Šapat, strah i neizvesnost - decu koja su držana kao taoci u Gazi sada čeka dug put oporavka

Nakon sedam nedelja provedenih u tunelima Gaze, deca koja su tu provela zatočeništvo, napokon su dočekala slobodu i sada mogu da se glasno smeju, razgovaraju, igraju i nastave svoje, na neko vreme, prekinuto detinjstvo. Međutim, situacija nije tako jednostavna - put njihovog oporavka od zatočeništva je dug, a po nekima od njih se vidi da on neće biti uopšte lak.

U teoriji, deca sada mogu da čine sve što žele i da po stranu ostave svoje strahove. U praksi, neki od njih morali su da se ubeđuju da nema potrebe da više čuvaju hranu jer sada mogu da je dobiju kada god žele. Neka od njih i dalje nerado podižu ton dok razgovaraju, a to objašnjavaju time da se boje da preglasno pričaju.

Međutim, povratak kući za ovu decu predstavlja još jedan problem. Nakon napada od 7.oktobra kada su palestinski militanti napali oko 20 gradova i sela, uništili su mnoge njihove domove, pa neka dece zapravo i nemaju gde da se vrate. Neka nemaju ni kome, jer su im roditelji stradali, dok su neki roditelji još uvek u zatočeništvu. Sve ovo nagoveštava nove dane teškoća za njih.

Korak po korak, ova deca, sa porodicama ispituju kako bi mogao da izgleda njihov put oporavka. Niko, uključujući lekare i psihologe, nije siguran koliko bi on mogao da traje. Da je njihovo zatočeništvo bilo surovo, bilo je jasno i njihovim spasiocima onog trenutka kada su ih prvi put ugledali iz helikoptera. 

"Deca su ličila na senke", rekao je dr Efrat Born-Harlev iz dečijeg medicinskog centra Šnajder u predgrađu Tel Aviva, koji je pomogao u lečenju više od dve desetine bivših zarobljenika, većinom mladih.

Nekima nije bilo dozvoljeno da se kupaju tokom celog zatočeništva. Mnogi su izgubili i do 15 odsto svoje ukupne težine, ali nisu bili voljni da jedu hranu koju su im servirali.

Na pitanje zašto ne žele da jedu hranu koju su im spasioci dali, odgovor je stigao šapatom: "Zato što to moramo da zadržimo za kasnije".

Tanjug/AP Photo/Maya Alleruzzo

Bron-Harlev kaže da je jedna trinaestogodišnja devojčica ispričala kako je provela čitavo zatočeništvo verujući da ju je porodica napustila, što je poruka koju su pojačali njeni kidnaperi.
Jedna od talaca rekla je da su im u zatočeništvu ubijali svaku nadu.

"Rekli su mi da niko više ne mari za mene. Niko me ne traži. Niko me ne želi nazad. Možete čuti bombe svuda unaokolo. Sve što žele je da ubiju i nas i njih zajedno", rekla je devojka svojim lekarima, piše Euronews.

Lekari uprkos stručnosti i pripremi nisu bili spremni za ekstreme sa kojima su se susreli

U danima otkako su taoci oslobođeni, skoro svi su pušteni iz bolnica i ponovo su se pridružili svojim porodicama. Lekari i stručnjaci proveli su nedelje pripremajući se za dolazak talaca, ali uprkos tome, ostali su zaprepašćeni činjenicom sa kakvim su se ekstremima susreli nakon što su oni oslobođeni. Glavni problem je bio, kaže Born-Harlev, to što su mnoga od njih bila nevoljna da govore.

"Većina njih govorilo se o tome da treba da budu veoma tihi. U svakom trenutku. Ne da ustaju. Da ne pričaju. Naravno, da ne plaču. Da se ne smeju. Samo da budu veoma, veoma tihi", rekao je Bron-Harlev.

Kako dodaje, ono kroz šta su ova deca prošla je jednostavno nezamislivo. Uprkos tome, na prvi pogled se čini da neki od njih ostvaruju napredak. Jedna od njih je i Noam Avigdori (12), koja je puštena na slobodu sa svojom majkom. Provela je prošlu nedelju razmenjujući šale sa svojim ocem, sastajala se i sa prijateljima.

"Kada kažem: "Noam, uradi ovo, idi uradi ono", ona kaže: "Tata, znaš šta mi se desilo". I ona zna da može da iscedi taj limun i... uživa u tome", rekao je njen otac, Hen Avigdori. Međutim, dodaje, ima i noći kada se njegova ćerka budi vrišteći.

Različita iskustva

Gotovo svi koji su oslobođeni malo su javno govorili o uslovima svog zatočeništva. Njihove porodice kažu da su im zvaničnici rekli da ne otkrivaju detalje njihovog pojedinačnog tretmana, iz straha da bi oni koji su i dalje bili u opasnosti da budu još u opasnosti.

Intervjui sa njihovim porodicama, lekarima i stručnjacima za mentalno zdravlje, kao i izjave zvaničnika i drugih jasno pokazuju da, iako su svi taoci patili, pokazuju da su njihova iskustva u zatočeništvu značajno varirala.

Neki su bili izolovani od svojih kolega talaca. Drugi, poput Noama Avigdori i njene majke, Šeron, držani su zajedno sa rođacima, što je omogućilo 12-godišnjakinji da sa starijom braćom i sestrama brine o mlađoj deci u familiji.

"Svako ko je bio sa članom porodice ili sa prijateljima bio je u mnogo boljem stanju kada su pušteni", rekao je Dani Lotan, klinički psiholog u Šajderu koji je lečio neke od bivših talaca.

To se, međutim, razlikuje čak i unutar porodica. U nedeljama dok su bile u zatvoru, Danijel Aloni i njena petogodišnja ćerka Emilija uspostavile su blisko prijateljstvo sa jednim od zatvorenih tajlandskih radnika na farmi, Nutaveri Munkanom.

Prošle nedelje, nakon što su svi oslobođeni, devojčica je pevala oduševljenom Munkanu kada su se ponovo videli u video pozivu, recitujući brojeve koje je naučila na tajlandskom tokom zatočeništva.

Nesagledive posledice

Međutim, Emilijini rođaci, trogodišnji blizanci, imaju ozbiljnije posledice od zatočeništva. Njihova majka, Šeron Aloni, bila je u zatočeništvu sa svojim mužem i jednom od bliznakinja. Par je proveo "10 mučnih dana", verujući da je njihova druga ćerka ubijena odmah nakon što je oteta i odvedena u Gazu.

To je sve trajalo do dana kada je Šeron rekla svom mužu da u nekoj od drugih prostorija čuje plač njihove nestale ćerke Eme. Nekoliko minuta kasnije, došla je žena i u naručju držala njihovu nestalu ćerku. To je, priča Šeron, bio najradosniji trenutak u njenom životu. Međutim, nekoliko dana pre nego što su pušteni na slobodu, otac devojčica je odveden i više se o njemu ništa ne zna. 

Sada se majka ne odvaja od dece, često se bude uplakane tokom noći. Devojčice su počele da pričaju glasom normalne jačine dok njihova majka i dalje priča šapatom.

Mnogi bivši taoci su ispričali da su im davali oskudne količine hrane, iako se činilo da se obroci razlikuju od grupe do grupe uz malo objašnjenja.

Jedna porodica je rekla doktorima da su svako jutro u 10 dobijali keks sa čajem i, s vremena na vreme, jednu suvu urmu. U 17 časova dobijali su pirinač. Jedna 15-godišnja devojčica ispričala je da danima nije jela da bi svoj deo hrane dala svojoj osmogodišnjoj sestri.

Neki od 23 nedavno oslobođena tajlandska taoca rekli su negovateljima da im je svakom dato otprilike pola litra vode, a zatim su morali da izdrže tri dana. Ponekad je, rekli su, ta voda bila slana.

Jedna grupa bivših zarobljenika izjavila je da im je bilo dozvoljeno da se kupaju samo tri puta tokom sedam nedelja sa kantama hladne vode - ali, prema rečima lekara, jedno dete se nikada nije kupalo.

Tanjug/AP Photo/Maya Alleruzzo

Stručnjaci kažu da proces oporavka od tako produžene traume biće dug. Iako su odrasli možda bolje u stanju da procesuiraju ono što su iskusili u poređenju sa decom žrtvama, njihov oporavak predstavlja svoje izazove.

Mnogi, posebno stariji i nemoćni, ostaju slabi nakon što su značajno izgubili na težini zbog oskudnih obroka koje su davali njihovi otmičari. Kada govore, njihove porodice čuju note otpornosti, ali i krhkosti.

Jafa Adar, 85, dugo priča sa svojom porodicom o vremenu koje je provela u zatočeništvu. Njena unuka Adva Adar kaže da su posledice nesagledive.

"Ona je neverovatno mentalno jaka, ali posledice se vide", kaže.

U bolnicama su lekari, socijalni radnici i psiholozi vodili računa o tome kako razgovaraju sa bivšim taocima, ne želeći da im uvećavaju traumu. Međutim, dok se smeštaju kod kuće, i deca i odrasli suočavaju se sa posledicama oktobarskog napada koji je zatočeništvo skrivalo od njih.

Stručnjaci kažu da će se u narednim danima taoci i njihove porodice suočiti sa pitanjima kako da nastave dalje bez onih koji su ubijeni ili nestali - ali za većinu je to prerano.