Igre 
Saveti stručnjaka kako dalje: Proći kroz proces tugovanja i obezbediti uslove za normalan nastavak života
Komentari09/05/2023
-07:00
Dani žalosti proglašeni nakon što je trinaestogodišnjak u OŠ "Vladislav Ribnikar" na Vračaru iz vatrenog oružja ubio osmoro učenika i radnika obezbeđenja, a dvadesetjednogodišnji mladić u nekoliko sela u okolini Mladenovca usmrtio osmoro ljudi, prošli su su, ali tuga i šok zbog stradanja nevine dece i mladih prošle nedelje - još dugo neće. Od ponedeljka su deca u Srbiji krenula na nastavu, a beogradska osnovna škola "Vladislav Ribnikar" od srede će biti otvorena za učenike, ali do povratka na staro trebaće mnogo više vremena.
Ministarstvo prosvete saopštilo je da povratak đaka u školu ne znači da od tog dana počinje i nastava, već da će se ona uvoditi "postepeno, u dogovoru sa roditeljima i stručnjacima". Roditelji su zabrinuti, ali i deca i čitavo društvo, pa stručnjaci ukazuju na to da je sada najbitnije da se prođe kroz proces tugovanja i da se obezbede uslovi za normalan nastavak života.
Školski psiholog Branka Tišma za Euronews Srbija naglašava da dinamiku vraćanja u školu treba da odrede roditelji i deca.
"Važno je da se obezbedi sve što je moguće da se deca osećaju što bezbednije i fizički i emotivno. Ovo su jako veliki emotivni napori. Teško je proći pored ove slike, imate u glavi sve što se dešavalo posebno onima koji su direktni učesnici. Svi mediji su preplavljeni informacijama o ovome. Otežano je suočavanje sa emocijama, boli, gubitkom, strahovima. Kad se sve malo smiri kreće se u proces tugovanja. Najbitnije je to da prođe i da omogući da se krene dalje, dok se to ne dogodi sve će stajati", kaže ona.
Nevena Čalovska Hercog, porodični terapeut, ističe da su roditelji iskazali rezervu i nespremnost za brzo vraćanje dece u školu jer su preplašeni i da treba smiriti i njih, ne samo decu. Naglašava da povratak na silu nije dobar, ali i da vraćanje u školu ima smisla.
"Povratak u školu ima smisla jer je to kontinuiranost identiteta. Ali, tu je i pomisao na to koliko je užasavajuće ući u učionicu gde pola odeljenja više nema... To je kao da im je amputiran deo identiteta. Međutim, praviti se da se to nije desilo, maskirati surogat rešenjima - mislim da nije dobro", ističe ona za Euronews Srbija.
Sa druge strane Branka Kordić, klinički psiholog, smatra da deca treba da idu u školu, ali možda pak, ne u "Ribnikara", barem neko vreme.
Povezane vesti
"Zašto ne idu u susednu školu, zašto se ne pomešaju sa tom decom, zašto se ne napravi prelazni period. Ako je teško da se ide u tu školu, treba verovatno pitati stručnjake, ali pitanje je šta je prava pomoć - da li je to prihvatiti realnost? Imate tugovanje i faze, jeste jedna faza prihvatiti realnost gubitka i život ide dalje, onaj koga nema, uvek će imati mesto u našem srcu, ali idemo dalje. Slušajući ljude srela sam se sa tim da neko kaže da treba promeniti zidove u školi. To je nešto što nam je poznato iz porodica - kada neko umre, imamo potrebu da promenimo taj deo. Da li će se škola farbati ili ne - ne znam, ali treba deci pomoći da mogu da prihvate tu svoju školu, da ona može ponovo biti njihova, u koju mogu ići i dalje i osećati sigurnost", objašnjava ona.
Detetu važno da vidi osećanja svojih roditelja
Stav stručnjaka je da i roditeljima treba podrška, a posebno im treba pomoć kako da pričaju sa decom. Nevena Čalovska Hercog ističe da roditelje treba ohrabriti da sa decom otvoreno govore.
"Treba da deci kažu i ja sam se uznemirila i uplašila. To što se dogodilo jeste strašno, ali sada ćemo da učinimo sve što je moguće da budemo sigurni", naglašava ona.
Da roditelji treba da podele svoja osećanja sa decom smatraju i klinički psiholog Branka Kordić i školski psiholog Branka Tišma.
"Jako puno roditelja misli da ne sme da pokaže suze i nešto što bi se okarakterisalo kao nemoć. Detetu je to važno jer tako normalizuje svoja osećanja. Ako sam ja uplašena, vidim da je i moja mama uplašena, ako kaže to će proći, onda je i meni lakše. To je prosto normalizacija tih pojava i to je važno za decu, da misle da su sva osećanja koja imaju u redu", objašnjava Kordić.
"Kada se mi pravimo jaki deca to osećaju i misle da rade pogrešno ili da nije dobro imati takva osećanja. Takva osećanja su sada najprirodnija i treba ih deliti. Mi kao ljudska bića teško možemo da razumemo šta se dogodilo. Nema tog objašnjenja, ima samo pitanja koja možemo da postavimo, a dobrih odgovora nema. To moramo da podelimo sa našom decom. Ne tako što ćemo se raspasti pred njima, ali tako što ćemo da podelimo sa njima sve ono što možemo. Da otvorimo kanale da se otvore. Od postajanja čoveka, deca su uvek izvor snage", kaže Tišma.
Isiče da u ovom prvom periodu treba imati razumevanja za decu i roditelje, ali i za nastavnike.
Povezane vesti
"I nastavncima je teško, sigurno da osećaju deo odgovonosti i da se preispituju šta mogu da urade. Oni su ugroženi na mnogo načina. Treba da se suoče i sa decom i sa roditeljma koji su im doveli decu i dali na obrazovanje i vaspitanje. I oni sami su i roditelji. Teško je i njima da se vrate, ali moraju da obezbede uslove da se život nastavi", objašnjava Tišma.
"Deca nisu uvek spremna da pokažu šta osećaju"
Tišma kaže da je potrebno strpljenje jer deca nisu uvek spremna da pokažu svoja osećanja, nezavisno od toga kakvo je dete.
"Treba što više stvari raditi sa decom. Fizički se aktivirati. Izaći u šetnju, pričati o stvarima koje nas interesuju. Posredno ćemo doći i do sadržaja koji ih plaše. Dobro je imati praktične aktivnosti, da crtaju, da kroz govor ili pokret pokažu svoja osećanja. Nekada mi nemamo dovljno reči da iskažemo to što osećamo", kaže Tišma.
Povezane vesti
Ističe da se empatiji učimo kroz svakodnevne situacije.
"Videla sam da su prvih dana dolazili sami ljudi, a onda su dolazili sa starijom decom, a juče sam videla da su bili sa vrtićkom decom. To je način na koji se uči empatija. Odavanje pošte, minut ćutanja... Jako je bolno, ali vidim da je urađeno u različitim gradovima, u regionu. To znači da imamo empatiju", kaže ona.
Prema rečima Čalovske Hercog, rađamo se sa empatskim potencijalom, ali ako se on ne aktivira, kako kaže, postaje mrtav.
"Ako govorimo iz aspekta razvojne psihologije, prvi osmeh bebe je prvi socijalni osmeh i zapravo priča o razvijanju empatije. Mi postajemo ljudska bića zahvaljujući empatskom potencijalu. Ako to ne negujemo, nismo ostvarili humani potencijal. U forenzičkog psihologiji kada se desi neko loše delo i kada se radi ekspertiza, ako počinilac ima empatiju prema žrtvi, to je potencijal za rekonstrukciju. Ako nema, promena ponašanja je nemoguća", ističe ona.
Kordić dodaje da je empatija delić socijalno-emotivnog učenja.
"Meni se čini da postoje fantastični programi koji su usmereni na decu da im se pomogne da nauče da žive drugačije i tako prođu kroz školu. Jeste škola obrazovni sistem, a porodica podiže decu, ali hajde da kroz to obrazovanje pomognemo da se deca obrazuju i smanje nasilje. Imate programe gde deca prepoznaju osećanja, uče šta sa njima mogu da urade, kako da se oslobode ljutnje i besa, ima tu jako puno delova tog učenja, tog paketa mera za socijalno-emotivno učenje i to je rad na prevenciji agresije i vršnjačkog nasilja", zaključuje ona.
Komentari (0)