Ana Mirković za Euronews Srbija o digitalnom nasilju: Kako da prepoznamo problem ako o tome ne znamo ništa?

Teksing, seksting, sajber buling, pornografija - sve su to različite vrste digitalnog nasilja. Istraživanja pokazuju da jednocifren broj dece kaže roditeljima da trpi nasilje u digitalnoj sferi. 

Psihološkinja i osnivačica Instituta za digitalne komunikacije Ana Mirković govorila je u intervjuu za Euronews Srbija o tome kako prepoznati problem pre nego što bude kasno.

Kako prepoznati digitalno nasilje pre nego što postane kasno?

- Da bi prepoznali digitalno nasilje moramo pre svega da razivjemo mogućnost da prepoznamo bilo koji drugi oblik nasilja. Mi živimo u jednoj kulturi koja je aposlutno tolerantna na nasilje, jer na primer ljudi ne prepoznaju lako verbalno nasilje. Kažu obično "pa šta, on tako govori" ili "ja sam navikao da mi se tako obraća". Dakle, ne prepoznajmo psihološko nasilje i čak i kada razgovaram sa ljudima o tome oni kažu kako tu nema podliva ili krvi. Apsolutno smo tolerantni na taj vid nasilja, a digitalno ume da bude jako zatovrenog tipa. Ume da bude kulturološko obojeno. Često mlade pitam da li je neko od njih trpeo neki oblik digitalnog nasilja. Oni obično negiraju. Kada ih pitam da li su ga videli, neki takođe negiraju. Onda kada im kažem šta su oblici digitalnog naislja, kažu da to ipak viđaju svakog dana. Dakle, moramo da podignemo svesnost o problemu. Da pričamo o tome, pa kada znate da je to nešto, onda je problem. Kako da prepoznamo nešto o čemu ne znamo ništa.

Da li bi ta promena uticala na bržu rekakciju da se spreči takvo nasilje?

- Pa naravno. Kada imamo svest o nečemu, kada smo informisani i edukovani onda smo sposobniji da vidimo da nešto nije u redu. Često je problem da i roditelji ne znaju ništa o digitalnom nasilju. Kada vidimo da se nešto dešava, ne možemo nikada da povežemo o čemu se radi. Onda je posledica toliko velika da je nesaglediva. Bilo bi dobro da kao društvo treba da budemo upoznati da preveniramo da se ne desi suicid, depresija ili tuga. Na žalost, kao i u svemu ostalom, reagujemo kada imamo neku ekstremnu situaciju, često tragičnu.

Ima različitih vidova digitalnog naislja. Za početak moramo da se osvestimo da ono prvo postoji. Rekoh, teško je. Postoji i socijalno naislje. Na primer, kada dete hoće da se igra ispred zgrade i neko mu ne dozvoli, ono se oseća jako poniženo. Na internetu se to stalno dešava. Izbace ih iz viber ili neke druge grupe, ne žele da sa njima stupe u interakciju i to je jako opterećujeće za dete. To je jako opterećujuće.

Pretposvaljam da deca koja odrastaju u ovom digitalnom svetu imaju drugačiju precepciju digitalne realnosti i materijalnog života. Koliko su tu važni roditelji i koliki je generacijski jaz između njih i dece koji su potencijalne žrtve ili žrtve digitalnog nasilja?

- Roditelji mogu najviše da pomognu. Da se više uključe, da dvosmernije komuniciraju sa decom. Ja sam u proteklom periodu vodila projekat "Bezbedni klinci", u 19 škola sam držala predavanja roditeljima i deci. To je velika publika. Deca svojim roditejima kažu da ne traže pomoć jer roditelje to ne zanima, jer ništa ne znaju na primer o TikToku, i jer će im zabraniti da ga koriste mobilni telefon i društvene mreže. Dakle, oni vrlo jasno i vrlo precizno poslože zašto ne razgovaraju sa roditeljima. Kako je moguće da neki roditelj kaže da ga to ne zanima. Naša roditeljska obaveza je da nas interesuje. Deca mora da dođu kod nas. Oni znaju sve o digitalnim tehnologijama, ali mi znamo sve o životu. Tu smo da ih obodrimo i da nam veruju.

Dešava se da kada dođe do nekog samoubistva, onda roditelji obično kažu da nisu znali da im dete pati. To je nemoguće. Vi znate po glasu, po stavu tela, po porukama koje vam piše. Nesrećno dete piše kratke poruke. To je prvi alarm. Sve bi trebalo da krene od te svesti da su digitalne tehnologije najznačajnija civilzacijska tekovina. To je bio i saobraćaj pre jednog veka, pa su se zbog bezbednosti postavila neka pravila. Neke mame kažu da ne mogu da mu uzmu telefon, on hoće da bude tamo 10 sati dnevno. Dete voli kada se sa igračkom igra sa roditeljima. Deca vole da ih uključimo.

Pre nekih mesec ili dva je pokrenuta incijativa za usvajanje Mladenovog zakona. Reč je o momku koji je izvršio samoubistvo nakon objavljivanja snimka na kojem se on nalazi i u kojem se vidi kako na jednoj bezninskoj pumpi traži posao. Koliko bi bio značajan ovakva zakon i šta on treba da sadrži u sebi?

- Važno je da postavimo neka pravila. To da neki sadržaj bez pristanka ne može da se objavi. Mislim to je jako važno. Kao psiholog mislim da zakon postavlja restriktivna pravila. Mi moramo mnogo da radimo na prevenciji i edukaciji. Kako ćete vi jedno detetu od 13 godina da zabranite da pošalje polu-nagi selfi simpatiji? To se ne može definisati zakonom, ali ako razgovaramo sa decom i postavimo pitanje da li tu fotografiju hipotetički može da vidi još neko, onda se dete zamisli. Da mu se kaže da skrinšot ode lako dalje. Mislim da u tom smislu je zakon jako važan.

Digitalno nasilje je jako kompleksno. Ne znam kako će se to sve obuhvatiti. Mnogo je važno da pričamo o ovim temama. Važno je kako im postavimo pitanje u smislu da li je to vredno da odgovorite na izazove, da li se neko ugrožava, da li je to vredno nečijeg aplauza. Stalno treba da ih podsećamo. Oni su mladi, a imaju snažan medij u rukama. Mislim da je nasilje sada vidljivije. Teško je doći do telefizijskog studija, ali jeste lako do TikToka. Sva deca imaju telefon. U svakom slučaju zakon i pravnici moraju da se bave ovom temom.