Priča o porodici Sofije Negić je lekcija o zdravoj porodičnoj komunikaciji

Autor: Veran Matić

Baveći se temom užasnih zločina počinjenih 3. i 4. maja, shvatio sam koliko je teža situacija, od onoga što bi moglo da se pretpostavi. Za lažnu sliku, veliku odgovornost snose kreatori javnog mnjenja, koji svesno ili iz senzacionalističkih pobuda preteruju sa fokusom na ubice, vrlo često sa dezinformacijama, a u potpunosti zapostavljaju žrtve, porodice ubijene dece, ranjene i njihove porodice, decu koja su prisustvovala pokolju, nastavnike, sve učenike i nastavno osoblje koji su tog dana bili u školi, prijatelje, poznanike, građane…

U jednoj poruci Slobodan Negić mi je napisao:

"Trauma od ovog događaja se širi kao koncentrični krugovi. Oni koji su u epicentru su najviše pogođeni, ali svi su traumatizovani. Bez mnogo razmišljanja, svima treba pomoć. To se odnosi i na ljude koju tu pomoć treba da pružaju. Većina nije svesna da im je mentalno zdravlje ozbiljno trajno ugroženo i da bez obrađivanja traume može da ostavi nesagledive posledice. Biti svestan da ti treba pomoć već samo po sebi znači napredak. Mnogi u našem društvu (sada pre svega mislim na nastavno osoblje i one koji su zaduženi da im pružaju pomoć), nisu svesni stepena traumatizacije i samim tim nisu u stanju nikome da pomognu, ni drugima ni sebi. U tom smislu, svi su žrtve netretirane teške traume koja izaziva ozbiljne posledice.

Mislim da je velika većina problema sa kojima se suočavamo od 3. maja upravo posledica toga.

Raspad međuljudskih odnosa, teški moralni padovi u nastupima bez svesti o tome, podele, nemogućnost sprovođenja elementarnih ideja u delo usled paralize razumnih odnosa članova zajednice jednih prema drugima, itd.

Situacija je mračna i deluje bezizlazno.

Treba tražiti pomoć sa strane, Svetska zdravstvena organizacija, UN, Unicef, itd…

Ne znam ni sâm, ali verujem da nam tu možete pomoći.

Društvo je paralizovano, samo se pravi da je sve ok. To je potiskivanje – nesuočavanje sa istinom, koja je previše bolna.

Trauma je previše jaka i daleko prevazilazi kapacitete svih nas i našeg društva u celini.

Tonemo u mrak. Želeo bih da verujem da je drugačije, ali nažalost, kako stvari sada stoje, čini mi se da samo idemo u još veći mrak.

U tom smislu, ovakva društveno odgovorna inicijativa i otvorena ponuda pomoći mnogo znače.

Svakako bih voleo da učestvujem uživo na sastancima sa vama.

Na žalost, moje zdravstveno stanje je loše usled operacija kičmi. Ukoliko i propustim da budem prisutan na nekim od prvih sastanaka, to će biti samo zbog zdravstvene nemogućnosti da se krećem.“

Povodom Sofijinog rođendana objavili smo nekoliko tekstova koji su bar malo pomerili javnost, kada je reč o sadržajima koji nedostaju. 

Ali pričati o Sofiji i mami i tati, porodici, drugarima je beskonačna priča.

Vaspitanje u porodici i školi, često se pominje kao zapostavljena aktivnost i jedan od uzroka stvaranja različitih oblika patološkog ponašanja. Zbog toga iskustvo porodice Negić može da bude jedna od lekcija zdrave porodične komunikacije. Milanka i Slobodan su prihvatili da podelimo deo tog iskustva.

Nastavak teksta možete pročitati na portalu javniservis.net