Igre 
Iranska revolucionarna garda je ozbiljna pretnja za SAD i Izrael: Ratovi su je ojačali, a ima "pipke" po celom regionu
Komentari06/01/2024
-17:05
Iranska revolucionarna garda (IRGC) ponovo je u žiži javnosti nakon terorističkog napada tokom obeležavanja četvrte godišnjice ubistva njenog komandanta Kasema Solejmanija u Kermanu, u kojem je poginulo najmanje 84 ljudi, a ranjeno 140, a za koji je odgovornost preizela Islamska država.
Prvi potpredsednik ove paravojne formacije Mohamed Mokber obećao je da će se njeni militanti osvetiti počiniocima masakra i da će osveta biti "servirana od ruku vojnika Solejmanija".
Sare Tajalli, ISNA via AP
Ovo je bio najkrvaviji napad u Iranu još od Islamske revolucije 1979. godine, a sudeći po priznanju džihadista, izvršila su ga dvojica bombaša samoubica, iako su iranski mediji ranije pisali da je eksploziv bio u dve torbe koje su daljinski aktivirane u razmaku od 10 minuta.
Upravo je Islamska država, pored SAD i Izraela, glavni neprijatelj Iranske revolucionarne garde, a posebno njenog pokojnog komandanta, koji je ubijen u američkom napadu dronom 2020. godine u Iraku. Solejmani je zajedno sa saveznicima sproveo brutalnu kampanju na Bliskom istoku protiv Islamske države, koja je na kraju skoro potpuno uništena posle sloma otpora na severu Iraka, masovnog ruskog bombardovanja u Siriji i američke pomoći Kurdima u borbi sa salafistima na severu i severoistoku te zemlje.
Tada je Iranska revolucionarna garda (IRGC) postala jedan od najmoćnijih igrača u regionu sa vojnim prisustvom u Iraku i Siriji i jakim savezništvom sa libanskim Hezbolahom i jemenskim Hutima. Međutim, nije u pitanju samo vojna sila koja, po raznim procenama, broji između 125.000 i 150.000 pripadnika sa sopstvenom mornaricom i avijacijom, već i najveća poslovna imperija u Iranu.
AP/Vahid Salemi
Njen komandant, koji je nasledio Solejmanija, je general Hosein Salami. Podeljena je na kopnene trupe, mornaricu (oko 20.000 pripadnika), avijaciju (oko 10.000 pripadnika) i narodnu miliciju Basidž (između 600.000 i milion pripadnika u slučaju mobilizacije).
Raspolaže sa teškim naoružanjem koje ima i iranska regularna vojska, koja broji oko 350.000 članova, uključujući balističke rakete dugog dometa.
Povezane vesti
Nastanak Garde i krvavi uspon na lestvici moći
Garda je osnovana 1979. odmah posle Islamske revolucije od strane ajatolaha Ruholaha Homeinija sa zvaničnim ciljem da štiti Islamsku republiku od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. U haosu neposredno posle pada šaha Reze Pahlavija levičari, nacionalisti i islamisti su se borili za prevlast, a vladine institucije i vojsku kontrolisao je privremeni premijer Mehdi Bazargan.
Zato je islamska frakcija predvođena Homeinijem odlučila da formira vojsku odanu svojim idealima, koja je operisala van granica još uvek važećih zakona Irana i odgovarala ajatolahu lično, a ne bilo kom predsedniku koji bude izabran.
Gardisti su zamišljeni kao "narodna vojska", koja će pomoći revoluciji da konsoliduje, a Homeini je planirao da uspostavi tzv. velajet-e fakih ili vladavinu pravnika kao temelj države. Cilj je bio da Iran postane ustavna republika, "obavijena" teokratskom strukturom. Najbitniji deo tog "plašta" ogrnutog oko države je Revolucionarna garda sa ciljem da zaštiti vlast od novog državnog udara, poput onog iz 1953. koji je zbacio demokratski izabranu vladu Mohameda Mosadeka i vratio šaha na vlast.
IRGC je od samog starta igrao važnu ulogu u suzbijanju protivnika Homeinijeve državne vizije, poput Organizacije Mudžahedin e Kalk (MEK). U pitanju je levičarska grupa osnovana 1960-ih, koja je podržala revoluciju, ali se potom odvojila od teokrata. To je bila najveća iranska opoziciona grupa sve dok izbori 2009. nisu lansirali na političku scenu Zeleni pokret. Garda je takođe bila odgovorna za suzbijanje raznih levičarskih i etničkih pobuna koje su buktale u haosu posle revolucije.
Najteži ispit, ali i prilika da ugrabe još veću moć usledila je već sledeće godine, 1980. kada je Irak izvršio invaziju na Iran. Izbeći ćemo komplikovanu geopolitičku pozadinu i posledice rata, ali je dovoljno napomenuti da je lider Iraka Sadam Husein tada bio američki saveznik i kao sunit kontrolisao zemlju sa dvotrećinskom šiitskom većinom. Iran je upravo uspostavio šiitsku teokratiju i na silu proterao američku ambasadu, prilikom čega su dipomate uzete za taoce, a SAD izvele katastrofalno loš pokušaj spasavanja.
Umesto da svrgne novu vlast u Teheranu, rat je ojačao i Homeinija i Gardu jer je pomogao da se nacija ujedini kod novog identiteta. Iranska vojska zvana Arteš bila je šahova glavna udarna pesnica, a snabdevale su je i obučavale SAD, zbog čega je režim bio podozriv prema njoj.
Glavnu ulogu u odbijanju napada preuzeo je IRGC, čiji su se pripadnici fanatično borili, ali im je falilo vojno iskustvo. Bez obzira na brojne probleme i velike gubitke, uloga Garde u "svetoj odbrani" je od tada zacementirala njenu reputaciju branioca revolucije i cele nacije. Tada se istakla i milicija Basidž, kao njeno posebno krilo, čiji su dobrovoljci sa minimalnom obukom korišćeni kao "ljudski talasi" u napadima na iračke položaje.
Povezane vesti
Milicija Basidž brutalno suzbija otpor unutar Irana
Posle rata, Basidž je sve do danas bio zadužen za strogu kontrolu poštovanja islamskih moralnih kodeksa u društvu i suzbijanje demonstracija, a u slučaju mobilizacije broji 600.000 do 1.000.000 pripadnika, u zavisnosti od raznih procena. Od 2007. je pod direktnom kontrolom Garde, koja je, kako navodi američki Savet za spolje odnose (CFR), postala najvažnija organizacija u zemlji.
Na domaćem planu IRGC se pokazao kao protivteža reformističkom predsedniku Mohamedu Hatamiju, koji je vladao od 1997. do 2005. Posle toga, za vreme mandata Mahmuda Ahmadinežada sve veći broj bivših pripadnika Revolucionarne garde ulazi u politiku. Vrhovni vođa Ali Hamnei, koji je predvodio IRGC tokom iransko-iračkog rata, imenovao je bivše komandante na najviše političke položaje, a nekadašnji gardisti u parlamentu zastupaju tvrdokornu spoljnu politiku, kao razvoj civilnog nuklearnog programa.
Tanjug/AP/Vahid Salemi
Predsednik Irana ima relativno malo ovlašćenja i zadužen je pretežno za unutrašnju politiku i budžet, dok je vrhovni vođa taj koji kontroliše spoljnu politiku. Prema analizi Karnegi fondacije iz 2009. Ali Hamnei je razvio "simbiotski odnos" sa Gardom od kojeg on ima političku, a njeni pripadnici ekonomsku korist.
Povezane vesti
"On je njihov glavnokomandujući i imenuje njihove visoke oficire, koji mu se za zauzvrat, javno priklanjaju i sve više ubiru koristi igrajući aktivniju ulogu u donošenju političkih odluka i ekonomskim aktivnostima ", naveo je analitičar Karim Saddžadpur u pomenutoj analizi.
Reorganizacija Basidža i stavljanje pod formalnu kontrolu IRGC-a su neki analitičari pripisali ponovnom fokusu na unutrašnje pretnje vlasti. Milicija je imala zapaženu ulogu u suzbijanju demonstracija 2009. godine posle izbora u kojima je pobedio Ahmadinežad, a opozicija tvrdila da je počinio izbornu prevaru.
profimedia
Pojavili su se mnogi snimci na kojima Basidž napada i prebija demonstrante. Hiljade je privedeno, a mnogi reformistički političari i aktivisti su završili iza rešetaka.
Predsedničke izbore 2013. takođe je obeležila intervencija IRGC. Iako je Hasan Rohani na kraju prevagnuo nad ekstremnijim strujama koje su favorizovali mnogi gardisti, CFR navodi da su pojedini izveštaji ukazivali na to da je Garda stvorila "atmosferu zastrašivanja uoči glasanja i vršila pritisak" na Savet staratelja, koji proverava "odeološku podobnost kandidata, da odbaci one koje smatraju neprihvatljivim. Među diskvalifikovanima je bio i istaknuti revolucionar Akbar Hašemi Rafsandžani, za koga se sumnjalo da je previše nezavisan od Hamneija.
Iako je politička podrška Gardi kontinuirano u porastu, njenu reputaciju je ukaljala tragedija iz 2020. godine, kada je greškom oboren putnički avion iznad teritorije Irana, prilikom čega je poginulo 176 ljudi. Takođe, postoje mnoge optužbe za premlaćivanje, upucavanje i mučenje disidenata od strane Basidža, posebno za vreme masovnih antivladinih protesta 2022.
Garda dominira ekonomijom Irana
Mešanje Garde u iransku ekonomiju počelo je tokom predsedavanja ajatolaha Akbara Hašemija Rafsandžanija od 1989. do 1997. Ekonomska reforma posle rata bila je jedan od njegovih glavnih prioriteta, a IRGC je imao dovoljno ljudstva za preko potrebnu rekonstrukciju delimično razorene zemlje. Rafsandžani se, kako se pretpostavlja, nadao da će ojačati svoj uticaj dajući im parče "ekonomskog kolača".
Tokom narednih 25 godina, Garda je postala najveća ekonomska sila u Iranu i trenutno dominira u većini sektora privrede, od energetike do građevinarstva, telekomunikacija do proizvodnje automobila, pa čak i bankarstva i finansija. Katam al Anabia (Pečat proroka) je građevinski štab Garde, uključen u većinu ekonomskih aktivnosti. Takođe su povezani sa desetinama, možda čak i stotinama kompanija koje vode veterani. Ekonomski uticaj garde obuhvata široku mrežu sadašnjih i bivših članova, a ne jednu zvaničnu ili centralno administriranu organizaciju, navodi se u izveštaju Instituta za mir SAD-a.
IRGC je iskoristio svoja ovlašćenja iz oblasti nacionalne bezbednosti da proširi kontrolu. Gardisti su tako sprečili jednu tursku kompaniju da izgradi Međunarodni aerodrom "Imam Homeini" 2004. godine navodeći razloga nacionalne bezbednosti.
Garda je, po procenama Instituta za mir, verovatno imala koristi od međunarodnih sankcija i izolacije Irana, što je povredilo njihove domaće i strane konkurente povećanjem poslovnih troškova. Sposobnost da iskoristi državna sredstva i njeni relativno veliki nezavisni resursi dali su joj odlučujuću prednost. Pod Ahmadinežadom, Gardi su dodeljene stotine vladinih ugovora bez drugih ponuđača, kao i milijarde dolara zajmova za građevinske, infrastrukturne i energetske projekte.
Kako je Garda stvorila ujedinjeni front od Afganistana do Mediterana
Garda je počela da deluje van granica svoje zemlje još tokom rata sa Irakom, a ubrzo je postala sponzor regionalnih, posebno šiitskih, milicija u regionu. Najbrojniji saveznici su im pripadnici paravojnih formacija u Iraku, pre svega one odane šiitskom verskom lideru Moktadi al Sadru, koje su snažne na jugu zemlje i na granici sa Sirijom.
Ekspedicione snage Garde zovu se Kuds brigade i one su razvile blizak odnos sa oružanim grupama u Avganistanu, Iraku, Libanu, Palestini i Jemenu, pružajući im obuku, oružje, novac i savete. Tako je Iran projektovao svoju moć po celom Bliskom istoku. Treba napomenuti da im saveznici nisu isključivo šiiti, pa su se tako borili rame uz rame sa pretežno sunitskom vojskom sirijskod predsednika Bašara al Asada, koji inače pripada umerenoj alavitskoj sekti i veoma je sekularan. Čak ni Hezbolah nije potpuno šiitska milicija i u svoje redove prima druge muslimane, ali i hrišćane.
Te oružane grupe i savezničke države pružaju Teheranu neku vrstu štita od potencijalne američke invazije ili napada Izraela, prebacivanjem bitke van teritorije Irana i vođenjem hibridnog "proksi" rata.
Hezbolah, na primer, deli neprijateljstvo Irana prema Sjedinjenim Državama i Izraelu, koji su okupirali južni Liban kada je grupa osnovana. Bombaški napad na američku ambasadu, marince i kasarnu francuskih padobranaca u Bejrutu 1983. godine, kao i ubistva protivnika režima, pripisuju se Iranu i njegovim zastupnicima u regionu, odnosno Hezbolahu, piše CFR.
profimedia
Pored toga, zapadni i bliskoistočni obaveštajni zvaničnici povezuju IRGC sa bombardovanjem jevrejskog centra u Buenos Ajresu u Argentini 1994. i napadom nožem 2022. koji je teško ranio poznatog pisca Salmana Ruždija, iako Teheran kaže da nije bio umešan.
Učešće Garde u Iraku nakon američke invazije 2003. godine postalo je žarište između Teherana i Vašingtona. Problem je nastao jer su SAD svrgnule Huseina i dovele na vlast šiite, koji im takođe ne odgovaraju, dok je od sunita iz njegove vojske kasnije nastala Islamska država.
Bivši američki predsednik Džordž V. Buš, koji je identifikovao Iran kao deo "osovine zla", optužio je Kuds snage da šiitskim militantima daju bombe koje postavljaju pored puta i ubijaju američke okupacione trupe. Ipak, kako navodi CFR, razni eksperti unutar i izvan američke administracije su doveli u pitanje optužbe da Teheran direktno naređuje napade na Amerikance. To nije sprečilo administraciju Donalda Trampa da IRGC okrivi za ubistvo 608 američkih vojnika u Iraku između 2003. i 2011. godine.
Nakon Arapskog proleća 2011. godine, snage Kuds su prvi put raspoređene u Siriji. Iran je prvobitno tvrdio da operativci imaju ograničenu misiju odbrane šiitskih svetilišta, ali je kasnije priznao da su te snage pomagale Asadu da suzbije nemire. Kako se nezadovoljstvo pretvorilo u građanski rat, pa čak i invaziju boraca i plaćenika iz drugih zemalja, Kuds snage nisu služile samo kao vojni savetnici, već su upućene na prve linije fronta.
Zajedno sa Kudsom borili su se pripadnici Hezbolaha, pa čak i neki borci iz Avganistana. U međuvremenu, pobuna je na sličan način izazvala građanski rat u Jemenu, a IRGC je počeo da snabdeva Hute oružjem, obučava ih i pruža im obaveštajnu podršku u cilju odbijanja kombinovanih snage jemenske vlade, iranskog rivala Saudijske Arabije i takođe vehabijske, sunitske Alkaide.
Tanjug/AP Photo/Hani Mohammed
Iran je takođe proširio prisustvo snaga Kuds u Iraku i Siriji kao odgovor na uspon Islamske države. Upozorili su da će, ako sunitska grupa ne bude tamo poražena, ona marširati na Teheran. U Iraku je izvršena mobilizacija desetina hiljada boraca u šiitskim milicijama koje su ubrzo postale brojnije od vojske, koja je poražena na severu u "blickrigu" Islamske države 2014.
Mnoge od ovih milicija zaklele su se na lojalnost iranskom vrhovnom vođi i predvođene su komandantima koji su delovali sa Kuds brigadama protiv američke okupacije u prethodnoj deceniji. Abu Mahdi al-Muhandis, zvaničnik koji je vodio mobilizaciju, imao je i iračko i iransko državljanstvo i služio je kao oficir Kuds snaga. Tu je došlo do bizarnog saveza veoma antiameričkih snaga na kopnu i američke podrške iz vazduha koja je doprinela potpunom slomu džihadista.
Pokazalo se da je taj savez kratko trajao nakon poraza Islamske država u 2019. godini. Neprijateljstva između SAD i Irana su nastavljena sledećeg januara, a američki napad dronom ubio je Kasema Solejmanija, što smo pomenuli na početku teksta. On je bio ključna ličnost u svim inostranim operacijama Garde i smatra se arhitektom iranske vojne moći u regionu, kao i tvorcem savezništava koja su to omogućila.
profimedia
Na taj način je postao trn u oku Tel Aviva, a samim tim i Vašingtona, jer je stvoren ujedinjeni front sve do obala Mediterana. Ako tome pridodamo i Rusiju, koja je osujetila planove SAD i Izraela u Siriji i pomogla Asadu da u velikoj meri porazi džihadiste jasno je zašto je Soleimani postao primarna meta, kao ključna karika u lancu regionalnog saveza.
Preporuka za vas
Komentari (0)