorelijih islamista, među kojima je i Abu Musa al Šavak, u nadi da će tako sabotirati tzv. umerenu opoziciju i Kurde. Ti džihadisti su sebe počeli da nazivaju “diplomci iz Sednaje”, po ozloglašenom zatvoru u kojem su se upoznali i u kojem su navodno, posle Asadovog pada, pronađeni dokazi mučenja zatvorenika.
Američka podrška sunitskim ekstremistima
O naglom zaokretu u američkoj politici od rata sa sunitskim ekstremistima do podršci istih pisao je i nagrađivani novinar Simor Herš u Newyorker-u 2007.
“Da bi potkopala Iran, koji je pretežno šiitski, Bušova administracija je, u stvari, odlučila da rekonfiguriše svoje prioritete na Bliskom istoku. U Libanu, administracija je sarađivala sa vladom Saudijske Arabije, koja je sunitska, u tajnim operacijama koje imaju za cilj da oslabe Hezbolah, šiitsku organizaciju koju podržava Iran. SAD su takođe učestvovale u tajnim operacijama usmerenim na Iran i njegovog saveznika Siriju. Nusproizvod ovih aktivnosti je jačanje sunitskih ekstremističkih grupa koje zastupaju militantnu viziju islama i neprijateljski su raspoložene prema Americi i gaje simpatije prema Al Kaidi”, opisao je Herš dešavanja koja su dovela do stvaranja kalifata Islamske države, čija je teritorija dostigla vrhunac 2015.
On je posebno istakao “kontradikciju” u toj američkoj politici prema Iraku, jer su Amerikance tamo napadali pre svega suniti, a ne šiiti, te da je invazija ojačala Iran, čije saveznike Vašington želi da podrije.
Tri godine nakon Heršovog teksta počelo je Arapsko proleće, talas demostracija i nasilnih prevrata u arapskim državama, među kojima su najkrvaviji bili u Siriji i Libiji.
Kako je pisao New York Times 2011. američke organizacije koje finansira država slale su novac i pružale obuku liderima “demokratskih protesta”. Određeni broj grupa i pojedinaca direktno uključenih u pobune i reforme koje su preplavile region, prošli su obuku i dobili novac od grupa kao što su Međunarodni republikanski institut, Nacionalni demokratski institut i “Freedom House”, naveo je tada NYT, a kao jedan od dokaza pomenuo procurele depeše Vikiliksa.
“Krovna organizacija” ovih nevladinih organizacija, preko koje dobijaju novac iz američkog budžeta je Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED), kojoj je cilj “da promoviše demokratiju u zemljama u razvoju.
Bivši američki diplomata i ambasador u Iraku i Turskoj Džejms Džefri, koji je bio jedan od zaduženih za politiku prema Siriji, otkrio je u intervjuu iz marta 2021. Godine za PBS da je komunikacija Vašingtona sa Al Kaidom u Siriji ostvarena preko novinara koji gaje simpatije prema terorističkoj organizaciji, zaposlenih u nevladinim organizacijama i stručnjaka iz raznih tink-tenkova.
profimedia
Džefri je kazao da je američka vlada “otvorila indirektne kanale sa njima” (misli se na Golanijevu Džabhat al-Nusru), čim je mogla, a kasnije obaveštavala državnog sekretara Majka Pompea o tome šta su saznali. Pompeo je jedan od neokonzervativaca iz bivše administracije Donalda Trampa, kojeg novoizabrani predsednik SAD krivi za nepotrebne ratove.
“Ti indirektni kanali su bili preko ljudi u medijima, ljudi u svetu nevladinih organizacija koji su imali direktne kontakte sa njima (sirijskom Al Kaidom), i ti ljudi bi delili svoje stavove sa nama; pitali bi nas da li imamo nešto da im poručimo“, objasnio je Džefri.
Na katastrofalne posledice ove saradnje sa teroristima upozorili su američki obaveštajci iz Odbrambene obaveštajne agencije (DIA) još u izveštaju iz avgusta 2012. Tu piše da su salafisti, Muslimansko bratstvo (politički pokret koji finansira Katar) i Al Kaida u Iraku glavne snage na čelu pobune u Siriji i da bi opozicija koju podržava Zapad verovatno mogla da stvori “salafističku kneževinu u istočnoj Siriji”, ako oružje dospe u ruke islamističkih militanata koji su protiv Asada.
Uprkos upozorenju kolega, CIA je 2013. pokrenula operaciju “Timber sikamor”, program naoružavanja i opremanja vredan do milijardu dolara godišnje radi materijalne podrške naoružanoj opoziciji kojom potpuno dominiraju islamistički ekstremisti.
To je bila najveća poznata tajna operacija CIA od slične inicijative u Avganistanu 1980-ih, koja je izrodila Al Kaidu (nastalu od mudžahedina) i talibane i bila usmerena protiv sovjetske okupacije . Baš kao što je DIA predvidela, ekstremistička “salafistička kneževina“ stvorena je u severoistočnoj Siriji, dok se ogranak Al Kaide brzo postao dominantna sila unutar oružane opozicije.
Jedan og izvora naoružanja za džihadiste u početku rata bila je Libija, koja je prethodno razorena.
“Velike količine oružja iz Libije ilegalno su krijumčarene u Gazu, Mali, na Sinaj i u Siriju. U Maliju i na Sinaju transferi iz Libije kvalitativno su pojačali vojni kapacitet nedržavne opozicione grupe isporukom vojnog oružja koje je ranije bilo nedostupno ili u nedostatku”, navodi Institut za istraživanje mira u Oslu u svom izveštaju i dodaje da je priliv naoružanja iz Libije opao posle 2013.
profimedia
Ipak nije moguće utvrditi koliko je ovo naoružanje igralo presudnu ulogu u poređenju sa snabdevanjem iz drugih izvora.
Militanti Golanijeve Al Nusre, uključujući bivše borce “Slobodne sirijske armije“ koju je finansirala i opremala CIA, snimljeni su kako vade iz grudi srce sirijskog vojnika, i jedu ga. Al Nusra je kasnije promenila ime u Džabhat Fatah al Šam, pa u današnju verziju Hajat Tahrir al Šam, koju Golani više ne predvodi u maskirnoj uniformi sa kefijom oko glave, kao što je prikazan na američkoj poternici. Umesto toga Golani je predstavljen kao “pragmatični radikal” sa ciljem da stvori inkluzivnu i demokratsku Siriju.
Treba pomenuti i da je američki sekretar za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven još 2012. U mejlu upućenom tadašnjoj državnoj sekretarki Hilari Klinton napisao “Al Kaida je na našoj strani u Siriji”.
“Vođa Al Kaide Al Zavahiri pozvao je muslimane u Turskoj i na Bliskom istoku da pomognu pobunjeničkim snagama u njihovoj borbi protiv pristalica sirijskog predsednika Asada u video snimku na internetu. Al Zavahiri je takođe pozvao sirijski narod da se ne oslanja na pomoć AL (Arapske lige), Turske ili Sjedinjenih Država”, napisao je Saliven u mejlu koji je objavio Vikiliks.
Napadi hemijskim oružjem i ruska intervencija
Asadov režim optužen je za napade hemijskim oružjem na civile, i to ubrzo nakon što je tadašnji predsednik SAD Barak Obama 2012. povukao “crvenu liniju u pesku”, zapretivši vojnom intervencijom. Ozloglašeni masakr u istočnom predgrađu Damaska Guti, u kojem je, prema raznim procenama, ubijeno između 280 i 1.700 ljudi desio se u avgustu 2013. dok je Bela kuća tvrdila da poseduje neoborive dokaze o Asadovoj krivici.
Međutim, Bild je objavio tvrdnju nemačke obaveštajne službe BND da Damask ne stoji iza napada već početkom septembra, na osnovu presretnutih telefonskih razgovora. Onda je 13. septembra pomenuti američki novinar Simor Herš objavio izveštaj agecije DIA u kojem se tvrdi da je Al Nusra stekla sposobnost da proizvodi sarin preko Saudijske Arabije i Turske, sponzora sirijskog rata, i da pokušava da masovno proizvodi visoko toksični nervni agens.
Britanske obaveštajne službe prvobitno su tvrdile da postoje sveobuhvatni video dokazi o krivici Asadovog režima, ali parlament nije odobrio vojnu intervenciju, uprkos insistiranju tadašnjeg premijera Dejvida Kamerona.
Rusija se u rat uključila 30. septembra 2015. kada je Asadova vojska bila na ivici poraza i kontrolisala mali deo teritorije i počela da intenzivno bombarduje ogromne kolone kamiona koji su ukradenu naftu transportovali u Tursku.
U početku je deo ruske javnosti osporavao mešanje u sirijski rat, dok su zapadne zemlje optuživale rusku vojsku da gađa bolnice i baca nenavođene bombe na gusto naseljene gradske četvrti (Rusija tada nije raspolagala naveđenim bombama FAB).
Intervencija vazdušnih i kopnenih snaga, pretežno plaćenika “Vagnera”, koja je prema nekim ruskim izvorima uključivala maksimalno 5.000 vojnika, uspela je da održi Asada na vlasti, kao i da, uz veliku pomoć Irana i Hezbolaha, oslobodi mnoge gradove i na kraju zamrzne sukob dogovorom u Astani između Irana, Sirije i Turske.
Američke trupe su u međuvremenu izvršile napad na Siriju i preuzele kontrolu nad logistički ključnom tromeđom Iraka, Jordana i Sirije. Kasnije su izgrađene dugoročne vojne baze i SAD su de fakto okupirale trećinu teritorije Sirije, gde su Kurdi, Sirisjke demokratske snage, i drugi “umereni” pobunjenici.
Za to vreme uspostavljena su striktna pravila o podeli kontrole i interakciji između američkih i ruskih trupa, koje su se često sretale i mimoilazile u patrolama bez incidenata. Plaćenici “Vagnera” nisu tako dobro prošli, pa su prilikom bitke u blizini jedne od američkih baza bombardovani od strane američkih aviona i pretrpeli teške gubitke. Ova grupa je ipak stekla veliku moć zahvaljujući ratu, a njen pokojni vođa Jevgenij Prigožin izuzetno profitirao. Takođe im se pripisuju mnogi ratni zločini, uključujući brutalno pogubljenja sirijskih dezertera, kao i zarobljenih džihadista.
AP/French Military
Izgladnjivanje Sirije okupacijom trećine teritorije
Iako su se SAD i Rusija zajedno borile protiv Islamske države, koja je ugrožavala američke saveznike Kurde, i na kraju je skoro potpuno eliminisale, ciljevi su im ostali skroz suprotstavljeni. Rusija je pokušavala da učvrsti Asadovu vlast, održavajući dobre odnose sa Izraelom, dok su SAD htele da je svrgnu koristeći oštre sankcije i okupaciju naftnih polja i plodnog zemljišta u slivu Eufrata umesto direktne intervencije.
Tu strategiju najbolje je opisala šefica odeljenja Pentagona za Bliski istok administracije Džozefa Bajdena Dejna Strol. Ona je, pre imenovanja na funkciju 2019. Godine, na konferenciji Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS) rekla da kontrolišu ekonomsko jezgro Sirije bogato resursima i da diplomatskom izolacijom sprečavaju rekonstrukciju zemlje.
Ona je dodala da se američka ekonomska pomoć preusmerava na kurdske oblasti, a da je “ostatak Sirije u ruševinama”.
“A ono što Rusi žele i ono što želi Asad je ekonomska rekonstrukcija. To je nešto što Sjedinjene Države u suštini mogu da kontrolišu, preko međunarodnih finansijskih institucija i naše saradnje sa Evropljanima”, rekla je Strol, zalažući se za blokiranje bilo kakve ekonomske pomoći Damasku.
Ratno razaranje, izgladnjivanje sankcijama i okupacijom, a donekle i korupcija vladajuće elite doveli su do toga da u Siriji čak 90 odsto ljudi živi u siromaštvu, prema izveštaju UNICEF-a. Krizu je dodatno pogoršala pandemija kovida-19, ali i razoran zemljotres 6. februara 2023. koji nije doveo do popuštanja pritiska.
Izraelski vazdušni napadi i saradnja sa pobunjenicima
Izraelska armija, koja je okupirala Golansku visoravan i došla na 20-ak kilometara od Damaska saopštila je u utorak da je izvela 480 udara na Siriju u roku od dva dana kako bi uništila opremu nekadašnje sirijske vojske.
Međutim, izraelski vazdušni udari na Siriju trajali su tokom većine rata i ciljali pretežno iranske snage, ali i sirijske vojne položaje na Golanskoj visoravni.
Prema izveštaju Wall Street Journal-a iz 2017. Izrael je godinama tajno pružao pomoć sirijskim pobunjenicima na Golanskoj visoravni sa ciljem da održi tampon zonu “prijateljskih snaga” kako bi ID i snage povezane sa Iranom držao na odstojanju.
Tanjug/AP/Ohad Zwigenberg
Podrška je bila značajna i direktna, prema izveštaju, uključujući novčana sredstva, hranu, gorivo i medicinsku opremu. Čak se navodi da se nekoliko naoružanih grupa i veći deo civilnog stanovništva u toj oblasti oslanjao na izraelsku pomoć.
WSJ je svoje nalaze zasnovao na informacijama koje je dalo “nekoliko pobunjenika i troje ljudi upoznatih sa razmišljanjima Izraela“, koji su rekli da su tajni “dilovi” Izraela sa pobunjenicima počeli još 2013. pod bivšim ministrom odbrane Mošeom Jalonom i da se oni nastavljaju do danas (2017.), sa ciljem da se proiranske grupe, poput Hezbolaha, drže dalje od granice.
Interesantno je da je 2016. došlo do razmene vatre između Izraela i Islamske države, posle kojeg su se teoriristi izvinili, tvrdio je Jalon.
“Nedavno se desio jedan slučaj kada je DAEŠ (arapsi akronim za Islamsku državu) otvorio vatru i izvinio se”, kazao je Jalon i dodao da su tom prilikom ubijena četvorica terorista.
Rivalstvo oko gasovoda kao povod za rat?
Još jedna dimenzija rata u Siriji i pada Asadovog režima je otvranje mogućnosti izgradnje novog gasovoda na teritoriji te zemlje, koji bi potencijalno povezao Katar i evropsko tržište. Protivljenje tom gasovodu navođeno je kao jedan od glavnih povoda za rušenje režima u Damasku, i podršku Zalivskih zemalja džihadistima.
Teorija glasi da je Asad 2009. odbio ponudu da gasovod ide od Katara, kroz Saudijsku Arabiju, Jordan, Siriju i Tursku na zahtev Moskve kako bi se gradio gasovod od Irana, preko Iraka i Sirije. O tome je pisalo mnoštvo medija, uključujući katarsku Al Jazeeru, američki Foreign Afairs (koji je u suštini glasilo Stejt Departmenta) i britanski Guardian.
Međutim, tajming se ne uklapa sa gore pomenutim tajnim operacijama protiv Sirije koje su počele još za vreme Bušove administracije, pre nego što je 2009. Stigla navodna ponuda. Takođe ne postoji zvanično saopštenje sirijske vlade ili zvaničnika u kojem se odbija ponuda Katara.
Naime Sirija je 2009. objavila energetsku politiku koja je privukla minimalnu pažnju inostranstva u to vreme pod nazivom “Strategija četiri mora“. Imala je za cilj da pretvori zemlju u tranzitno čvorište za gas između Persijskog zaliva, Crnog mora, Kaspijskog mora i Mediterana gradnjom 6.300 kilometara gasovoda i naftovoda koji prolaze kroz zemlju i korišćenjem evro-arapskog gasovoda AGP.
Bez obzira na to pad sirijskog režima neki gledaju kao priliku da “ožive” diskusiju o strateškom projektu za transport prirodnog gasa, koji je bio blokiran više od jedne decenije, prenosi Deep Dive.
Predloženi gasovod Katar-Turska od vredan 10 milijardi dolara, dugačak 1.500 kilometara, transportovao bi gas iz ogromnih gasnih polja Katara preko Saudijske Arabije, Jordana i Sirije do turskih distributivnih terminala .
Gasovod bi Kataru, koji sa Iranom deli najveće skladište prirodnog gasa na svetu, omogućio kopneni put ka evropskim tržištima. Trenutno, katarski gas stiže u Evropu samo kao tečni prirodni gas (LNG) koji se isporučuje morem, što ograničava količinu i povećava troškove.
To bi uticalo i na energetsku divezifikaciju Evrope koja oko 30 odsto gasa dobija iz Rusije jer bi katarsi gas bio konkurentan po ceni za razliku LNG-a.
Ipak, bezbednosna situacija u Siriji daleko je od zadovoljavajuće i ovakav grandiozan projekat ne deluje izvesno u skorije vreme.
Preporuka za vas
Komentari (0)